NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

ODGOVORI PREDRAGU ILIĆU

Ilićeve teze i predubeđenja

Na kraju svoje knjige, Ilić iznosi četrnaest teza o odnosu Nemaca prema patrijarhu Gavrilu i vladiki Nikolaju u Drugom svetskom ratu. Mi ćemo nastojati da ih izložimo, onim redom koji nam je pisac dao, a da zatim odgovorimo na svaku od njih. Pre no što to uradimo, ponudićemo razloge zbog kojih mislimo da je Ilić sa predubeđenjima pristupio svojoj analizi događaja. Pre svega, tu su razmišljanja o odvođenju srbskih velikodostojnika iz Vojlovice u Dahau, a zatim i teza o Gavrilu i Nikolaju kao izvršiteljima volje određenih struktura Trećeg Rajha.

I

Ilićeva rekonstrukcija događaja oko odvođenja patrijarha Gavrila i Vladike Nikolaja u Dahau puna je izraza tipa „možda je“, „po svemu sudeći“, „izgleda“, „mada nema dovoljno podataka, ipak…“ Tako Ilić tvrdi da je gestapovac Fajstricer 14. septembra 1944. obavestio mitropolita Josifa I Sinod SPC o tome da su Nemci sproveli Gavrila i Nikolaja u Vinervald kod Beča, gde će ovi imati punu slobodu i moći da primaju lekara. To, po Iliću, nije bila lažna informacija Gestapoa, nego precizna, kao i ranije informacije o njima dvojici davane Sinodu. Pa ipak, Gavrilo i Nikolaj nisu ostali u Vinervaldu, nego su otišli u Dahau. Ilić ovaj momenat tumači: „To što poručnik Fajstricer narednih 10ak dana nije mogao da kaže gde se nalaze dvojica velikodostojnika Srpske crkve posledica je banalne činjenice da oni danima nisu stizali do Beča. S druge strane, kad su već stigli u Beč, očigledno je da je nešto iskrslo što je Gestapo pokolebalo u nameri da ih tu zadrži. Šta je to moglo da bude, ne vidi se iz sačuvane nemačke dokumentacije.
Najverovatnija pretpostavka u vezi sa tim vezana je za nepostojanje garancija vezanih za njihovu bezbednost u tom gradu, krajem septembra 1944. i ubuduće, s obzirom na teška bombardovanja kojima je Beč u to vreme bio izložen.“
Ako je tako, zašto ih odvode u Dahau, kad je i Nemačka neprestano pod bombama? Ako je tako, zašto ih u povratku iz Dahaua opet dovode u Beč? To što Herman Nojbaher nije znao gde su Gavrilo i Nikolaj ne znači da Fajstricer nije znao gde su Gavrilo i Nikolaj – jer Nojbaher je bio činovnik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, a Fajstricer oficir Gestapoa, koji je, ne obaveštavajući Ministarstvo spoljnih poslova, obavio prebacivanje srbskih velikodostojnika. Iz Nojbaherovog protesta Ribentropu, i Ribentropovih daljih akcija, vidi se da je Gestapo bio spreman da pređe preko njihovih opaski, i da radi po svome, smatrajući da je to u opštem interesu.

