Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ОДГОВОРИ ПРЕДРАГУ ИЛИЋУ

Илићеве тезе и предубеђења

На крају своје књиге, Илић износи четрнаест теза о односу Немаца према патријарху Гаврилу и владики Николају у Другом светском рату. Ми ћемо настојати да их изложимо, оним редом који нам је писац дао, а да затим одговоримо на сваку од њих. Пре но што то урадимо, понудићемо разлоге због којих мислимо да је Илић са предубеђењима приступио својој анализи догађаја. Пре свега, ту су размишљања о одвођењу србских великодостојника из Војловице у Дахау, а затим и теза о Гаврилу и Николају као извршитељима воље одређених структура Трећег Рајха.

I

Илићева реконструкција догађаја око одвођења патријарха Гаврила и Владике Николаја у Дахау пуна је израза типа “можда је”, “по свему судећи”, “изгледа”, “мада нема довољно података, ипак…” Тако Илић тврди да је гестаповац Фајстрицер 14. септембра 1944. обавестио митрополита Јосифа И Синод СПЦ о томе да су Немци спровели Гаврила и Николаја у Винервалд код Беча, где ће ови имати пуну слободу и моћи да примају лекара. То, по Илићу, није била лажна информација Гестапоа, него прецизна, као и раније информације о њима двојици даване Синоду. Па ипак, Гаврило и Николај нису остали у Винервалду, него су отишли у Дахау. Илић овај моменат тумачи: “То што поручник Фајстрицер наредних 10ак дана није могао да каже где се налазе двојица великодостојника Српске цркве последица је баналне чињенице да они данима нису стизали до Беча. С друге стране, кад су већ стигли у Беч, очигледно је да је нешто искрсло што је Гестапо поколебало у намери да их ту задржи. Шта је то могло да буде, не види се из сачуване немачке документације.
Највероватнија претпоставка у вези са тим везана је за непостојање гаранција везаних за њихову безбедност у том граду, крајем септембра 1944. и убудуће, с обзиром на тешка бомбардовања којима је Беч у то време био изложен.”
Ако је тако, зашто их одводе у Дахау, кад је и Немачка непрестано под бомбама? Ако је тако, зашто их у повратку из Дахауа опет доводе у Беч? То што Херман Нојбахер није знао где су Гаврило и Николај не значи да Фајстрицер није знао где су Гаврило и Николај – јер Нојбахер је био чиновник Министарства спољних послова Немачке, а Фајстрицер официр Гестапоа, који је, не обавештавајући Министарство спољних послова, обавио пребацивање србских великодостојника. Из Нојбахеровог протеста Рибентропу, и Рибентропових даљих акција, види се да је Гестапо био спреман да пређе преко њихових опаски, и да ради по своме, сматрајући да је то у општем интересу.

II

Илић, као и сваки прави Титов ђак, верује да је ђенерал Михаиловић био сарадник Хитлера у време Другог светског рата. Велики део његових “реконструкција” догађаја из ове епохе заснива се на чињеници да Илић осећа нетрпељивост према Гавриловом и Николајевом ставу Југословенској војсци у отаџбини. Он покушава да нас увери, на један посредан начин, да су Нојбахер, Дража, Недић, Љотић, Гаврило и Николај у извесном смислу били повезани у борби против НОВ и ПОЈ, које је водио мудри “маршал” Јосип Броз Тито. Истина је, међутим, врло јасна: врх СПЦ јесте био уз Дражу, зато што је био уз краља Петра II. Али врх СПЦ није био уз Хитлера. Предлажући да се патријарх ослободи непосредне немачке страже, да му се омогући да служи у србским храмовима у Аустрији, да се остави суптилан надзор људи с којима се виђа, као и да му се допусти веза са епископатом СПЦ, Нојбахер каже да Гаврило “тек мора да се опорави од ЛОШЕГ ТРЕТМАНА последњих година”. (Дакле, Нојбахер је свестан да је немачки третман према србском првојерарху био ЛОШ; насупрот томе, Мирко Ђорђевић, Јован Бајфорд и Предраг Илић тврде да је тај третман био ДОБАР, каткад ОДЛИЧАН.) Што се Драже тиче, покушај Нојбахера да га увуче у далекосежне комбинације неће успети. Дража ће држати везу с многима, али ће остати веран западним “савезницима”. На чијој су страни биле и Гаврилове и Николајеве симпатије и те, 1945, као и 1941. године, јасно се види из чињенице да су патријарх србски и владика жички послали писмо Дражи Михаиловићу, половином марта 1945. Дража се налазио у Босни. Том приликом добио је и једну икону Мајке Божје на благослов од Светог
Николаја Жичког. Дража је 18. марта 1945. послао поруку у којој је изразио жељу да србски архијереји оду у САД, где би се борили “за нашу националну ствар”. Николај ће тим путем и кренути, чим буде могао, док ће се Гаврило вратити у Србију, да тамо понесе крст, скупа са својим многострадалним народом.
Патријарх Гаврило и владика Николај су, одмах по изласку из Дахауа, покушали да ступе у вези са ђенералом Михаиловићем и охрабре га. Тако је војвода Јевђевић од Гавриловог секретара, др Митра Џаковића, примио поруку за Дражу (17. децембра 1944) да ће Гаврило остати “и у добру и у злу” са ђенералом, коме честита наступајуће Христове празнике.
У то време, Нојбахер је настојао да патријарха србског и владику жичког ангажује за потребе Немачке. У телеграму упућеном јануара 1945. министру Рибентропу, Нојбахер каже: “За нас је од превасходне важности да српског патријарха придобијемо за активно ангажовање против комунизма.” Нојбахер је желео да Недића, Љотића и Дражу повеже са патријархом ради “српске националне акције против совјетске политике на Балкану

III

1. Илић тврди да патријарх Гаврило и владика Николај нису одведени у Дахау да би били мучени и убијени, него да би их Немци склонили од совјетских трупа и Титових партизана, који би могли да их ослободе и то искористе у пропагандне сврхе, против нациста. Такође, нацисти су се надали да ће патријарха Гаврила придобити за борбу против Титове НОВ и Совјетског Савеза, као и Николаја. Трудећи се да то ураде, уздали су се у то да ће “натерати патријарха Гаврила и епископа Николаја – познате као велике противнике комунизма – на сарадњу са нацистичким Трећим Рајхом, односно, са квислиншким и колаборантским политичким снагама у Србији и Југославији”.
Шта би се десило с патријархом Гаврилом и владиком Николајем кад би их ослободили црвеноармејци и титовци, велико је питање. Поготову за владику Николаја, који је комунистичким узурпаторима био “крв на очима”. Може бити да би утаманили, после мучења, као што су учинили са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем; а можда би га опет утамничили, као што су учинили са свештеноисповедником Варнавом и касније митрополитом црногорско-приморским Арсенијем Брадваревићем. Чињеница да су хитлеровци рачунали на Гаврила и Николаја када су желели да их искористе за антикомунистичку конференцију “европских цркава” није ништа мање чињеница од факта да су Гаврило и Николај то одлучно одбили.
2,3. Гестапо јесте извршио депортацију Гаврила и Николаја у Дахау, не консултујући Нојбахера, иначе прилично разумног дипломату Трећег Рајха. Депортовање стараца било је право мучење – они су вожени до Дахауа под тешким ратним условима, врло нарушеног здравља.
4. Патријарх Гаврило и Свети Николај Жички нису били ДУГО у Дахау, али су БИЛИ, и то управо у Дахау. Они су, поред пастора Мартина Нимелера, најугледнији хришћани – антинацисти који су у том логору били. Грешке у раним биографијама Николајевим углавном потичу из немогућности да се дође до валидне историјске грађе и сурове забране Титовог режима да се Николај, као “ратни злочинац”, у јавности уопште помиње (године 1978, званично је забрањено уношење његових дела у СФРЈ). Ове грешке нису последице зле намере, него “историографије под надзором” (Љубодраг Димић), где су разне удбашке креатуре на себе узимала улогу судија и џелата значајним историјским личностима србског народа. Мање оправдања има за оне који су се, од почетка 90их година XX века, бавили Николајевом биографијом. Они су морали да буду много озбиљнији, јер су, због своје површности, “стручњацима” попут Бајфорда и Илића дали повода да тврде како се о Николајевом мучеништву стварао “мит”.
5. Патријарх Гаврило и владика Николај нису били на смрт мучени у Дахау зато што нацистима нису били потребни мртви, него живи. Али, они су доживели страдање, о чему се јасно види из Николајевог текста “Патријарх Гаврило”.
6. Гаврило и Николај су, на интервенцију Нојбахера, кога су подржали Недић и Љотић, пуштени из Дахау, али нису ОСЛОБОЂЕНИ из немачког ропства.
7. Опоравак Гаврила и Николаја у бањи Шлирзе био је само физички. Они су и даље били изложени психичком малтретирању гестаповаца, који су их приморавали на сарадњу.
8. Патријарх Гаврило и Свети Николај Жички нису пристали ни на какав нацистички план о “уједињењу преосталих српских антикомунистичких, квислиншко-колаборационистичких снага у Србији и ван ње”, него су отишли да у Словенији благослове националне трупе под врховном командом ћенерала Михаиловића. Ове трупе су хтеле да се уједине са словеначким антикомунистима пројугословенски оријентисаним ради борбе против Титове окупације Југославије и позивања краља Петра II на слободну територију Словеније, одакле је требало да отпочне, уз помоћ западних савезника, рестаурација Краљевине Југославије као слободне државе. План није успео јер су Черчил и Рузвелт Југославију препустили крволоку Стаљину