XXXIX
Мој први сусрет са Американцима
Док је у сали још владало узбуђење, чиновник Светог синода је пришао председавајућем и рекао му нешто. По њиховим погледима и по речима које сам успео да начујем било је јасно да су разговарали о страној делегацији и да их је чиновник довео по наредби Светог синода.
Др Џон Р. МОТ
(Dr. John R. Mott, †1955)
познат као “отац” Светског Савеза цркава (WCC)
и добитник Нобелове награде за мир 1946)
Кнез Трубецкој је још једном ударио својим чекићем, захтевајући ред, и кад је тишина напокон наступила обратио се конгресу свечаним гласом:
„Господо, част ми је да вам представим специјалну делегацију коју је председник Сједињених Америчких Држава Вудро Вилсон[1] послао да слободној Русији пренесе поздраве слободне Америке“.
На то су чланови скупа устали и у један глас узвикнули: „Живела Америка! Живео председник Вилсон!“
Затим је делегација предвођена Елихјуом Рутом и Џоном Р. Мотом устала, окренула се према скупу, поклонила и махнула рукама у знак захвалности за топли пријем који јој је управо приређен.
Овај срдачни гест наишао је на још један аплауз чланова конгреса.
Мало касније, свештеник који је преводио мој говор Американцима – испоставило се да је то протојереј В. Александров, који је неко време био свештеник у руским црквама у Чикагу и Сан Франциску – позвао ме је на састанак са њима, рекавши ми да је др Мот заинтересован и за мој говор и за мене лично.
Неке чланове делегације упознао сам након састанка у Москви, а неке у Царском зимском дворцу у Петрограду, неколико дана касније. Углавном сам разговарао са др Џоном Мотом, Чарлсом Е. Раселом, Чарлсом Р. Крејном и Сајрусом X. Макормиком.
У говорима које је одржао у Москви и Петрограду др Мот се показао као говорник високог ранга и стекао топло место у руским срцима.
Догодило се тако да је др Мот одиграо важну улогу у мом животу када је, као да предвиђа вихор несреће који ми је претио, рекао: „Нама у Америци требају говорници као што сте ви. Ми имамо неколико милиона Словена којима би било драго да им се придружите“. Изговарајући ово, извадио је визит-карту из џепа, написао на њој своју адресу, пружио ми је и додао: „Ако икада дођете у Америку, биће ми драго да свратите код мене кући у Њујорк“. Топло сам му захвалио на љубазности, иако сам тада мислио да нема ни најмање шансе да икад одем у Америку. Али како је судбина већ то хтела, визит-карту сам ипак искористио.
Људи су у аудиторијуму и даље расправљали и коментарисали мој говор. Потпуно непознати људи прилазили су ми и стискали руку. Када међу људима постоји слога и разумевање, онда нема потребе за формалним представљањем. Моји стари пријатељи су говорили онима који ме нису лично познавали: „Сада можете и сами да се уверите да смо били у праву када смо у Петрограду подржали јеромонаха Мардарија као пријатеља Русије. Он је у нашим душама успео да пробуди тежњу ка идеалима. Нека га Бог благослови!“
В.Н. Љвов (В. Н. Львов)
оберпрокурор Светог синода
Најватренији од свих у изразима дивљења били су A. В. Васиљев и Н. Д. Кузњецов, адвокат и професор надалеко познат по својим чланцима на тему реформи у Руској Цркви. У московским новинама већ су били штампани његови дуги чланци у којима хвали мене и мој рад. Описујући ово заседање конгреса и улогу коју је мој говор одиграо на њему, рекао је: „Пре, отприлике, годину дана рекао сам за Утро России (Јутро Русије, московски лист – прим. аут.) да су говори оца Мардарија умногоме помогли буђење словенске свести у Русији и донели му многе пријатеље. Постао је популаран захваљујући својим одлучним напорима у име словенства и својој вештини да пробуди верска осећања код својих слушалаца“.