II

Ilić, kao i svaki pravi Titov đak, veruje da je đeneral Mihailović bio saradnik Hitlera u vreme Drugog svetskog rata. Veliki deo njegovih „rekonstrukcija“ događaja iz ove epohe zasniva se na činjenici da Ilić oseća netrpeljivost prema Gavrilovom i Nikolajevom stavu Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. On pokušava da nas uveri, na jedan posredan način, da su Nojbaher, Draža, Nedić, Ljotić, Gavrilo i Nikolaj u izvesnom smislu bili povezani u borbi protiv NOV i POJ, koje je vodio mudri „maršal“ Josip Broz Tito. Istina je, međutim, vrlo jasna: vrh SPC jeste bio uz Dražu, zato što je bio uz kralja Petra II. Ali vrh SPC nije bio uz Hitlera. Predlažući da se patrijarh oslobodi neposredne nemačke straže, da mu se omogući da služi u srbskim hramovima u Austriji, da se ostavi suptilan nadzor ljudi s kojima se viđa, kao i da mu se dopusti veza sa episkopatom SPC, Nojbaher kaže da Gavrilo „tek mora da se oporavi od LOŠEG TRETMANA poslednjih godina“. (Dakle, Nojbaher je svestan da je nemački tretman prema srbskom prvojerarhu bio LOŠ; nasuprot tome, Mirko Đorđević, Jovan Bajford i Predrag Ilić tvrde da je taj tretman bio DOBAR, katkad ODLIČAN.) Što se Draže tiče, pokušaj Nojbahera da ga uvuče u dalekosežne kombinacije neće uspeti. Draža će držati vezu s mnogima, ali će ostati veran zapadnim „saveznicima“. Na čijoj su strani bile i Gavrilove i Nikolajeve simpatije i te, 1945, kao i 1941. godine, jasno se vidi iz činjenice da su patrijarh srbski i vladika žički poslali pismo Draži Mihailoviću, polovinom marta 1945. Draža se nalazio u Bosni. Tom prilikom dobio je i jednu ikonu Majke Božje na blagoslov od Svetog
Nikolaja Žičkog. Draža je 18. marta 1945. poslao poruku u kojoj je izrazio želju da srbski arhijereji odu u SAD, gde bi se borili „za našu nacionalnu stvar“. Nikolaj će tim putem i krenuti, čim bude mogao, dok će se Gavrilo vratiti u Srbiju, da tamo ponese krst, skupa sa svojim mnogostradalnim narodom.
Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su, odmah po izlasku iz Dahaua, pokušali da stupe u vezi sa đeneralom Mihailovićem i ohrabre ga. Tako je vojvoda Jevđević od Gavrilovog sekretara, dr Mitra Džakovića, primio poruku za Dražu (17. decembra 1944) da će Gavrilo ostati „i u dobru i u zlu“ sa đeneralom, kome čestita nastupajuće Hristove praznike.
U to vreme, Nojbaher je nastojao da patrijarha srbskog i vladiku žičkog angažuje za potrebe Nemačke. U telegramu upućenom januara 1945. ministru Ribentropu, Nojbaher kaže: „Za nas je od prevashodne važnosti da srpskog patrijarha pridobijemo za aktivno angažovanje protiv komunizma.“ Nojbaher je želeo da Nedića, Ljotića i Dražu poveže sa patrijarhom radi „srpske nacionalne akcije protiv sovjetske politike na Balkanu

