НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СВЕТАЦ?

Да ли је то светост?

Нацистичко вођство Немачке јесте било злочиначко, али није реч о глупацима. Нацисти су били зли, али нису били глупи. Они патријарха Гаврила и владику Николаја нису ни убили, ни премлаћивали као што су то чинили са мноштвом анонимних жртава „тевтонског беса“. У Србији, као и на другим окупираним просторима, њихов циљ је био да себе прикажу као борце за Европу и европску културу против јудео-масонске плутократије Енглеске и Америке и варварског бољшевизма Совјетског Савеза. Они су тврдили да Србима и осталим народима донесе слободу од дотадашњег ропства, и да свуда где дођу спроводе националну револуцију. У Србији су затекли непријатељски расположено становништво, спремно на оружани отпор, који се ускоро и јавио. Убити или мучити србског патријарха и најугледнијег епископа значило би заувек разјарити Србе против себе. Гаврила и Николаја требало је казнити за учешће у рушењу владе Цветковић-Мачек и у подршци пучистима. И они су били кажњени: СТАВЉЕНИ СУ ПОД НЕМАЧКУ СТРАЖУ ДО КРАЈА РАТА, одстрањени од свих својих дужности и без могућности за слободан и неометан архипастирски рад. У међувремену, покушавало се да се Гаврило и Николај приволе на сарадњу, и да се њихов углед (зло)употреби у, за Немце повољном, правцу.
Немци су, на територијама Совјетског Савеза које су освојили, отварали цркве које су Лењин и Стаљин затворили, а свештенство је у њима служило службу. Тиме су се представили као борци за хришћанске вредности, што је, између осталог, навело и Стаљина да гвоздени обруч стегнут око Цркве мало олабави, и да почне са отварањем храмова и враћањем свештеника из логора. Оно што су Немци хтели да покажу Србима било је исто: ми смо хришћани, а комунисти, Стаљинови следбеници, у Србију ће донети атеистичко ропство.
Али, Гаврило и Николај се нису колебали.
Оно што су они преживели, у терминолошки уском смислу говорећи, није МУЧЕНИШТВО, као проливање крви за Христа, него ИСПОВЕДНИШТВО, страдање за Христа које не завршава смрћу. Ево шта се каже о исповедницима у тексту митрополита Руске Цркве, Јувеналија, председника комисије за канонизацију светих Московске патријаршије; то су „људи који су за Христа претрпели мучења и страдања или УТАМНИЧЕЊЕ И ПРОГОНСТВО, али који нису мученички пострадали. Овде улазе сви исповедници, које су пагани мучили (пре Миланског едикта 313. године) и свети које су за Православље гонили јеретици и расколници у познија времена (рецимо, Св. Максим Исповедник, који је умро 622. године).“ У речнику нашег језика, у издању Матице српске 1969. године, под „мученик“ пише ово: „Онај који се мучи, који много трпи и пати (због болести, немаштине, својих или општенародних идеала и сл.), патник /…/; 2. онај који је мучен и убијен због вере; који уопште живот положи за високе идеале.“ А глагол „мучити“ значи: „задавати, причињавати муку (телесну или душевну); присиљавати на напор, тешкоће, трудити; досађивати, узнемиравати“.
Дакле, црквеном терминологијом говорећи, Свети Николај Жички је ИСПОВЕДНИК вере, јер је због ПРАВОСЛАВНОГ СХВАТАЊА државе и народа, слободе људске и отаџбинске, био утамничен од НАЦИСТИЧКИХ ПАГАНА. Што се семантике речи „мученик“ у србском језику тиче, он је и МУЧЕНИК – јер се много мучио и патио, због својих и општенародних идеала, био мучен (злостављан – утамничен) због вере. Претрпео је мучеништво јер су му Немци задавали муке, пре свега душевне, убијајући његов народ и одузимајући му право на слободу и управљање епархијом, редовна богослужења и учешће у животу Цркве. Мучили су га досађујући му својим предлозима за сарадњу и присиљавајући га на напоре који нису били у складу са стањем његовог здравља (изношење кибле у Дахау, лоша исхрана, итд.).
И да кажемо још нешто о критеријумима за канонизацију у Православној Цркви. Митрополит Јувеналије вели:
„Канонизацију је црквена свест увек доживљавала као пројаву светости Божје у Цркви, која делује кроз облагодаћене подвижничке побожности. Зато је у сва времена услов прослављања светих била пројава истинске освештаности, светости праведника.
Сведочанства о таквој светости могла су бити:
1. Вера Цркве у светост прослављених подвижника, као људи, који су Богу угодили и послужили доласку на земљу Сина Божјег и проповеди Светог Еванђеља (тако су прослављани праоци, оци, пророци и апостоли).
2. Мученичка смрт за Христа или страдања за веру Христову.
3. Чуда, учињена светим по његовим молитвама или која су од његових часних остатака – моштију (преподобни, тиховатељи, столпници, мученици – страстотрпци, јуродиви).
4. Високо црквено патријарашко и епископско служење. (Тако Симеон Солунски вели да су се у великом храму Апостола од древних времена архијереји сахрањивали у олтару, због „БЛАГОДАТИ БОЖАНСКОГ СВЕШТЕНСТВА“)
6. Велике заслуге пред Црквом и народом Божјим (канонизација царева, кнежева и равноапостолних).
7. Врлински, праведни и свети живот, који није увек потврђен чудотворством (тако су прослављани благоверни кнежеви и кнегиње и неки преподобни). /…/
8. Неретко је сведочанство о светости подвижника било велико поштовање истог у народу, још и за живота. По смрти подвижника, хришћани који су га поштовали састављали су му службу, тропар и кондак, сликали икону и писали житије. У основи таквог поштовања такође је извесна натприродна помоћ од покојног подвижника, па ипак, у одсуству записа о таквим чудима, Црква је могла да канонизује подвижника на основу великог народног поштовања.“
Све ове критеријуме Николај је испунио: Црква (не само Србска, него и друге помесне Цркве) веровала је у његово служење проповеди Еванђеља, знала за исповедништво пред нацистима, чуда учињена његовим молитвама (нека од њих записана – рецимо, у књизи „Без Бога ни преко прага“ (Београд, 2005), а нека незаписана), за узвишеност његове епископске службе (најомиљенији србски владика 20. века), велике заслуге за Цркву и народ („нови Златоуст“, „трећа србска армија“ у Првом светском рату), праведни живот, као и огромно народно поштовање (још за живота су га стављали на фреске, као у селу Ратају у Жупи александровачкој, у храму подигнутом непосредно после Другог светског рата).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *