НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

Бугарски фашисти и прогон Јевреја

Још 1885, кад су упали у новоослобођене србске крајеве, Бугари су ударили на пиротске Јевреје, као „пријатеље Срба“. Бугарски кнез Александар Батенберг уселио се у кућу Јеврејина Арона Рабена, који је био претучен зато што није хтео да уклони натпис „Гостионица код српског краља“. Одбио је да склони и слику краља Милана, што је изазвало још већи бугарски бес. Рабену је опљачкан до голе коже. Бугари су убили и познатог пиротског Јеврејина Бохора Конфиноа и узели му шесто дуката. Јевреји су били пљачкани, а њихове жене и девојке силоване. Жену рабина Јакова Мешулама силовала су седморица Бугара.
Све се поновило приликом бугарске окупације 1941: Јевреји су били лишени свих права, свакодневно се јављали полицији и вођени на присилне радове. Године 1942, бугарски комесар за јеврејска питања, Александар Белев, наредио је свим Јеврејима да носе „жуто дугме“ као знак распознавања.
Немци су Бугарима „у помоћ“ Послали есесовца Теодора Данекера, који се „јеврејским питањем“ бавио у Француској. Он је почетком 1943. предложио Белеву организацију изгона свих Јевреја из Македоније, Тракије и Пирота.
Ево како је Христо Бакарџијев, повереник Белева за Пирот, известио о организовању прогона пиротских Јевреја:

„I. ПРИПРЕМЕ:

27.2.1943. упућена су у Пирот два грађански мобилисана лекара Јевреја: др Артур Штернберг и др Маноах Леви, како би се ставили у службу делегата. Др Штернберг је доказао да је болестан и послан је у Државну болницу, где је остао до отпуштања оданде, по наређењу Дирекције за народно здравље.
За време мог боравка успоставио сам везу с нашим делегатом, о“кружним начелником, кметом и његовим замеником. По препоруци кмета, поставио сам г. Саву Панајотова за управника логора, с дневницом у висини од 125 лева.
Пошто је претходно одређени датум за сакупљање јеврејског живља одложен за касније, остало је да се сачека наређење Комесаријата у том смислу.
11. марта о. г. добио сам телефоном наређење од г. комесара, преко г. Панице, да Јевреји града Пирота треба да буду ухапшени 12. марта изјутра.

II. ИЗВРШЕЊЕ:

С делегатом г. Поповом уговорили смо техничке подробности за хапшење, јер се истог дана, 11. марта, одржавала конференција уз учешће г. делегата, г. кмета, његовог заменика и полицијског начелника, где је овај последњи примио налог за хапшење по специјално припремљеним списковима. Такође сам саставио специјалне писмене инструкције, по којима је требало вршити хапшење лица и печаћење станова. Одлучено је да прве и следеће ноћи после хапшења полицијска стража у јеврејском кварту буде појачана патролама и патролним двојкама.
Одређена је комисија за печаћење станова у следећем саставу: г. Николов, порески начелник, г. Илијев, окружни агроном и г. Николов, секретар окружне управе, са два полицајца.
Такође је одређена комисија за обављање претреса и опис одузетих пара и драгоцености, и то у саставу: Христо Бакарџијев, представник Комесаријата за јеврејска питања; г. Антонов, секретар Општине и г. Николов, помоћник полицијског начелника; три полицајца за вршење претреса и две чиновнице из Окружне управе, сви специјално припремљени за извршење задатка.
12. марта у 6 сати изјутра извршено је хапшење, што је био задатак полиције. За сваку кућу био је одређен по један полицајац, који је добио подробне податке о саставу целе породице.
Ухапшене су и све породице из Софије досељених Јевреја, које су се налазиле у граду, међу њима и лекари Јевреји, који су добили задатак да се старају за санитетски преглед ухапшених. /…/
При претресу извршеном над ухапшенима у логору, била је одузета сума од 388.647 лева и драгоцености; све је подробно описано у специјалном протоколу, састављеном у три примерка, те су паре и драгоцености још истог дана унете у Бугарску народну банку у Пироту… Накнадно је у полицији приликом претреса нађено још 21.456 лева, један златан „наполеон“ и око 2 грама златних плочица, које су такође предате Бугарској народној банци, на име комесара за јеврејска питања, као и потврда с приложеним доказним документом. Истога дана, 12. марта, специјална комисија извршила је запечаћивање станова и јеврејске општине.
Ухапшени Јевреји били су смештени у згради школе, где су претходно обављене неопходне припреме.
На настојање окружног лекара, било је упућено у болницу четири болесника, првенствено веома старих Јевреја, који су стављени под присмотру.
Стражу у логору вршила је полиција, а за команданта у самом логору постављен је старији полицајац Крстев.
Одвођење из логора било је 19. марта, по наређењу Комесаријата.
У међувремену је извршено наређење Главне дирекције народног здравља: ослобођени су др Леви, др Фархи и др Таџер и апотекар Државне болнице, који су били грађански мобилисани, заједно са породицама.
Број исељених Јевреја је 158, јер је у Пироту остало 27 душа, укључујући жену и сина Исака Тувија, грађански мобилисаног апотекара у граду Свиштов. Одведени су такође и Јевреји који су лежали у болници, а који нису имали заразну болест. За одведене Јевреје јавио сам телеграмом Комесаријату, као и број лица по узрасту:
до 4 године 4;
од 4 до 10 година 12;
од 10 до 21 године 30;
изнад 21 године 112.

