Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

Јевреји пали за слободу Србије

Многи Јевреји су се јуначки борили за слободу Србије. О некима смо писали у чланку “О Србима, Јеврејима и антисемитизму, опет” (“Паланка философије”, “Двери” 4/2004). Ево још неких имена и подвига.
Др Игњат Феликс, угледни лекар у Хомољу. Од 1912. ставио се на располагање србској Врховној команди, да би као лекар помагао. Умро је кад је сазнао да су му сва три сина у србској војсци пала на Солунском фронту.
Др Самуило Попер, који је 26 година у србској војсци био поручник – Трупни лекар, учествовао је у свим ратовима, од Србскобугарског до Првог светског. Године 1918. добио је сепсу, негујући рањенике, и умро.
Др Самуило Попс био је лекар пољске болнице у рату 18761878. Његова болница била најбоље уређена. Носилац Таковског крста.
Др Александар Попс, син Самуила Попса, био активан лекар у србском санитету од 1912. до 1918. За заслуге одликован Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом Црвеног крста, Златним крстом краља Петра I, итд.
Др Рафаило Биђердани, у Првом светском рату био командант III пољске болнице Шумадијске дивизије. Умро од пегавца у Београду 1915. године.
Др Мордехај Новгородски и др Бенјамин Новгородски, лекари Тимочке дивизије II позива, лекари логорске болнице код села Арте, лечили србску војску у близини Валоне, пред одлазак на Крф.
Др Леон Вајс, Јеврејин који је рођен у Њујорку, студирао у Паризу, дошао је, за време Првог балканског рата, у Београд, и био лекар добровољац. Умро, лечећи болеснике, у Чачку 1915.
Др Аврам Винавер, родом из Кракова, 1901. набавио први рендген апарат у Србији. Учествовао у балканским и Првом светском рату као резервни мајор санитета. Умро од тифуса 1915. у Ђевђелији, и, по својој жељи, сахрањен у заједничку гробницу. А ево како др Аврам Нисим описује херојство своје нишке браће:
“Било је то за време балканског рата 1912/13 године, у коме сам учествовао као добровољац – студент медицине – као лекарски помоћник у Војној болници ‘Ћелекула’ у Нишу. Приликом моје прве посете у ослобођено Душаново Скопље, срео сам свог бившег школског друга, тада активног официра Тасу Динића (пред Други светски рат био је народни посланик, који је у Скупштини пуцао на председника владе др Милана Стојадиновића). Тај мој друг Таса Динић изненадио ме је речима: ‘Е, мој Авраме, да није било нашег ‘филозофа’ сумњам да бисмо стигли у Скопље пре ‘браће’ Бугара!’ Тај његов ‘филозоф’ био је Нишлија Нисим Пелософ, син ћевабџије Соломона Пелософа, званог ‘Саламон ел Арап’. По причању мога друга Тасе, који је био његов командир, у отсудној борби код Куманова почели су наши да одступају, а наш Пелософ дигне заставу и повикне: ‘Напред, Нишлије, за Краља и Отаџбину!’ На тај повик војници пођу напред и пробију фронт. Сем јунака Пелософа, нишки Јевреји дали су још неколико жртава у Балканском рату:
1) Ашер Леви, резервни поручник, у мирно доба банкарски чиновник из Београда, умро је на војној дужности у Штипу. Кратак некролог са његовом фотографијом изашао је у ‘Илустрованом албуму’ Балканског рата, који је издао Шијачки;
2) Здравко Нисим, коњички поднаредник, старији брат браће Нисим, трговаца из Ниша, који су стрељани 1942. на Бубњу код Ниша;
3) Јаков Карић, обућар из Ниша, један од браће Карића, штампара из Ниша, који су се доцније преселили у Београд. Последња двојица погинула су на Мердарима при јуришном нападу на Турке западно од Врања.”
Срби су ово заборавили под комунизмом, кад су заборавили и своје хероје. Ни раније, ни касније. Сад, кад обнављају сећање, обновиће и сећања на то, упркос свему, упркос Веслију Кларку, Медлин Олбрајт, Ричарду Холбруку, Бернару Кушнеру, Бернеру Анри Левију, Алану Финкелкрауту, итд. Јер, “Срби Мојсијеве вере” су то заслужили заједничком борбом за Србију. Памтиће их Србија упркос и Јовану Бајфорду, забадачу трна у здраву ногу, маскираном у интелектуалца “par excellence”.

Comments are closed.