XXXIII
Уплиће се Распућин
„Снажан утисак“ који сам, по речима Митрополита Владимира, оставио на оберпрокурора није, међутим, променио став владе. Наравно, потпуно сам веровао ономе што ми је Митрополит рекао, јер и ја сам имао доказе да „више силе“ желе обуставу мог рада. Неколико трећих лица преносило ми је њихове претње. Понекад би ме за промену звали да пређем на њихову страну, нудећи ми примамљиве могућности напредовања у каријери.
Знао сам, наравно, да се министри владе према мени неће понети грубо, зато што сам се са половином познавао лично. Обично смо се сусретали у неком од најпознатијих домова у Петрограду, или су ме звали код себе кући. Међу њима је био гроф П. Н. Игнатјев, тадашњи министар народне просвете који сада живи у Канади, мој пријатељ и тада и сада. Данас је председник Руског црвеног крста у Европи и Америци.
Поједини чланови владе су деловали против мене, али не зато што су веровали у клевете и оптужбе за противнародне делатности којима сам био окружен, већ зато што им је тако било наређено. Неки су ме прогањали не би ли удовољили „вишим силама“, нарочито Штример и Протопопов. Било је јасно да став Светог синода диктирају „више силе“, које у недостатку доказа о мом наводном антинационализму нису могле да ме уклоне, па су покушавале да ми доскоче путем притиска на клир.
Радили су, рецимо, на томе да ме ректор духовне академије, Владика Анастасије (Александров), избаци као студента, иако је те године требало да дипломирам, да би, кад већ будем избачен из школе, влада преко Светог синода могла да ме пошаље на некакав задатак, а ја бих као монах морао да се покорим. Међутим, ректор је на захтев који је дошао из Светог синода одговорио да нема основа за моје избацивање, да редовно присуствујем предавањима и да показујем задовољавајући успех на испитима.
Митрополит је тада указао ректору на штетност мојих јавних наступа. Ректор је одговорио да је слушао моја предавања и да је од њих имао само користи, да су извештаји о мом неродољубивом понашању пуке сплетке и да ја радим на корист словенства.
Иначе, ректор духовне академије је, можда би требало да кажем, пре уласка у Цркву био ректор Казањског универзитета. Затим је 1914. дао монашке завете, прошао кроз ниже чинове свештенства, исте године био хиротонисан за Владику јамбуршког, викара Митрополита петроградског, и постављен за ректора духовне академије.
Видевши да његови “докази” не делују на ректора, Митрополит Питирим му је рекао да наредба долази „са врха“ и да ће, ако се не покори, изгубити положај, а можда чак и бити прогнан из Петрограда.
Владика Анастасије је храбро одговорио даје потпуно спреман да сноси последице своје непокорности. Убрзо се глас проширио Петроградом, што је само још више подигло ректоров морални углед.
Неколико месеци касније, у мају 1916, дипломирао сам на духовној академији. Моји непријатељи су гледали да искористе прилику тако што ће наложити Светом синоду да ме постави за предавача Ардонске духовне семинарије на Кавказу. To је била једина семинарија која се налазила у селу уместо у главном граду губерније, хиљадама врста удаљена од Петрограда. Негде другде изван Петрограда мој глас би се и даље могао чути, али тамо бих био успешно ућуткан.[1] Свети синод је тако и наредио, а ја – одбио наредбу. Избио је сукоб о ком је писала штампа не само у Петрограду, него и широм земље.
Словенски кругови у Петрограду били су нарочито усхићени. Наставнички кадар Словенске гимназије професора Грибовског једнодушно ме је позвао да им се придружим.
Ову средњу школу основала је почетком рата група предавача са Петроградског универзитета, предвођена Грибовским, Пољаком по рођењу. Његова намера била је да образује студенте у духу свесловенства. Међутим, моји непријатељи су од окружног школског надзорника, потчињеног министру образовања, захтевали да одбије моје постављење за наставника ове гимназије, јер би то подразумевало моје право да останем у Петрограду.