После одвођења били су ухваћени Естер Мордехај Аврам са двоје деце и још једна жена, приликом покушаја да се сакрију на путу за Скопље, те су они одведени у Скопље и вероватно транспортовани с другом групом.
Ликвидацију покретне имовине исељених Јевреја обавила је комисија коју је одредио делегат, у следећем саставу: председник – г. Николов, порески начелник, и чланови – г. Балабанов, помоћник кмета и г. Стојанов, помоћник окружног полицијског начелника. Накнадно је у састав комисије ушао и г. Кошев, окружни комесар за снабдевање. /…/“
Један од оних који нису ухапшени био је Леон Сид, кога је сакрио Србин Божидар Здравковић, звани Божа Мацко, који је спасао из бугарског привременог логора и дете пиротског судије Моше Левија. Сид је писао: „Г. Божидар Здравковић је много учинио и крио мене и жену моју за време док смо се крили у Пироту у унутрашњости Бугарске, бежећи испред потера Гестапоа, а снабдевајући нас при том свим потребним средствима за одржавање живота, и све до последњег дана, када смо прешли турску границу, најревносније се старао о нама. Исто тако су нас обилно помагали може се рећи сви Срби – Пироћанци, јер је цели Пирот знао да смо у земљи, само полиција није знала.“
Леон Сид је описао хапшење Јевреја Пирота 12. марта 1943:
„12. марта 1943. године, у рану зору, управо пре сванућа, пред сваком јеврејском кућом залупала су по два наоружана жандарма. Грубим речима наредили су да отворимо врата. Са ножем на пушци дигли су нас из кревета, давши нам пола сата времена да узмемо шта нам је било најпотребније. Онако збуњени, изненађени и уплашени изгубили смо присуство духа услед чега нисмо могли богзна шта узети. Скренули су нам нарочиту пажњу да са собом понесемо што више хране, сав новац и накит.
Онако још буновне и полуобучене отераше нас све у двориште пиротске гимназије. Ту су нас упарадили и сваки је држао пред собом ко ранац, ко дењак, бошчу и сл.
Након кратког времена почели су нас једног по једног претресати, те на тај начин све што су нашли код нас: новац, прстење, боље ствари од веша, одузели су, а затим једног по једног, као стоку, убацивали у логор (Соколана). Са женама су поступали још бестидније и варварскије: тражили су накит и новац у најсветија места, без обзира на то да ли је стара, млађа жена, девојка или мала девојчица. Ми смо морали слушати кукњаву и јаук наших милих и драгих – али беспомоћни. Одузели су нам и личне легитимације, рекавши да нам нису потребне, јер више нисмо људска бића.
Тако су нас опљачкали до голе коже. Оставили су нам нешто мало старудија и закрпа.
Стрпавши нас све заједно, одмах су нас закључали и поставили кордон жандармерије да нас чува и не дозволи пиротском грађанству да дође у додир са нама.
Још првог дана осетили смо круту руку непријатеља и последице нашег интернирања. Храну нам нису давали. За физиолошке потребе имали смо на расположењу само пола сата. Ко не би могао за то време да обави посао, бивао је бичевима утериван, без обзира на то да ли су пред собом имали старца, старицу или мајку са дететом од седам месеци, као и бремениту жену.