III

1. Ilić tvrdi da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu odvedeni u Dahau da bi bili mučeni i ubijeni, nego da bi ih Nemci sklonili od sovjetskih trupa i Titovih partizana, koji bi mogli da ih oslobode i to iskoriste u propagandne svrhe, protiv nacista. Takođe, nacisti su se nadali da će patrijarha Gavrila pridobiti za borbu protiv Titove NOV i Sovjetskog Saveza, kao i Nikolaja. Trudeći se da to urade, uzdali su se u to da će „naterati patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja – poznate kao velike protivnike komunizma – na saradnju sa nacističkim Trećim Rajhom, odnosno, sa kvislinškim i kolaborantskim političkim snagama u Srbiji i Jugoslaviji“.
Šta bi se desilo s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem kad bi ih oslobodili crvenoarmejci i titovci, veliko je pitanje. Pogotovu za vladiku Nikolaja, koji je komunističkim uzurpatorima bio „krv na očima“. Može biti da bi utamanili, posle mučenja, kao što su učinili sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joanikijem; a možda bi ga opet utamničili, kao što su učinili sa sveštenoispovednikom Varnavom i kasnije mitropolitom crnogorsko-primorskim Arsenijem Bradvarevićem. Činjenica da su hitlerovci računali na Gavrila i Nikolaja kada su želeli da ih iskoriste za antikomunističku konferenciju „evropskih crkava“ nije ništa manje činjenica od fakta da su Gavrilo i Nikolaj to odlučno odbili.
2,3. Gestapo jeste izvršio deportaciju Gavrila i Nikolaja u Dahau, ne konsultujući Nojbahera, inače prilično razumnog diplomatu Trećeg Rajha. Deportovanje staraca bilo je pravo mučenje – oni su voženi do Dahaua pod teškim ratnim uslovima, vrlo narušenog zdravlja.
4. Patrijarh Gavrilo i Sveti Nikolaj Žički nisu bili DUGO u Dahau, ali su BILI, i to upravo u Dahau. Oni su, pored pastora Martina Nimelera, najugledniji hrišćani – antinacisti koji su u tom logoru bili. Greške u ranim biografijama Nikolajevim uglavnom potiču iz nemogućnosti da se dođe do validne istorijske građe i surove zabrane Titovog režima da se Nikolaj, kao „ratni zločinac“, u javnosti uopšte pominje (godine 1978, zvanično je zabranjeno unošenje njegovih dela u SFRJ). Ove greške nisu posledice zle namere, nego „istoriografije pod nadzorom“ (Ljubodrag Dimić), gde su razne udbaške kreature na sebe uzimala ulogu sudija i dželata značajnim istorijskim ličnostima srbskog naroda. Manje opravdanja ima za one koji su se, od početka 90ih godina XX veka, bavili Nikolajevom biografijom. Oni su morali da budu mnogo ozbiljniji, jer su, zbog svoje površnosti, „stručnjacima“ poput Bajforda i Ilića dali povoda da tvrde kako se o Nikolajevom mučeništvu stvarao „mit“.
5. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili na smrt mučeni u Dahau zato što nacistima nisu bili potrebni mrtvi, nego živi. Ali, oni su doživeli stradanje, o čemu se jasno vidi iz Nikolajevog teksta „Patrijarh Gavrilo“.
6. Gavrilo i Nikolaj su, na intervenciju Nojbahera, koga su podržali Nedić i Ljotić, pušteni iz Dahau, ali nisu OSLOBOĐENI iz nemačkog ropstva.
7. Oporavak Gavrila i Nikolaja u banji Šlirze bio je samo fizički. Oni su i dalje bili izloženi psihičkom maltretiranju gestapovaca, koji su ih primoravali na saradnju.
8. Patrijarh Gavrilo i Sveti Nikolaj Žički nisu pristali ni na kakav nacistički plan o „ujedinjenju preostalih srpskih antikomunističkih, kvislinško-kolaboracionističkih snaga u Srbiji i van nje“, nego su otišli da u Sloveniji blagoslove nacionalne trupe pod vrhovnom komandom ćenerala Mihailovića. Ove trupe su htele da se ujedine sa slovenačkim antikomunistima projugoslovenski orijentisanim radi borbe protiv Titove okupacije Jugoslavije i pozivanja kralja Petra II na slobodnu teritoriju Slovenije, odakle je trebalo da otpočne, uz pomoć zapadnih saveznika, restauracija Kraljevine Jugoslavije kao slobodne države. Plan nije uspeo jer su Čerčil i Ruzvelt Jugoslaviju prepustili krvoloku Staljinu i njegovom vernom slugi, Josipu Brozu, u čijoj je tajnoj policiji dr Predrag Ilić pekao svoj zanat. Patrijarh i vladika žički su u Sloveniji pokazali krajnju uzdržanost; blagoslovili su trupe, a Nikolaj je održao govor nad Ljotićevim odrom iskazujući zadovoljstvo zbog udruživanja srbskih nacionalnih trupa pod komandom đenerala Draže i zahvalnost Ljotiću zbog pomoći oko puštanja iz Dahaua (toliko im je bilo „lepo“ u Dahau, da Ilić kaže, kao stari cinik Titovog NKVD-a, da su srbske vladike „uživali redovnu zdravstvenu zaštitu“ i „relativno slobodno šetali po dvorištima oko ‘Bunkera'“).