и његовом верном слуги, Јосипу Брозу, у чијој је тајној полицији др Предраг Илић пекао свој занат. Патријарх и владика жички су у Словенији показали крајњу уздржаност; благословили су трупе, а Николај је одржао говор над Љотићевим одром исказујући задовољство због удруживања србских националних трупа под командом ђенерала Драже и захвалност Љотићу због помоћи око пуштања из Дахауа (толико им је било “лепо” у Дахау, да Илић каже, као стари циник Титовог НКВД-а, да су србске владике “уживали редовну здравствену заштиту” и “релативно слободно шетали по двориштима око ‘Бункера'”).
9. Боравак Гаврила и Николаја у хотелу “Гранд” у Кицбилу за Илићаје опет “почасни третман”, који су уживали “М. Недић и други познати српски и балкански сарадници нацистичког окупатора” (обратимо пажњу на тон исказа, и ко ту још треба да буде придружен списку србско-балканских колаборациониста Хитлера). Нису МАЛТРЕТИРАНИ, него ПОЧАСНО ТРЕТИРАНИ, сматра Илић.
10. Патријарх Гаврило се у Србију вратио да се стави на чело СПЦ, сурово гоњене под Титом, кад је проценио да му живот неће бити непосредно угрожен; Николај је био свестан да би га Тито и његова ОЗНА – УДБА – СДБ – БИА заточили или убили, и зато је остао у Америци, помажући Србима који су стењали под брозомором.
11. Илић своје право лице показује тврдећи да су патријарх Гаврило и Св. Николај Жички лично криви за мистификације везане за њихов боравак у Дахау, јер никад нису писали и говорили о томе. То није истина: Николај је написао текст о условима њиховог живота у Дахау, који је у Србији био недоступан јер је објављен у “четничком”, “великосрбском” “Американском Србобрану”, а недоступан је био (БИА?) управо због верних слугу УДБЕ попут учењака Илића и њему сличних. Гаврило и Николај нису били комунистички народни хероји који се хвале својим подвизима у стилу “Отписаних” и Бате Живојиновића; али, ко је хтео, могао је да дође до њихових сведочења о страдању.
12-14. Највећу одговорност за неспоразуме око Николајеве биографије сносе Титове слуге и полицајци, који су Николају одузели држављанство и прогањали људе који су издавали његова дела (попут епископа шабачко-ваљевског Лаврентија); они, као БИА, и даље спречавају приступ тајним архивама Титовог режима, и још нису дали увид у досије тајног праћења Светог Николаја Жичког. Црквени и световни историчари пет деценија нису могли слободно да се баве Николајем, а од почетка деведесетих година XX века инерција прошлог времена и заплитање у површности су их такође спречавали у томе.
Највећа Илићева лаж (неистина, измишљотина, итд.) је да “комунистички режим у Југославији није подстицао истраживање овог питања да би био у добрим односима са СПЦ”. Не, него је циљ комунистичког режима био да се Николај заувек облати као “хитлеровац” и “дражиновац” (а Дража је, зна се, такође “хитлеровац”) који је исто што и Степинац.
Комунисти су Николаја доживљавали као врхунског шпијуна – час немачког, час англоамеричког. Ево како је његову улогу видео комунистички историчар Драгомир Митровић у тексту “Однос свештенства према НОП-у и устанку на подручју Краљева 1941. године”: “Николајев план, са којим је упознао и Дражу Михаиловића преко новинара Брашића који га је однео, био је да се повежу сви, од краља Петра до немачког Гестапоа у Београду. Углавном, по његовој замисли, Недић и Љотић имали би најискреније и најлојалније да сарађују са Немцима, Дража Михаиловић да остане по страни, илегалан и у тајном споразуму уз сагласност Немаца. Четници Косте Пећанца, поред тога што су у директној служби Недића и окупатора, представљали би легалну експозитуру Драже Михаиловића. Недић, Љотић, Пећанац и Дража Михаиловић, заједничким снагама уз садејство Немаца, обавезно треба да униште комунизам, да успоставе ред и мир у земљи и створе предуслове за повлачење немачких и бугарских трупа из Србије. Везу са владом у Лондону одржаваће Дража Михаиловић и Николај, а када наступи повољан моменат организација Драже Михаиловића ступила би у акцију.”