Још један стари пријатељ који ми је пришао је био В. Н. Љвов, оберпрокурор Светог синода кога је влада Керенског послала на конгрес. Зближио сам се са њим у кући A. А. Папкова, бившег губернатора Финске познатијег као следбеника идеје црквене реформе, а често је долазио и у духовну семинарију да разговара са мном. Пре револуције није био особа од веће важности, само члан парламента који се успут занимао за црквене послове и увек се укључивао у сваки разговор о плану предрачуна прихода и потрошње Светог синода, а није показао ни неке нарочите способности када је постао члан Привремене владе. Једини резултат његовог именовања било је то што је у Свети синод ушао крајње раскошно, тамо се понашао веома надмено и створио тако укочено окружење какав нико од његових претходника не би ни помислио да створи у данима најмрачније реакције.
И док је његово понашање у Светом синоду било такво да су сви свештеници без предрасуда и Архиепископи жалили за тактичним и саосећајним оберпрокурорима прошлих времена, дотле ни његово понашање на конгресу није било много боље. Био је топло примљен, али је убрзо срозао свој углед пред члановима конгреса, јер је покушавао да га истакне у свим ситуацијама. Желео је, на пример, да говори после обраћања сваког учесника, чиме је приморао конгрес да изјави како нико не жели да га слуша толико. Било би тешко пронаћи упечатљивији пример министра владе који оставља тако лош утисак. А ако је изазвао тако непожељан утисак на црквеном конгресу, чији су учесници били сталожени и високообразовани људи с којима не би требало да буде проблема у проналажењу заједничког језика, шта ли се онда дешавало када је такав човек одлазио на друге скупове (а у то време су се свуда одржавали разни скупови и конгреси), поготово на оне који су били против утицаја било које владе.
Није било владе која је морала посветити више пажње избору својих представника него влада под којом је руски народ улазио у ново доба слободе. Потребни су били добри администратори, способни правници, али је такође постојала огромна потреба за снажним и високо моралним личностима које би снажно деловале на широке народне слојеве. Ако је неким високим званичницима у време царске владавине недостајало морала, овај недостатак појединаца надомештао је цар као извор моћи. Али сада је сваки недостатак морала код представника владе наилазио не само на критику, него и на презир, и тиме слабио позицију саме владе. У оваквој ситуацији недостајао је само један корак до анархије.
Била је поноћ када сам стигао до Српског подворја, али тамо је на спрату још увек горело светло. Како сам убрзо сазнао, старешина подворја, архимандрит Михаило, чекао је мене. Чуо је шта сам учинио на конгресу и плашио се последица које бих могао да претрпим.
Кад сам изашао из кочија, у пролазу крај врата приметио сам познаника, студента Јеврејина који ми је, сазнавши за моју помоћ другом Јеврејину, Филипу Зилперту, да буде примљен на Московски комерцијалистички институт након што је јеврејска квота већ била испуњена, пришао са сличном молбом.
У тренутку кад сам га поздравио приметио сам да је узбуђен. Осврнуо се око себе неколико пута, као да се плаши да би нас неко могао видети, а затим, пратећи ме ка дворишту подворја, рекао шапатом: „Оче Мардарије, ви сте учинили велику ствар за мене и за друге припаднике мога народа, а сада сам ја у прилици да вама покажем мали део захвалности коју осећам. Дошао сам да вам кажем да је ваш данашњи говор на конгресу био предмет жучне расправе у бољшевичким круговима. Плашим се да би вам се нешто могло догодити. Молим вас да будете пажљиви, да нигде не идете сами. Најбоље би било да напустите Москву“.
He знам шта овај Јеврејин данас ради у совјетској Русији. Могао би бити неки високи бољшевички званичник, па због тога, не желећи да га излажем проблемима, нећу открити његово име. Али, био Јудејац или Јелин, ово је најлепши чин захвалности са којим сам се икад сусрео, и желео сам то да забележим.
Захвалио сам му се на љубазности, пожелео му лаку ноћ и ушао унутра да сазнам због чега је на спрату упаљено светло.