9. Boravak Gavrila i Nikolaja u hotelu „Grand“ u Kicbilu za Ilićaje opet „počasni tretman“, koji su uživali „M. Nedić i drugi poznati srpski i balkanski saradnici nacističkog okupatora“ (obratimo pažnju na ton iskaza, i ko tu još treba da bude pridružen spisku srbsko-balkanskih kolaboracionista Hitlera). Nisu MALTRETIRANI, nego POČASNO TRETIRANI, smatra Ilić.
10. Patrijarh Gavrilo se u Srbiju vratio da se stavi na čelo SPC, surovo gonjene pod Titom, kad je procenio da mu život neće biti neposredno ugrožen; Nikolaj je bio svestan da bi ga Tito i njegova OZNA – UDBA – SDB – BIA zatočili ili ubili, i zato je ostao u Americi, pomažući Srbima koji su stenjali pod brozomorom.
11. Ilić svoje pravo lice pokazuje tvrdeći da su patrijarh Gavrilo i Sv. Nikolaj Žički lično krivi za mistifikacije vezane za njihov boravak u Dahau, jer nikad nisu pisali i govorili o tome. To nije istina: Nikolaj je napisao tekst o uslovima njihovog života u Dahau, koji je u Srbiji bio nedostupan jer je objavljen u „četničkom“, „velikosrbskom“ „Amerikanskom Srbobranu“, a nedostupan je bio (BIA?) upravo zbog vernih slugu UDBE poput učenjaka Ilića i njemu sličnih. Gavrilo i Nikolaj nisu bili komunistički narodni heroji koji se hvale svojim podvizima u stilu „Otpisanih“ i Bate Živojinovića; ali, ko je hteo, mogao je da dođe do njihovih svedočenja o stradanju.
12-14. Najveću odgovornost za nesporazume oko Nikolajeve biografije snose Titove sluge i policajci, koji su Nikolaju oduzeli državljanstvo i proganjali ljude koji su izdavali njegova dela (poput episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija); oni, kao BIA, i dalje sprečavaju pristup tajnim arhivama Titovog režima, i još nisu dali uvid u dosije tajnog praćenja Svetog Nikolaja Žičkog. Crkveni i svetovni istoričari pet decenija nisu mogli slobodno da se bave Nikolajem, a od početka devedesetih godina XX veka inercija prošlog vremena i zaplitanje u površnosti su ih takođe sprečavali u tome.
Najveća Ilićeva laž (neistina, izmišljotina, itd.) je da „komunistički režim u Jugoslaviji nije podsticao istraživanje ovog pitanja da bi bio u dobrim odnosima sa SPC“. Ne, nego je cilj komunističkog režima bio da se Nikolaj zauvek oblati kao „hitlerovac“ i „dražinovac“ (a Draža je, zna se, takođe „hitlerovac“) koji je isto što i Stepinac.
Komunisti su Nikolaja doživljavali kao vrhunskog špijuna – čas nemačkog, čas angloameričkog. Evo kako je njegovu ulogu video komunistički istoričar Dragomir Mitrović u tekstu „Odnos sveštenstva prema NOP-u i ustanku na području Kraljeva 1941. godine“: „Nikolajev plan, sa kojim je upoznao i Dražu Mihailovića preko novinara Brašića koji ga je odneo, bio je da se povežu svi, od kralja Petra do nemačkog Gestapoa u Beogradu. Uglavnom, po njegovoj zamisli, Nedić i Ljotić imali bi najiskrenije i najlojalnije da sarađuju sa Nemcima, Draža Mihailović da ostane po strani, ilegalan i u tajnom sporazumu uz saglasnost Nemaca. Četnici Koste Pećanca, pored toga što su u direktnoj službi Nedića i okupatora, predstavljali bi legalnu ekspozituru Draže Mihailovića. Nedić, Ljotić, Pećanac i Draža Mihailović, zajedničkim snagama uz sadejstvo Nemaca, obavezno treba da unište komunizam, da uspostave red i mir u zemlji i stvore preduslove za povlačenje nemačkih i bugarskih trupa iz Srbije. Vezu sa vladom u Londonu održavaće Draža Mihailović i Nikolaj, a kada nastupi povoljan momenat organizacija Draže Mihailovića stupila bi u akciju.“
Bogdan Gordić i Tika Topalović, četničke vojvode, bile su tobož Nikolajeva telesna garda, a lično Nikolaj im je odobrio da batinaju narod u porti Ljubostinje.
