Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Делимичност науке и целовитост откривења

У “Номологији” је Владика Николај изврсно одабраним примерима из античке, исламске и индуистичке традиције, као и из нашег народног предања, показао и доказао да универзална свест човечанства одлично поима како од наших поступака зависе стихије природе.
Евгенијални епископ жички, да би поткрепио своју тезу, у “Номологији” је изнео читав низ примера из савремене науке који јасно стављају до знања да физика, хемија, па ни математика, нису никакве “објективне”, апсолутно истинопоседујуће области људског знања, него су, као и сви други видови хоризонталног знања, релативне и пролазне, приближне и несигурне, крхке и рањиве. Он цитира Ајнштајна, Хајзенберга, Лоџа, Џинса, који, сваки на свој начин, руше илузије и пале кулисе механицистичке слике света. Већ поменути Џинс, помало очајнички, саопштава: “Изгледа да ниједна твар не поседује ма какву стварност која би се разликовала од менталне идеје… Научници не говоре више о детерминизму, него о вероватноћи.” Едингтон додаје: “Има нешто радикално погрешно у основним схватањима физичке науке, и ми не знамо како да се снађемо.”
Делимичност научног знања и његову недовољност Владика Николај у “Номологији” до краја открива и разобличава. А шта о томе каже Стивен Хокинг? Ево неколико теза: “/…/ Напредовали смо на тај начин што смо постављали делимичне теорије које су описивале ограничени распон појава, а занемаривале остала дејства или им одређивале приближне вредности извесним бројевима. /…/ Из перспективне уобичајеног научног приступа грађењу неког математичког модела није могуће одговорити на питање зашто уопште постоји Васељена коју би тај модел описао. Зашто би се Васељена уопште упуштала у то да постоји?”
Једини истинито је Божији закон. Небо и земља, дакле све створено, проћи ће, али реч Божја неће проћи! “Морални закон је вечит”, каже
Николај – а то значи да је вечито оно што Вечити предаје свима који су позвани за трпезу вечности.
Врхунац закона су Богом откривене заповести љубави, донете нам у недрима Христа Исуса, Ваплоћене Истине, Логоса (Слова, Смисла) и Софије (Премудрости) човека и света: љуби Бога и љуби ближњега. Закон дат Мојсију био је посредник између Бога и људи, а љубав Христова јављена је као непосредни пут ка сусрету Творца и творевине. Тиме је превладан старозаветни однос према стварности, ма како узвишен био у односу на пагански. Јер, како вели Свети Владика, нигде у Светом Писму није речено да је Бог – закон, али зато читав Нови Завет сведочи да је Бог Љубав. А то значи: Бог Љубав служи, спасава, плаче над човеком, зове га Оцу Небеском, моли Се, понижава Себе, радује се добру, лечи, храни гладне, бди, спасава, поучава, исправља, не боји се, трпи, страда, прашта, жртвује се до смрти на крсту, поједностављује односе између Бога и људи и људи међусобно, обнавља и појачава живот. Љубав васкрсава и побеђује. Она је светлост, она је неодољива, она је вечна. То јест: Христос је светлост, Христос је неодољив, Христос је вечност! То знају патријарси и пророци кроз праслике и наговештаје, то знају апостоли који су Га гледали између себе, којима је ноге прао, то знају мученици и исповедници који крв лију за Јагње Божје, то знају богослови који Христом – Словом говоре о Богу, то знају пустињаци, којима Христос, извор воде живе, освежава уморне душе, то знају оци чудотворци који Њиме чине чуда… То и ми, најмањи и најгрешнији, у тренуцима кад нисмо живи лешеви, осећамо и знамо…
Црквена песма благовести: “Где Бог хоће, побеђује се природни поредак.” Наш златоусти владика нас непрекидно позива да се тога сећамо, јер је у томе божанском “Хоћу!” оно божанско: “Волим те!” оно што је савило небеса и Господа свију учинило Слугом свију… Оно што је Сина Божијег учинило Сином Дјеве. Да је по природном поретку, ми бисмо до данас били сужњи смрти и ђавола. Али нисмо, јер је побеђен поредак природе, јер Васкрсли Христос бива леком бесмртности за све.
Владика Духом Светим руши зидине рационалистичког Јерихона, и објављује:
1. Нема природног закона.
2. Закон је Божји дар човеку: прво као САВЕСТ, затим као Мојсијев Декалог.