Ипак, позив је у очима јавности био јасан знак моје поузданости и потврда да нисам немачки шпијун, већ напротив убеђени пријатељ Русије. To је, међутим, моје непријатеље подстакло да уложе још веће напоре. Пошто је надзорник објавио да моје именовање није потврђено, Свети синод ми је опет наредио да идем на Кавказ.
Уследило је неколико догађаја.
Најпре је јавност сазнала за наредбу, а затим је у часопису Колокол објавило причу на насловној страни, са насловом исписаним крупним словима: „Због чега?“ Наводим део чланка:
Митрополит Петроградски и Ладожски ПИТИРИМ
(Павел Васильевич Окнов, †1919/21)
егзарх Грузије, члан Светог синода
који је заједно са својим пријатељем Распућином
активно учествовао у сплеткама на царском двору.
„Име синђела Мардарија, црногорског јеромонаха, никако не силази са насловних страна новина. Овај монах је познат руској јавности по свом раду у име словенске ствари и по водећој улози у оснивању већег броја добротворних друштава.
У штампи се тврди да је настојањем Н. Ч. Зајончковског, помоћника оберпрокурора, одељење за образовање Светог синода одредио оца Мардарија за наставника духовне семинарије у Ардону, селу изгубљеном у планинама Кавказа. Отац Мардарије је веома популаран у словенским круговима Петрограда и Москве и нема потребе да овде описујемо све што чини на корист православне Русије и цара. Црквене власти би, вођене корисним циљевима, чини се, требало да олакшају посао младом монаху, поштованом у интелектуалним круговима, у којима обично влада подозривост према посленицима на овом пољу. Међутим, помоћник оберпрокурора Светог синода из неког разлога сматра да би било згодно затворити га у дивљи Ардон, познат као место часног изгнанства заблуделих монаха.
У чему је кривица овог синђела? Због чега намеравају да га отргну од његовог драгоценог рада, упркос јавном мњењу? Отац Мардарије у Петрограду заступа пред великом Русијом случај свог дубоко несрећног српског народа. Колико ће само дубоке бити последице по наше савезнике, Јужне Словене, његовог изгнанства у Богом заборављену Ардонску семинарију, у тренутку када ми покушавамо да ујединимо цео словенски свет!
Коначно, постоји и друга страна ове приче, врло неповољна по православни клир. Штампа се умешала у ствар, новине су његово име обасуле увредама, позивајући се на тајне изворе информација и покушавајући, заправо, да створе ситуацију као у случају монаха Илиодора. Како ли се у свему томе осећа овај осумњичени монах, који се строго придржава чистоте својих завета и поштено обавља своје дужности према Цркви и земљи која му је пружила уточиште? Сва ова бука уноси забуну и раздор у руско-словенску породицу, порађа ружне гласине и подрива углед клира, а све на радост непријатеља. Због чега?“ (петроградске новине Колокол, 18. септембар 1916).
Чланак је наишао на дубок одјек у целом Петрограду, нарочито имајући у виду чињеницу да је Колокол био полузванично гласило Светог синода у ком су чланке објављивали најистакнутији руски јерарси. Било је очигледно да се највиши представници јерархије не слажу са захтевом владе, иза ког су, наравно, стајале тамне силе, желећи моје изгнанство.
Једини изузетак био је нови петроградски Митрополит Питирим, који је био играчка у рукама самог Распућина.
Онога јутра када се чланак појавио, Распућин и Владика Варнава су пожурили у Царско Село да се виде са Аном Вирубовом. Охрабрени њеним огорчењем због чланка који је прочитала, похитали су назад и покуцали на врата уреднику и издавачу новина Колокол, В. М. Скворцову, човеку познатом широм Русије. Скворцов је са породицом живео на четвртом спрату велике стамбене зграде на Невском проспекту бр. 135. Касно увече породица је седела за столом и пила чај, када је неко гласно и упорно закуцао на врата. Знали су да је сувише касно да би то био неко од пријатеља, и уплашили се када се готово истог тренутка куцање зачуло поново. Уместо да отвори врата, Скворцов је питао: „Ко је?“
„Ми смо, твоји бивши пријатељи, Распућин и Варнава“, одговорио је гласно Распућин.