Тек следећег дана почели су нам давати хране, а то је била храна коју су од нас покупили приликом хапшења.
Наше покућство је разграбљено од бугарских органа власти. Кад су нас одвели, привидно су запечатили наше домове, али када су исти, након пар дана ‘комисијски’ отворени, није нађен ни десети део од онога што смо имали и оставили.
У логору су нас држали седам дана и ноћи, т. ј. до 19. марта, када су нас, 178 људи, жена и деце, у рану зору отерали у неизвесност, у пратњи моторизације и коњичке полиције. Поворци је претходно строго наређено да се кроз варош не сме чути никакав глас.
За време ових 7 вечери нашег логоровања, полицијски начелник Пушкарев са жандармима одводио је наше младе и лепе жене код њега у канцеларију и вршио над њима пресију, хтевши да задовољи свој зверски нагон. Но иако их је тукао до изнемоглости, није у томе успео. Ми смо, наравно, морали на то да гледамо беспомоћно. Тако је одвео гђу Валику, жену Моше Левија, судије из Пирота, и Жану, жену А. Аврамовића, трговца из Београда, који се пуким случајем спасио депортирања. Сада се налази у Горњој Џумаји, са седмогодишњим синчићем, као интернирац…“
О спровођењу Јевреја на возове који ће их возити у немачке логоре смрти дали су изјаве сведоци – ондашњи пиротски фијакеристи. Њима је било наређено да после поноћи буду паркирани испред Соколане. Није им речено зашто. Фијакериста Борко причао је:
„У одређено време били смо на лицу места. Иако нам није ништа речено зашто смо позвани, било нам је јасно: транспорт Јевреја. Док смо чекали, Соколана је била осветљена, али шта се у њој догађало могли смо само да наслутимо: да се спрема врши у највећој тишини. После дугог чекања Бугари су истерали затворенике. Старце и децу, са пртљагом, примили смо у кола. Остали, натоварени са чим је ко располагао, постројени су били у два реда – испред фијакера. Око затвореника са свих страна била је бугарска полиција. Дуж пута исто тако. Спровод је личио на погребну поворку: кретао се полако, у немој тишини. До хотела ‘Национал’ није се чула ни једна реч, као да су затвореници неми људи – мртваци. Али када се ту дошло, погледало према јеврејској мали, чуо се узвик: ‘Збогом, Пироте, збогом кућо моја!’ Онда гласан плач. Ућуткан је био кундацима. На мосту Нишаве опет тежак призор: нека Јеврејка се бацила на земљу и гласно викала: ‘Одавде ме можете отерати само мртву! Убице!’ И она је кундацима ућуткана.“
Сада су Бугари у Европској унији. А Срба нема. Криви су за Сребреницу. А можда и за Јасеновац. И њих нико није убијао – ни Хрвати, ни Шиптари, ни Бугари. Ни Немци. Све су то прави Европљани. А Срби су антисемити. И Јован Бајфорд је то доказао. И Европа је срећна без Срба. Шта ће јој Срби? Немам ништа против Бугара. Нису сви Бугари били фашисти. Али, да су Срби то радили са Јеврејима, помињало би им се док је света и века.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *