Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

Шта кажу “монтенигерси”?

Отац модерне “црногорске нације” био је Милован Ђилас, који је, одмах пошто је “победила револуција”, прогласио њено постојање. Касније се, кажу, те идеје одрекао, али тешко је бити у то сигуран; у сваком случају, одлучни глас припада овом комунистичком вођи. Данашњи “црногорствујушчи”, тзв. “дукљани”, дошли су до закључка да се србски и црногорски језик разликују, и да су Црногорци увек били ближи римокатолицизму него православљу (тако је Јеврем Брковић у интервјуу “Гласу Концила” 1991. изјавио: “Ми смо првобитно били католици. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио… Црна Гора се мора вратити својим коријенима, својој аутокефалној цркви са елементима католичанства”).
Оно што је, између осталог, заједничко Миловану Биласу (оном раном, револуционару, демијургу нових нација на Балкану) и данашњим “дукљанима”, јесте – мржња према владики Николају. О њему је, у својој чувеној “Легенди о Његошу”, марксистичком обрачуну са идеалистичким заблудама о великом песнику (нарочито усмереном ка личности Исидоре Секулић), Милован Ђилас записао да је “језива, фанатична, распућиновска фигура тада охридског касније жичког владике, а љотићевског идеолога и сада недићевског краљевског емигранта”. Оцењујући Николајеву “Религију Његошеву” (коју је ценио и атеиста Скерлић), Ћилас је ускликнуо: “Све је, послије охридскољотићевског владике, само млаћење празне сламе; а сам владика је – сем мистицифирања Његоша – скроз наскроз неоригиналан и плитак и без икаквог знања.”
Савремени духовни наследник Ћиласов, црногорствујушчи књижевни критичар Андреј Николаидис, у свом тексту “Let It Be“, указује на опасност која Црној Гори прети од покрета који следи “антиеуропске мисли” Светог Николаја Жичког (Црногорски књижевни лист, 15. фебруар 2002): “Мото тог покрета формулисао је један знаменити свештеник, фашиста и антисемита, а он гласи: МИ НИСМО ЕВРОПА. Говорим наравно, о Николају (енглески: N 00) Велимировићу, и покушају обнове његовог опскурног идеолошког наслијеђа, између осталог и у форми албума на којем поп групе откривају православље и ретардирана, абортирана тумачења Достојевског и његових политичких ставова, а то су, гле чуда!, управо најтривијалније и најгоре странице које је овај написао (…) Ник Велимировић, за кога Будимир Дубак каже да је СВЕТАЦ…”
Није онда ни случајно то што су поводом представљања “Светигориних” издања у Херцег Новом, у августу 1998, дукљанска удружења и монтенегринске партије напале стваралаштво Светог Николаја Српског, па се митрополија Црногорско-приморска огласила саопштењем у коме је истакла и ово: “Тврдећи да је владика Николај био поборник нацизма, ова господа свесно прећуткују да је владика Николај све време Другог светског рата био у нацистичком заточеништву. (…) Клеветницима Светитеља Божијих, онима који не познају љубав и истину Христову, не само да није стало до љубави и истине, него ни до сопственог образа.”

Comments are closed.