Скворцов је препознао глас и отворио врата. Када су ушли питао је Распућина:
„Григорије Јефимовичу, због чега сте рекли “бивши пријатељи“? Зар Ви и Владика Варнава више нисте моји пријатељи?“
„Не, ми нисмо више ваши пријатељи“, викнуо је Распућин без имало стрпљења и кренуо стиснутих песница према Скворцову, као да жели да га удари. Уплашена жена и кћерке шћућуриле су се у углу просторије.
He знајући о чему се ради, госпођа Скворцова је упитала Распућина:
„Шта се догодило, Григорије Јефимовичу?”
„Зашто питате мене? Питајте свога мужа!“, одбрусио јој је сибирски грубијан.
„Молим вас, Григорије Јефимовичу, реците ми шта сам згрешио, шта сам Вам учинио“, рекао је Скворцов уздрхталим гласом.
„Нека вас Мардарије подсети ако сте заборавили шта сте јуче штампали у Колоколу“, одговорио је Распућин, крупним корацима све гневније корачајући тамо-амо по соби.
„Али зашто то вас вређа, Григорије Јефимовичу? To је само истина о оцу Мардарију. To је оно што цела Русија осећа, Колокол (Звоно – прим. приређ.) је то само устврдио и нагласио да би било неправедно прогнати га из Петрограда“, изјавио је Скворцов.
Чаша Распућиновог гнева се прелила. Почео је да лупа ногама о под толико гласно да су станари испод дошли да се жале.
„Зар не знате да је Мардарије мој непријатељ? А ако је мој непријатељ, онда је непријатељ и нашег цара баћушке и целе Русије“, наставио је Распућин. „Али сада знате. Идите одмах у штампарију и објавите у сутрашњим новинама да се кајете и да Мардарије мора отићи из Петрограда. Ако тако поступите, остаћемо пријатељи. Ако не поступите, видећете колико ће вас коштати пријатељство са Мардаријем“.
Затим је, гурајући Варнаву испред себе, отишао и залупио врата тако снажно да се затресло цело предсобље. Скворцов је био сувише храбар човек да би га застрашиле овакве претње, тако да није повукао реч. Напротив, наставио је да објављује чланке у којима је истицао корисност мог рада. Неколико дана након инцидента са Распућином позвао ме је на вечеру и све ми испричао. После револуције Скворцов је са породицом избегао у Југославију. Данас живе у Сарајеву.
Захваљујући овој свађи, широм земље је постало јасно да нисам ја непријатељ Русије, него Распућин и његова клика. Постало је, такође, јасно да су управо Распућин, Вирубова и генерал Војејков, дворски командант, инсистирали да ме влада протера. И леве и десне новине месецима су отворено расправљале о овом питању. Списак наслова свих објављених чланака био би огроман, али ја нисам допуштао да ми сви ти хвалоспеви помуте разум. Напротив, био сам ожалошћен општим стањем ствари.
Било је још сличних ситуација, али не бих више да заузимам простор. Довољно ће бити ако кажем да су ми после три месеца наставничког рада у Словенској гимназији, где су и колеге и ученици према мени показивали велику наклоност, забрањена даља делатност. To је, наизглед, била добра прилика да ме влада у оквирима закона истера из Петрограда. Превидели су, међутим, чињеницу да сам се уписао на Правни факултет Петроградског универзитета. Када је клика то сазнала, удвостручили су своје напоре у борби против мене. С друге стране, студенти универзитета су сложно стали у моју одбрану. Чак су ме и студенти других одељења срдачно поздрављали приликом сусрета. Двојица мојих колега студената на академији били су клирици, док сам на Правном факултету ја био једини синђел.[2] Ипак, сви су ме доживљавали као својеврсног народног јунака.
