Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Лосев о митотворству науке

Велики руски философ Алексеј Лосев у својој студији “Дијалектика мита” уочава митски начин мишљења научника, и показује колико је он моћан у стварању онога што зовемо “научном сликом света”. Ево шта вели Лосев: “Потпуно је митологична теорија БЕСКОНАЧНЕ ДЕЉИВОСТИ АТОМА. Материја се, кажу, састоји из атома. Али шта је атом? Ако је он материјалан, онда он има форму и запремину, на пример – коцкасту или округлу форму. Ако коцка има страницу и дијагоналу одређене дужине, а круг има радијус одређене дужине. И страница, и дијагонала, и радијус се могу поделити, на пример, на половину, па је, према томе, атом дељив и при томе је дељив до бесконачности. Ако он пак није дељив, то онда значи да он нема просторне форме, а тада сам ускраћен да схватим шта је атом материје који није материјалан.” О томе је Лосев писао двадесетих година XX века, баш када је физика долазила до сазнања да је атом (недељиви) скоро бесконачно дељив, на друге, још ситније честице, да би на крају почело да се говори о таласној природи материјалних феномена.
Хајзенбергов принцип неодређености у истраживању физике унео је елеменат насумичности, који Стивен Хокинг дефинише овако: “Што тачније покуЈлавате да измерите положај честице, то мање прецизно можете да измерите њену брзину – и обратно.” То јест: “Уколико се предузме исто мерење на великом броју сличних система, који су сви започели на исти начин, установиће се да ће исход мерења бити А у извесном броју случајева, Б у неком другом броју и тако даље.” Из свега овога може се закључити: “Постоји двојство између таласа и честица у квантној механици: за неке сврхе корисно је о честицама размишљати као о таласима, док је пак за друге од користи таласе сматрати за честице.”
Лосев је о митологији науке писао и ово: “Наука сама по себи није митологична. Али, понављам, то је апстрактна, ни на шта неприменљива наука. Чим проговоримо о реалној науци, то јест о оној која је карактеристична за ову или ону историјску епоху, онда имамо посла са ПРИМЕНОМ чисте, апстрактне науке. И ето, баш ту ми можемо да делујемо и овако и онако. Суштина чисте науке састоји се у томе да постави хипотезу и замени је другом, савршенијом, ако за то има основа. /…/ Сви ти безбројни физичари, хемичари, механичари и астрономи имају ПОТПУНО БОГОСЛОВСКЕ ПРЕДСТАВЕ о својим ‘силама’, ‘законима’, ‘материји’, ‘електронима’, ‘гасовима’, ‘течностима’, ‘телима’, ‘топлоти’, електрицитету’, итд. Ако би они били чисти физичари, хемичари, итд. они би се ограничили једино на извођење самих закона и ништа више, па и свако од ‘закона’, чак и најосновнији и најпостојанији, код њих би се тумачили искључиво само као хипотезе. То би била чиста наука.” (И заиста, требало би да је тако: тридесетих година XX века, аустријски логичар Курт Гедел доказао је да се сваки научни систем мора заснивати на аксиоматским претпоставкама које се аргументима датог система не могу доказати; то јест, сваки научни систем ПОЧИВА НА ВЕРИ.) О материјализму као фундаменталној идеолошкој матрици сцијентизма Лосев вели (при чему не треба заборавити да је за савремену свест материја = природа; све што Лосев каже за веру у материју, важи и за веру у природу): “Материјализам се заснива управо на натчулној и при томе чисто интелектуалној интуицији тако да и с те стране моја аргументација потпуно показује његову митолошко-догматичку природу. Шта је заправо материјализам? Као што сама реч показује, ту материја мора да игра неку посебну улогу. Какву? Она мора да лежи у основи сваког и свакојаког бића и на њу морају да се своде сви узроци и први узроци живота и света. Добро. Али шта је материја? Да ли је то исто што и материјалне ствари? Наравно, није то исто. Као што дрвени ормар није дрво и као што штампана књига није једноставно хартија, тако ни материјална ствар није једноставно материја. Али може бити да је материја све ствари, узете заједно?
Међутим, непознате су нам све ствари, узете заједно, а не знајући ни њихову количину нити квалитете те суме не можемо одређивати материју помоћу толико нејасних особина.
Сем тога, ако једна материјална ствар није једноставно материја, онда тим пре све ствари, узете заједно (чак ако бисмо и тачно то све себи представљали) не могу да буду материја. Ако ово челично перо није једноставно челик, онда узевши сва пера на свету која постоје, која су постојала или ће постојати, добићемо такву масу противречних особина да ће одређење челика помоћу њих постати једноставно бесмислено.
Материја нису ствари које образују спољашњи свет, јер би то било одређење једног непознатог преко другог /непознатог/. Шта је спољашњи свет? Видим испред себе дрво. Да ли је то свет или није? Јасно је да је то дрво, а не свет (допустимо да је то део света). Видим месец. Да ли је то свет? То је месец, а не свет, тј., у крајњем случају, део света а не свет. Надаље, видим сунце, брда, реке, људе, животиње итд. итд. Где је ту свет и како је заправо морам себи да представим свет? Одвојене ствари нису свет: где је онда баш сам свет? Испред мене је непрегледна количина делова света: где је пак сам свет као целина? Не видим га нити ми га материјалиста показује. Али нека чак ја уочавам свет као целину, као ограничено и одређено тело слично оном како су га видели античко-средњовековни мислиоци. Али је тада већ и детету јасно да свет као целина нипошто није једноставна сума својих делова и угледати дрво, месец, сунце, итд. не значи још и угледати свет. А сем тога, питање материје тада се већ сасвим запетљава, јер се показује да је не само о материји него чак и о материјалним стварима и чак о читавој њиховој суми недовољно говорити као се већ поставља питање о свету као целини.
Дакле, материја није
– ни материјална ствар,
– ни њихова сума, механичка или органска,
– ни спољашњи свет као целина. Шта је још остало да материјалисти кажу? Ево шта они још кажу.
Материја је оно што ми примамо спољашњим чулима. Е па та дефиниција је веома занимљива. Она потпуно одаје митолошко-догматичку природу материјализма.
1. Прво, то је беспомоћни позив на спасење помоћу субјективизма. Шта је то ‘ми’ и шта су спољашња чула’. Сваком ђаку је познато да је постојао бесконачан ланац успона живих бића и бесконачно разноврсна еволуција њихових чулних органа. Где сте, дарвинисти? Свакој животињи и сваком органу на сваком ступњу његовог развоја одговара одређено опажање и одређена слика спољашњег света. Где је ту материја коју материјалисти уз то схватају као нешто вечно и постојано? Једна је слика опажања код паука, друга код рака, трећа код риба, четврта код различитих сисара, пета код човека (код једног човека може се набројати стотине и хиљаде различитих типова опажања), шеста код оних савршенијих бића до којих ће се вероватно човек развити и која, може бити, већ постоје на другим планетама. Јасно је да горенаведена дефиниција материје пати од субјективизма, а сходно томе и релативизма, уздањем у случајност и копрцањем у пузећем и слепом емпиризму.
2. Сем тога, ни у суштини уопште није тачно да је материја оно што опажамо спољашњим чулима. Спољашњим чулима ми не опажамо материју него материјалне ствари. ‘Материју’ ми пак потпуно апстрактно издвајамо из ствари као и ‘црвеност’ из црвених ствари, ‘лоптастост’ из лоптастих ствари итд. Немогуће је видети ‘црвеност’ као такву, него само црвене ствари; црвеност се пак може само апстрактно мислити, она је апстрактан појам. Исто тако је немогуће видети, чути, опипати материју као такву. То је апстрактни појам. Материја се може само мислити.
3. Међутим, шта ми то мислимо у појму материје? Може бити да је бар овде садржано нешто што је повезано са спољашњим чулима? Другим речима, може бити, материја је апстрактни појам повезаности ствари с нашим споњашњим чулима? Ни са овим се није могуће сагласити. У појму материје се заправо не мисли ништа субјективно, па и сами материјалисти тврде да је материја вечна и да је она постојала пре живота и живих бића са свим њиховим опажајима и самим органима. Значи да указивање на везу са спољашњим чулима ни у ком смислу ништа не помаже.”
Лосевљевом размишљању о принципу материјалистичке митологије придружује се савремени србски писац и есејиста Светислав Басара који у веома занимљивом огледу под насловом “Идеологија хелиоцентризма” вели: “Материјалистичка доктрина се, парадоксално, показала као апсолутна апстракција која својим деловањем умањује реалност. Или, можда је боље рећи, умањује реалност човека. И то у најдословнијем смислу. Плотиново упозорење да је материја неухватљива и да заводи истраживача на небројене странпутице није довољно озбиљно схваћено. Ћорсокак у коме се нашао свет уско је повезан са ћорсокаком у коме се нашла субатомска физика.
Указујући на апорије квантне теорије, амерички теоретичар Хејнц Пејгелс тврди: “Бесмислено је да се говори о физичким својствима квантних објеката без тачне спецификације огледног метода којим желите да их мерите. Квантна стварност је део посматрачем створене стварности. Кад је квантна теорија у питању, људска намера утиче на структуру физичког света.” Мање увијено говорећи, дошли смо до сазнања да је структура универзума заснована на партикулама које за своје постојање захвалност дугују истраживачима. Осим што су физичаре повукли за нос, кванти и кваркови упућују поруку да је структура света првенствено ноетичка и надасве флуидна. Нема сумње да те партикуле постоје, али је исто тако извесно да их не би било да су истраживања кренула у неком другом правцу. Међутим, коначни смисао научне радозналости није у основи имао знатижељу, чак ни корист; то је било трагање за тачком ослонца, за било чим стабилним и непромењивим. Квантна теорија је прикривена аксиологија.” Тако Басара.

Comments are closed.