Архимандрит Михаило је био јако узбуђен. Прво ме је пољубио и честитао успех на конгресу. Затим је престрашеним гласом рекао: „ Али, знате, неки људи храпавог гласа звали су вас телефоном. Звали су десетак пута. Након првих неколико позива закључио сам да се све то тиче вашег говора, па сам после одговарао да више не живите овде. Али они су наставили да зову. Кад човека узнемиравају у овако касне caтe – то није добар знак. Кад схвате да им не вреди телефон, цела банда може да дође овамо, а онда не знам шта би вам се могло десити“, закључио је архимандрит.
Било како било, позвао ме је у трпезарију, где је вечера била постављена а самовар кључао. Тек што сам сео телефон је опет зазвонио. Архимандрит је устао да се јави, али ја сам га зауставио:
„Сачекајте, оче. Волео бих да чујем какви су ти храпави гласови“.
„Али молим вас, не расправљајте се с њима. To ће само погоршати ситуацију“, шапнуо је архимандрит и нервозно ме отпратио до телефона у соби за пријеме.
„Ко је то?“, питао сам, променивши глас за сваки случај.
„Ми смо стари пријатељи оца Мардарија и волели бисмо да он сврати до нас“. Био је то мушки глас, и отац архимандрит га је тачно описао када је употребио придев „храпав“.
Није било сумње ко су ти пријатељи који ме позивају усред ноћи.
„Дајте ми ваше име и број телефона“, одговорио сам, „и чим се отац Мардарије врати рећи ћу му да вас назове“.
„Нема везе, можемо ми да га назовемо мало касније“, одговорио је мој „стари пријатељ“ и брзо спустио слушалицу.
Вратили смо се у трпезарију и наставили прекинуту вечеру.
Затим је телефон опет зазвонио. Овог пута сам гурнуо велики комад хлеба у уста, да бих још боље прерушио глас.
Опет сам питао ко је крај телефона. Пре него што сам добио одговор чуо сам женски глас како нервозно шапуће близу телефона: „Реци му да смо блиски пријатељи оца Мардарија“, после чега је глас који је требало да обави разговор рекао: „Реците оцу Мардарију да га зову блиски пријатељи“.
„Веома је касно, сумњам да ће се уопште вратити овамо на спавање“, одговорио сам што сам мирније могао, бесан што ће целу ноћ наставити да узнемиравају оца архимандрита, покушавајући да га убеде како имам неке толико безобзирне пријатеље.
Надао сам се да ће моје речи зауставити телефонске позиве, али оца архимандрита сам хтео да поштедим било каквих невоља које би моје присуство могло проузроковати, па сам одлучио да остатак ноћи проведем код свог пријатеља, професора Н. Д. Кузњецова.
Отац архимандрит је био против те одлуке. Одувек је био јако љубазан према мени, и не само то. Видело се да се искрено радује мом успеху и да га високо цени, што и није било уобичајено међу Србима у Русији.
Две године касније морао је да побегне од бољшевика у Југославију, a годину дана након тога постао Владика града Шапца, истог оног Шапца о чијој сам трагедији говорио на конгресу. Као Владика, увек је подржавао предлоге за моју хиротонију за Владику, чак и када сам био с друге стране Атлантика, у Америци. За искрено пријатељство и безусловну љубав молим овог свог старијег саслужитеља и брата у Христу да прихвати велику захвалност са којом су ови редови написани.
Било је два сата кад сам стигао у стан професора Кузњецова. Он је управо био легао након дугог и исцрпљујућег дана на конгресу и у уредништву новина, где је отишао после састанка да напише извештај. Одмах је припремио себи софу да би мени уступио своју спаваћу собу, али ја сам му рекао да се не слажем и да ја треба да спавам на софи.
Међутим, на крају је наш разговор о томе ко где треба да спава прерастао у праву академску расправу, тако да су и кревет и софа те ноћи остали нетакнути. Уместо тога, ходали смо до зоре тамо-амо пространом собом за пријеме, дискутујући о руској ситуацији, покушавајући да завиримо у њену тајновиту будућност. Преко пута куће Кузњецова на око тридесет метара уздизао се Кремљ. Повремено бисмо стали крај прозора, посматрали његове величанствене куполе и покушавали да предвидимо њихову судбину. Али оне су у том тренутку биле тихе као и та топла јунска ноћ.
Штета је што Привремена влада није више звала професора Кузњецова на своја саветовања. Изузетни планови овог мудрог Московљанина руској историји су можда могли дати другачији смер од оног којим ће ускоро поћи.
Зраци врелог Сунца допирали су готово водоравно кроз одбрамбене зидине Кремља и обасјавали зидове, намештај и наша уморна лица. Убрзо је ушла послуга и рекла нам да је доручак спреман.
Сат времена касније упутили смо се ка Владичанском двору. Било је веома рано. Трамвај је био пун радника који су ишли на посао, као и ми на конгрес, неким од најлепших градских улица на свету. Овај низ улица познат је као Булеварски прстен. Никада нисам видео саобраћајницу којој је име тако добро пристајало. Биле су то широке улице у уобичајеном смислу те речи, оивичене травом и дрвећем. Правиле су круг око централног дела Москве, тако да је вожња њима пружала непрекидан поглед на велелепне зграде у дужини од неколико километара.
На заседању тог јутра сазнао сам од учесника да се одјек мог јучерашњег говора проширио далеко изван Епархијског дома и да је оставио утисак на све слојеве московског становништва. Али сазнао сам и да је свештеник који ме је упозорио на бољшевике знао шта говори. Није могло бити сумње да је мој говор привукао њихову нимало одобравајућу пажњу.
Московски КРЕМЉ (Кремль)
ограђено здање цркава, музеја, паркова и палата;
садашњу форму добило у 19. веку.
Бољшевичке демонстрације су се одржавале сваког дана у разним деловима Москве, а гласине из Петрограда су упућивале на још гopy ситуацију. Бољшевици нису имали утицај на владу, али су брзо стицали независну моћ, ширећи страх међу становништвом. Свакога кога су сматрали непожељним убијали су, док је влада Керенског то мирно посматрала. Бољшевици су схватили психологију тренутка и искористили је веома вешто у своје сврхе. Влада је била слаба и даље је слабила, захваљујући својим спорим методама поверавања свега совјетима (саветима – прим. приређ.) радника, војника и сељака. Бољшевици су увидели да треба само започети кампању страха и обећања и – битка је њихова. Да је имала храбрости или довољно државничких способности да одмах уђе у радикалне реформе, влада Керенског је у раним фазама кампање могла да бољшевицима извуче тло под ногама. Али уместо тога они су наставили да избегавају чврсте мере, док су у свим градовима Русије бољшевичке снаге организовале параде и носиле пароле са обећањима: „Земља и мир!“, „Слобода и мир!“, „Сва власт совјетима!“, „Сва власт представницима војника, радника и сељака!“. Ова последња парола била је нарочито примамљива зато што је спомињала практично све слојеве простог света. To је био мамац помоћу ког су бољшевици упецали руски народ.
Дуж целог фронта, од Балтичког мора до Кавказа, најдужег фронта у Светском рату, махали су тим мамцем пред војском, а сељачка логика руског војника је учинила остало. Зашто се борити даље кад нису знали због чега и за кога? Боље да напусте ровове, да се што пре врате у своја далека села и да, како су им бољшевици нудили, зграбе што више земље од земљопоседника и државе. Тако је почело напуштање фронта. Војска која је до јуче била једна од најбољих на свету данас је потпуно запоставила дисциплину и одговорност. Читави пукови јурнули су у градове и села, остављајући врата земље отворена непријатељу.
Нико није могао рећи да је бољшевички потез дошао без упозорења.