Mitrović je naveo Nikolajevo pismo Draži, gde ga Nikolaj moli da se povuče sa opsade Kraljeva, zbog predstojećih nemačkih odmazdi. Ali, naveo ga je bez mnogih bitnih rečenica, u poznatom kompartijskom istoriografskom stilu. Evo pisma Draži u celini. Podvučeni delovi su iz Mitrovićevog teksta izostavljeni, zato što mu se nisu uklapali u koncept, po kome je Nikolaj bio glavni ideolog svih kolaboratera s Nemcima za vreme rata u Srbiji: „Šta će nam koristiti zemlja ako se istrebi narod? A istrebljenje naroda srpskog sada se vrši sa nekoliko strana. Bog i narod – treba se Boga bojati i Bogu se moliti, a narod svoj voleti i žaliti.
Ali, na žalost, ima puno bezbožnika koji niti se Boga boje niti narod vole i žale. Mnogi su od njih blagovremeno izvukli svoje porodice iz gradova pa onda počeli nemilosrdno da ih ruše, tuđu imovinu i ubijaju tuđe maje, sinove i kćeri. Avaj, pogibijo srpska od bezbožnika!
Neizmerno boli i mene i mnoge duge Srbe, što se u poslednje vreme počelo ovo rušenje pripisivati i Vama. Svet je u neizvesnosti, odnosno Vaših planova. Da li zaista i Vi učestvujete u borbama oko Kraljeva ili to neko zlonamerno, a u svoju korist stavlja pod Vašu firmu? Tako i po drugim vestima: i ova neizvesnost pomračava misli i ledi srce svakog srpskog rodoljuba.
Ja se kamenim u manastiru i samo se molim Bogu za srpsku slogu. Ako ikad ona četiri slova S treba da imaju neki praktičan i spasonosni značaj, to treba u ovom vremenu.
Vojvoda B. G. (Bogdan Gordić) pričao mi je mnogo o Vama. Sa divljenjem govori o Vašoj misaonosti i hrabrosti. Ali, žalim što ne dolazite s njim u vezu, kao i sa drugim čisto nacionalnim jedinicama. Učinite u ovom pravcu sve što možete i to hitno. Čuvajte se svih onih ortaka koji u Boga ne veruju. Nikad u istoriji nijedan Srbin bez vere u Boga nije učinio nijedno veliko delo, od Nemanje do Karađorđa i vojvode Mišića. Bez Boga ni preko praga – govore Srbi oduvek. Zar mogu raditi na dobru svog Božijeg naroda oni ljudi koji nemaju duboku dušu Srbinovu neraskidivo vezanu s Bogom i svecima – krsnim slavama? Partijaštvo nas je strašno upropastilo i osramotilo. Pa zar da još partijašimo? I to danas i to u Šumadiji? Patriotska Bosna danas može da posluži primerom partijaškoj Šumadiji. Ako. Pođimo za nekim primerom. Ujedinimo ovo malo svežih narodnih snaga, ne da se s nekim daleko jačim od sebe, borimo sada, nego samo da očuvamo što više roblja srpskog u životu do boljih dana i za bolje dane. Kao kroz tunel putujemo. Ali, moja je nepokolebljiva nada da će Bog blagi oprostiti nam mnoge i premnoge grehe naše i da će nas izvesti na veliku svetlost. U ostalom, tako je prorekao i onaj čudni kremanski prorok, čija su se sva proricanja do sada zbila i s neverovatnom matematičkom tačnošću ispunila. To nije bio neki gatar nego pravi Božji čovek i vizionar.
Molim Vas, naredite Vašim ljudima da nipošto ne psuju Svetinje, da se posvednevno Bogu mole i svoje krsne slave kako mogu duže. Teško je biti pravi Srbin. Samo pravi čovek može biti pravi Srbin.“

Šta se iz ovoga vidi?

Vidi se da je Nikolaj isticao pobožnost kao osnovni preduslov svake pobede u ratu; vidi se da je verovao da će Bog Srbima oprostiti grehe zbog njihovog stradanja; vidi se da je od Draže tražio da njegova vojska ne psuje svetinje i da slavi svoju slavu, podsećajući ga da „samo pravi čovek može biti pravi Srbin“. Molio ga je da ne sarađuje s bezbožnicima, i podsećao ga na Bosnu, gde su se svi Srbi udružili u odbrani svog duhovnog i biološkog opstanka. To Mitroviću smeta.
Ono što je radio Mitrović nekad, i što je radio kompartijski istoričar dr Koča Jončić u svojoj knjizi „Kraljevački oktobar 1941“, tvrdeći da Nikolaj „nije ničim osudio zločine okupatora nad stanovništvom Kraljeva i Srbije“, nastavio je, suptilnije, da radi Predrag Ilić, predstavljajući srbske prvoepiskope Gavrila i Nikolaja kao goste Hitlerovog Rajha. Mleko bravara iz Kumrovca je jaka hrana, zar ne?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *