Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

“Почасни” затвор у Дахау

Чује се да је у неким домаћим НВО најлепша жеља: “Да Бог да ти указали част у дахауском бункеру! Да Бог да те частили одмором у Дахау!” Толико је пута, у вези с Николајем, изговорено и написано “почасни бункер”, да су људи пожелели да се тамо одморе. Но, шалу на страну. Шта је, у ствари, “почасни бункер”?
Реч је о згради чији је званични назив био “Командни затвор”. Ниска и дугачка (по Предрагу Илићу, 196 метара дугачка и 10 метара широка), имала је 136 ћелија, у којима се налазила сијалица и једно мало грејно тело, као и WС шоља. Средином 1941. у “Бункер” су доведени пастор Мартин Нимелер и римокатолички свештеници Јохан Нојхајаер, Михаел Хак и Николаус Јансен, према којима су, каже Илић, “СС-овци показивали неуобичајено велике обзире и поштовање, примењујући према њима далеко блажи режим живота и рада него према било којим другим логорашима. Због тога су добили назив специјаЛних’ или ‘почасних затвореника'”. Део зграде у коју су смештени, где је направљена и импровизована капела, назван је “почасни бункер”. У њему су, поред свештених лица, били “чланови предратних влада земаља које су окупирали Немци, високи официри и дипломате, истакнути чланови покрета отпора и познати страни агенти”. Хранили су се боље, читали новине и књиге и слободно шетали по дворишту иза “Бункера”. Храна им је била боља него другим логорашима. Међу заточеницима су се налазили и бивши председник Француске, Леон Блум, са женом; аустријски1 канцелар с породицом; синовац Винстона Черчила, Питер; синовац Стаљиновог министра спољних послова, Вјачеслава Молотова, Василиј Кокорин-Молотов; син мађарског регента Хортија; баварски кнез Албрехт с породицом; кнегиња Марија, ћерка италијанског краља, с децом; министар финансија Немачке, Хјалмар Шахт; грчки генерал Александар Папагос; италијански генерал Санте Гарибалди; француски надбискуп Габријел Пике. Неке од њих је Химлер желео да искористи као таоце У будућим преговорима са савезницима. Очито је да нацисти ове заточенике нису третирали као обичне логораше – они су с њима имали нарочите планове. Али, ти људи су такође били у логору. Какав је то “комфор”: сијалица, грејалица и УС шоља?
После свега, остаје чињеница: једини поглавар неке Цркве који је за време Другог светског рата био заточен у Дахау од Немаца био је патријарх србски Гаврило (Дожић), који је, уз наследника жичке катедре Светог Саве, Николаја, показао мужанство и постојаност достојну да га Срби поштују док је света и века!
Уосталом, сведочанство Св. Николаја Жичког о “уживањима” у Дахау је довољно убедљиво: под савезничком бомбама, истеривани у блатњаву јаму, у страху и страдању; патријарх лежи болестан, а Немци га малтретирају, терају да устаје и да облачи мантију, итд. Илић се, међутим, усудио да тврди да су Николај и Гаврило имали “личну послугу” која се састојала од обичних логораша. Његов аргумент гласи: “Према свему судећи…”
Дакле, другови и другарице из домаћих глобалистичких НВО, шта мислите о одмору у ћелији 2,20 широкој, 2,90 дугачкој и 3,10 метара високој, са грејалицом, сијалицом и WС шољом, плус шетње по логорском дворишту, есесовска храна и право да носите своју одећу? Одмор, а? Прави одмор, нема шта!

Comments are closed.