Током последњих шест месеци боравка у престоници често су ме позивали да богослужим и проповедам, нарочито они свештеници који нису били благонаклони према Митрополиту као Распућиновој марионети. Осим тога, одржао сам бројне говоре у међусобно неповезаним круговима, где сам отворено указивао на опасности које прете цару и држави, позивајући све да се уједине око цара и помогну му да спасе Русију. Два предавања сам одржао у високом стилу, у сали Дома војске и морнарице на Литејном проспекту и у великој сали Градске думе.
Прво предавање је препунило салу. Када су надлежни дошли у гардеробу и саопштили ми да је време, погледао сам на сат. Било је тачно осам, за колико је предавање и заказано. С обзиром на то да руска публика обично касни на предавање тридесетак минута, био сам веома зачуђен, међутим рекли су ми да је сала већ препуна и да више не пуштају људе унутра. Када сам се појавио на говорници поздрављен сам дугим аплаузом. На своје изненађење у првим редовима сам видео скоро све чланове Светог синода на челу са првим чланом, Митрополитом кијевским Владимиром. Годину дана пре тога, захваљујући Распућиновим сплеткама, пребачен је са више, петроградске катедре на нижу, кијевску, а на његово место постављен Питирим. Било је ту још неколико јерараха који су се послом случајно затекли у престоници.
Пре него што сам започео предавање сишао сам са говорнице, пришао Митрополиту Владимиру и затражио благослов. Он је начинио корак ка мени и уместо уобичајеног благослова загрлио ме и пољубио. Публика је поздравила овај чин још громогласнијим аплаузом, знајући да нас обојицу прогони иста клика.
Да је ту био и Питирим – мада он ни у сну не би дошао на неко од мојих предавања – сигуран сам да би против њега избило видно нерасположење.
Тема мог предавања било је то да су Цркву поробиле неурачуњиве силе које подривају њен углед и спречавају вршење њене дугогодишње мисије у народу. Јерархија сама, без нижег клира, не може да излечи црквене ране. Зато се свештенство и народ морају окупити око оних јерараха који добробит Цркве стављају изнад таштине овога света. Њихов је задатак да обнове њен благотворни утицај. Многи данашњи јерарси су се предали свету, застранили су са Христовог пута и завештаног им послања да траже Царство Божје[3] и Истину Његову. Они најпре траже царство земаљско и његове користи. А када су већ застранили са пута Христовог, они нису могли да не продају душу свету, јер то је цена овоземаљских добара. Као што је речено: „Каква је корист човеку ако задобије сав свет a души својој науди?“[4]
„Али трагедија Цркве није у томе што се ових неколико јерараха продало свету и неурачуњивим силама, него у томе што они желе да продају и саму Цркву, то свештено наслеђе које нам је поверено да га пажљиво чувамо“.
Пошто сам навео примере неколико јерараха из прошлости који су били не само истински архипастири свог стада, него и творци руске историје, завршио сам предавање следећим речима:
„Осећам да би ово могао бити један од мојих последњих јавних наступа у главном граду Русије. Док говорим о утицају мрачних сила на послове и руководство Руске Цркве, сматрам да је моја света дужност, јер то ми налаже савест, да пред вама, пред овим уваженим скупом и пред народом Русије, кажем да не можемо сумњати у љубав и оданост Њихових царских величанстава према Светој Цркви. Ако су поједине недостојне особе придобиле поверење цара и царице, за то је крива јерархија која је те особе представљала као људе Божје и као истинске гласове Русије. Око њих су се годинама окупљали они делови друштва који смисао живота виде у личној користи, слави и почастима. Сви ви знате на кога мислим.