3. Закон је недовољан да нас спасе до ропства палости;
4. У Христу, Сину Божијем, Света Тројица нас је обдарила љубављу, једином силом која је у стању да нас преобрази у децу светлости и да нас уздигне изнад пролазног и смртног.
Па добро, ако у природи нема закона, чега има?
Има ПОРЕТКА, СКЛАДА, ЛЕПОТЕ. Сви ангели и свеци, цело Свето Писмо и сва богослужења православна, славе Бога за предивно устројен космос, за сјај и красоту творевине. Ганути цар Давид каже: “Када погледам небеса, дела прстију Твојих; месец и звезде, које Ти основа; шта је човек да га се сећаш? Или син човечији да га походиш?” (Пс. 8,4-5). Сав склад у природи СИМВОЛ је савршенства и светости Закона датог ангелима и људима. Тога могу бити свесни ангели и људи, али не и природа. Нигде нема случаја: око Божије види свако зрно прашине, власи су нам избројане, ни врабац не пада са гране без Очевог знања, капи кише дажде на место које им је одређено. Природа је храм у коме блистају огњеви чистоте и чедности. Како је говорио Свети Јустин Ћелијски, сва природа је Богојављење… А човек је свештеник који је позван да Богу од Божјег приноси жртву и да благодари “о свјех и за всја”. Човек је литург у Прволитургу-Христу, архијереју по чину Мелхиседековом. Бог је Гостољубиви Домаћин који човека уводи у најлепшу гостинску собу – овај свет, а на дан Свадбе увешће га и у брачну ложницу. Човек стога треба да буде захвални гост, онај који добре дарове са радошћу и благодарношћу прима и са њима поступа онако како Домаћин благослови.
Ако се наруши закон Божји, природа губи свој поредак и подвлашћује се разорним стихијама које нас подсећају да смо преступили норму битија. Ни ту нема случаја: све је по логици Логоса Христа.
Владика Николај корен необузданости и махнитости сцијентистичког духа Запада види у отпадању Римске цркве од истините догматскоетичке стварности Православља. Не живећи Истином, папски схоластичари су почели да живе разумом. Утемељивачи савремених природних наука брзо су се ослободили теолошких образина и, ужаснути открићем космичких бездана, помислили да је Бог отишао, да Га више нема са нама, да је он нeзаинтересовани Први покретач, а када је страва Богоостављености достигла врхунац, Ниче је крикнуо: “Бог је мртав!” Научници су измаштали природне законе плашећи се да остану без икаквих закона. Последица тога је релативизам који је разорио све божанско и узвишено у западној култури. (При чему је данас, више или мање, цео свет Запад.) Тај “натурализам”, то поистовећење са природном и њеним “законима”, по Светом Николају, значили су књижевност као опис разврата, уметност и моду као бестидну голотињу, трпезу као презирање поста, породицу расточену самовољом млађих, брак као телесну везу која се брзо кида, пословност као вештину преваре, политику као борбу за власт и имање, друштво као сукобљавање непомирљивих класа и сталежа, међународне односе као насиље и отимање туђег.
Покушај стварања хуманистичке (боље рећи – хоминистичке) етике био је промашај: плитки морализам није могао да заустави морални распад Европе. И букнули су ратови. Уместо да хитају ка савршенству Оца нашег Који је на небесима, Европљани су почели да подражавају природу: озверили се, скаменили, следили. А то је захватило и негда православне народе…
Владика Николај закључује своју студију признавањем науке кроз њена поуздана знања и проналаске, али одбија да с том “јабуком” гута и “прашину” научних хипотеза и теорије. Читав космос је велика зграда позоришта на чијој се маленој бини одиграва драма човекова, која је сав смисао те зграде. Главни Јунак драме је Син Божји Који нас је Својим Крстом усиновио Оцу Небеском и обновио нас Духом Светим. Бог је човека узвисио створивши га по Свом лику и подобију, и обновивши га у Христу, дајући нам живот вечни. Зато су нам светац и витез милији од Сиријуса, Близанаца и Влашића, звезда и планета, које су само лампиони и декор за извођење величанствене представе. Кад се завеса спусти, зграда позоришта и кулисе ће бити предате огњу, али ће остати сви јунаци драме да би они који су се борили на страни главног јунака примили из Његових руку вечни и непролазни живот. Каже Свети Николај: “Кад сва васиона, дакле, са целим својим поретком ишчезне као сенка, две највеће васионске вредности остаће и постојаће и надаље: те две вредности и јесу: прави људи и царски закон љубави.”

Comments are closed.