Богдан Гордић и Тика Топаловић, четничке војводе, биле су тобож Николајева телесна гарда, а лично Николај им је одобрио да батинају народ у порти Љубостиње.
Митровић је навео Николајево писмо Дражи, где га Николај моли да се повуче са опсаде Краљева, због предстојећих немачких одмазди. Али, навео га је без многих битних реченица, у познатом компартијском историографском стилу. Ево писма Дражи у целини. Подвучени делови су из Митровићевог текста изостављени, зато што му се нису уклапали у концепт, по коме је Николај био главни идеолог свих колаборатера с Немцима за време рата у Србији: “Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу се молити, а народ свој волети и жалити.
Али, на жалост, има пуно безбожника који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих благовремено извукли своје породице из градова па онда почели немилосрдно да их руше, туђу имовину и убијају туђе маје, синове и кћери. Авај, погибијо српска од безбожника!
Неизмерно боли и мене и многе дуге Србе, што се у последње време почело ово рушење приписивати и Вама. Свет је у неизвесности, односно Ваших планова. Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева или то неко злонамерно, а у своју корист ставља под Вашу фирму? Тако и по другим вестима: и ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.
Ја се каменим у манастиру и само се молим Богу за српску слогу. Ако икад она четири слова С треба да имају неки практичан и спасоносни значај, то треба у овом времену.
Војвода Б. Г. (Богдан Гордић) причао ми је много о Вама. Са дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али, жалим што не долазите с њим у везу, као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих оних ортака који у Бога не верују. Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби одувек. Зар могу радити на добру свог Божијег народа они људи који немају дубоку душу Србинову нераскидиво везану с Богом и свецима – крсним славама? Партијаштво нас је страшно упропастило и осрамотило. Па зар да још партијашимо? И то данас и то у Шумадији? Патриотска Босна данас може да послужи примером партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером. Ујединимо ово мало свежих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе, боримо сада, него само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане. Као кроз тунел путујемо. Али, моја је непоколебљива нада да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику светлост. У осталом, тако је прорекао и онај чудни кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар.
Молим Вас, наредите Вашим људима да нипошто не псују Светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу дуже. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити прави Србин.”

Шта се из овога види?

Види се да је Николај истицао побожност као основни предуслов сваке победе у рату; види се да је веровао да ће Бог Србима опростити грехе због њиховог страдања; види се да је од Драже тражио да његова војска не псује светиње и да слави своју славу, подсећајући га да “само прави човек може бити прави Србин”. Молио га је да не сарађује с безбожницима, и подсећао га на Босну, где су се сви Срби удружили у одбрани свог духовног и биолошког опстанка. То Митровићу смета.
Оно што је радио Митровић некад, и што је радио компартијски историчар др Коча Јончић у својој књизи “Краљевачки октобар 1941”, тврдећи да Николај “није ничим осудио злочине окупатора над становништвом Краљева и Србије”, наставио је, суптилније, да ради Предраг Илић, представљајући србске првоепископе Гаврила и Николаја као госте Хитлеровог Рајха. Млеко бравара из Кумровца је јака храна, зар не?

Comments are closed.