Ти људи су створили челични обруч око царске породице, па користећи заштиту царевог узвишеног имена тргују свештеним наслеђем рускога народа. Хиљаде судија свакодневно потписују осуде на затворску казну “у име Његовог императорског величанства цара”. Тако гласи пресуда поштеног судије, али тако гласи и очигледно неправична пресуда судије чија је савест искварена. Зар је цар крив што у његовом огромном царству постоје људи који тргују савешћу, који су изгубили Бога, част и људско достојанство? Зар је цар крив што му јерарси који су придобили његово поверење не приказују потребе Цркве онако какве су оне заиста, већ онако како их сами изврћу, сходно својим намерама?
Јерархија се заједно са свештенством и верним стадом мора ујединити, окружити царев престо и ослободити га од непријатељских канџи којима је окован. Морамо створити средину у којој покварене душе неће моћи да опстану. Гнусоба опустошења је на светим местима. У круговима власти цвета корупција. Чак и у олтарима Истине и Правде, у црквеној светињи над светињама, делају слуге таме. За то није крив цар, него ми, народ, друштво, цела Црква, сви који су омогућили тако нешто. Русија напушта свој изабранички пут, живимо у смутним и сумрачним временима, у сивилу са сивим људима. Села и градови се ваљају у разврату. Галама празног живљења које се дави у богатству и раскоши заглушује оне што ходају магловитим и хладним улицама живота у потрази за чистијим циљевима и узорима.
Људи осетљивог срца са огорчењем и ужасом посматрају како у тој авијатичарској кабини живота, окупираној личном добити, човек вара човека и брат продаје брата, како се подли и ниски људи успињу на врх и скрнаве некада бистру и чисту светињу руског живота. Својим отровом загадили су нашу некада чисту земљу. Трулеж се шири друштвеним организмом. Храм народне душе се распада. Највећи народ на свету заборавља своју историјску мисију и дави се у сопственом муљу, све што је чисто и узвишено пада у трагичан духовни сан.
Највећи брод на свету по имену Русија тоне у мутним водама Египта, заједно са својим духовним и материјалним благом, сакупљеним током хиљада година.
To је нешто што једноставно морамо очекивати, јер такви су духовни закони. Због чега је пропало Римско царство или Византија? Зато што ниједан народ који је задобио велику територију и бројност и тиме превазишао друге народе све то није задобио случајно, јер ништа се на свету не догађа случајно. Задобио их је да би оправдао своје послање у људском роду. А када изневере мисију коју им је поверила промисао, овакви народи сами себе осуђују на неминовну пропаст, постајући плен других народа или постепено умирући.
На овом свету постоји нешто што бисмо могли назвати историјска доследност. Без идеје водиље ниједан народ не може испунити своје послање на земљи. Управо зато у овом безидејном, мрачном и дубоко трагичном времену, када идеја која је некада подстицала на јуначка дела умире, када вера која је надахњивала стваралачки дух опада, желим да позовем све, гласом подстакнутим жарком љубављу, да се призову памети док још није куцнуо дванаести час.
Ако Русија не ојача свој организам, своју велику државу, новом снагом и одлучношћу, ако се не врати својој историјској мисији, онда:
“Другој, смерној земљи, схвати,
Пуној вере и чудеса,
Судбу света Бог ћe дати,
Земље гром и глас небеса”.[5]
Никада као тада нисам желео да верујем да се моја страховања неће остварити, да Русија неће бити лишена своје мисије у људском роду. Желео сам да верујем да ће руска земља бити та којом ће ходати и благосиљати је Сам Христос.
Жудео сам да се попут труба Јерихонских[6] Русијом разда глас:
„На узвишену судбу своју,
На прошлост срце подсети,
У његовом дубоком строју
Живота духа нађи ти.