Док је јутарњи састанак још био у току, архимандрит Михаило се изненада појавио у Епархијском дому. Тражио је мене. Дочекао сам га напољу у ходнику и одмах приметио да је јако узбуђен. Рекао ми је да су, готово одмах након што сам отишао из Српског подворја, двојица звала и питала за мене. Разговарао је с њима са свог прозора на спрату и питао их коју поруку имају, а они су одговорили да су гласници телеграфске компаније са важним саопштењем за мене. Када им је отац Михаило рекао да нећу бити ту преко ноћи и да могу убацити телеграм кроз прорез на вратима у случају да дођем пре јутра, једноставно су наставили да стоје тамо, и након дужег чекања отишли, а да нису оставили никакав телеграм, премда је отац Михаило намерно сишао да погледа. Што је више размишљао о овоме, отац архимандрит је био забринутији, док коначно није одлучио да би једино паметно било посетити ме лично на заседању и препоручити ми да напустим Москву без одлагања.
Моје колеге представници са Кавказа такође су почињали да сумњају да ли је за мене безбедно да останем до краја конгреса. Предлагали су ми да се одмах вратим на Кавказ, где ће ми барем голи живот бити на сигурном.
Владика Шабачки МИХАИЛО (Урошевић, †1933, Врњачка Бања)
У тренутку ми се учинило да је то добар предлог, али нисам хтео да их послушам пре него што испуним задатак због ког сам дошао. Епархијско сабрање Владикавкаске епархије 25. априла 1917. године одлучило је да треба основати још једну епархију од Грузијског егзархата и дела Владикавкаске епархије, другим речима, да треба обновити древну, Осетијску епархију. Скупштина ме је овластила да на конгресу затражим одобрење за нову епархију. Пре него што сам кренуо на пут, у Ардону ме је посетила вишечлана делегација. Разговарали су са мном о питању нове епархије и молили ме да уредим ову ствар док сам у Москви. Делегација се састојала искључиво од људи истакнутих у питањима Осетије: свештеник Јомајев, пуковник Б. Дзугајев, Ф. Коченов, Б. А. Глунов, поручник Кудзајев, М. Морган, С. Татаров, X. Токајев, X. Џамиљ и представник студената, С. Џафајев. Наводим овде њихова имена овде да им покажем – ако неко од њих прочита ове странице – да нисам заборавио њихову молбу, већ да је нисам могао испунити, зато што сам био приморан да напустим конгрес далеко пре него што је расправа дошла до питања Кавказа. Из тог разлога нисам имао среће да учествујем у обнови древне Осетијске епархије, чије су границе биле одређене још у најранијим вековима организованог хришћанства.
Кад су ми пријатељи са Кавказа први пут предложили да напустим Москву, одговорио сам да би то, као прво, изгледало кукавички, и као друго, да желим да останем до краја конгреса, или макар док не приведем крају посао због ког сам и дошао. Затим су ми други пријатељи указали на чињеницу да Кавказ није добро уточиште, јер и тамо би дуга рука бољшевичке претње веома лако могла допрети до мене, тако да је једино право решење да напустим земљу.
Био сам, дакле, пред избором: да напустим моје Кавкасце, што ми није било лако, јер сам захваљујући њима добио прилику да учествујем у конгресу, или да будем убијен од стране бољшевика. Да сам остао дуже у Москви, без сумње бих био следећи кога би извели на Црвени трг и убили међу зидинама Кремља.
Извагао сам ситуацију и одлучио да се обратим Митрополиту Платону, првом члану Светог синода. Митрополит ми је обећао да ће ми помоћи, али је инсистирао да одем у Петроград и да се лично појавим пред Светим синодом.
Истога дана напустио сам Москву.
Наредног јутра воз је приспео у чувену Николајевску станицу.
Био сам поново у Петрограду.
НАПОМЕНЕ:
[1] Т. В. Вилсон (Thomas Woodrow Wilson, †1924, Вашингтон) – 28. председник Сједињених Америчких Држава (од 4. марта 1913. до 3. марта 1921.), за време трајања Првог светског рата. Добитник Нобелове награде за мир.