И реч његову слушај с пажњом,
И народ сваки љубављу
Ти вером тад обасјај снажном,
Слободе тајну – дај им њу“.[7]
„O, како само желим да видим вољену Русију онакву како сам је описао, онакву како је видим у маштањима духа. Али сурова стварност руши моје визије и говори ми сасвим другачију причу. Говори ми да Русија и Руска Црква никада нису биле у тако жалосном стању као данас. Годинама сам позивао руски народ да спасе поробљене Словене, али сада заборављам на њих, сада позивам цео руски народ: спасите себе, спасите своју државу и Цркву да и сами не допаднете ропства!“
После предавања, Архиепископ новгородски Арсеније позвао ме је код себе. Он је према мени гајио дугогодишњи пријатељски однос. Заједно са нама кренуло је још пет или шест јерараха и В. П. Штејн, члан Думе. За столом, уз чај, наш разговор је зашао дубоко у ноћ. Архиепископ Арсеније је тешким речима говорио о стању у Цркви, која је била беспомоћна:
Српски Патријарх ВАРНАВА (1930-1937)
„На пример, шта може цео Синод да учини у вашем случају? Да ли је Синод тај који вас протерује на Кавказ? Синоду је само наређено да се потчини, и ми знамо ко издаје наредбе, али ћутимо, јер ко год проговори биће послан куда и ви“.
Погледао сам архиепископа, познатог као једног од најнеустрашивијих јерараха, и помислио: ако он овако говори, шта онда очекивати од осталих?
Знао сам да ниједан од дванаест чланова Светог синода није у добрим односима са Митрополитом Питиримом. Али упркос отвореном презиру према својој браћи у Господу, он је присуствовао свим састанцима Светог синода. Улазио је тихо и исто тако излазио, и никад није питан за мишљење. Знао је да ће, независно од тога шта Свети синод одлучи на састанцима, на крају ипак бити по његовом, зато што је његова клика износила потребна питања пред цара у светлу у ком је то њему најбоље одговарало.
После посете Архиепископу отишао сам, заједно са В. П. Штејном, у Петроградску Сторону, где сам боравио у кући пријатеља Србина, скромног радника. Понудио ми је смештај и заштиту од могућег непријатељског насиља. Данас живи у Србији, у Лесковцу, где такође ради у фабрици. За исхрану и смештај није хтео да узме новац. Желим да му изразим захвалност за оданост и бригу, јер мере предострожности које је предузео током мојих последњих шест месеци боравка у Петрограду заиста нису биле излишне. Приметио је како се ноћу некакви сумњиви типови шуњају унаоколо. У то време на улици се нисам појављивао другачије осим у пратњи неког од пријатеља. Одлуку о томе донео сам након отворених претњи да ће се, ако не престанем да причам, за мене „побринути“.
У том скромном стану у предњем делу куће посетио ме је српски Владика Варнава. Морао је да напусти своју епархију на југу Србије пред најездом непријатеља почетком 1916. године. Дошао је у Петроград и одсео у Манастиру Александра Невског. Служећи, проповедајући и састајући се са државним званичницима, неуморно је радио на корист Србије. Често ме је водио са собом приликом посета утицајним особама. Године 1930. у Београду изабран је за Патријарха Српске Цркве у Југославији.
НАПОМЕНЕ:
[1] Године 1887. император Александар III је основао Ардонску осетинску духовну школу која је 1895. претворена у Александровску мисионарску семинарију, која је, између осталог, била позната и као “место часног изгнанства заблуделих монаха“.
[2] Синђел – монах који живи под истим кровом са Владиком како би се на разне начине старао о потребама Владике (данашња употреба речи „синђел“ углавном се удаљила од поменутог изворног значења).
[3] Царство Божје тј. “мир и радост у Духу Светоме” (Рим 14, 17).
[4] 1 Кор 10, 23
[5] Из песме Алексеја Хомјакова Острво (1836).
[6] Књига Исуса Навина 6, 2, 20-21.
[7] Из песме Алексеја Хомјакова Русији (1839).
