Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

О праву на сопствену историју

Бајфорд непрестано истиче како је повест о Николају Велимировићу само једна конструкција, чији је циљ прећуткивање непријатних чињеница о Николајевом (и србском уопште) антисемитизму. Тиме, заклањајући се иза привидне објективности, господин хоће да свој дискурс прогласи “једино спасавајућим”, оним што нас спасава од свих замки националистичког и “антиеуропског” субјективизма. Једном речју, Бајфорд хоће да нам наметне СВОЈУ верзију НАШЕ историје… А имамо ли ми право на своју историју? Ево шта каже ђакон Андреј Курајев:
“Ми нисмо чисти, неваплоћени духови. Наша средина, васпитање, порекло и образовање веома утиче на наш избор ових или оних позиција. Човеков избор може бити диктиран не супротстављањем разумских аргумената, него чувствима, осећањима, интересима. У том смислу и социјално-класним искуством (у марксизму постоји делић истине). Под овим се подразумева и – осећање националне солидарности или, напротив, отуђености. Као што је говорио Шопенхауер, ‘не обраћати пажњу на то ко је чији син – смешно је и служи као знак ограничености ума’.
Јасно је да национална, културна и религијска припадност веома утичу на то како људи примају један те исти предмет. Турски поглед на руску историју веома се разликује од погледа руског историчара. Куликово поље је – поље славе за неке руске грађане, и поље туге за неке друге (још увек) њене грађане. Француско поимање руске историје такође се разликује од нашег. Кримски рат за њих није горка успомена, а Бородинско поље они сматрају пољем своје победе. Недавно смо сазнали да се чак и украјинско схватање историје Русије оштро разликује од нашег. Наравно, постоји и јеврејска рецепција историје Русије (на пример, дела А. Јанова).
Било који историчар зна да приликом анализе докумената треба узети у обзир која нам га је страна оставила. Не може се просто примити тврдња из неке хронике, не постављајући питање о томе ко, у каквим условима и због чега је ту хронику писао. Чак и цифре могу бити тенденциозно умањене или преувеличане, а о оценама да и не говоримо. Ако истражујемо неки византијскоперсијски сукоб, није нам довољно да кажемо да, ето, неки летописац VI века описује известан рат. Морамо обавезно да укажемо на то – којој страни је летописац припадао.
Одличан пример тога колико једнострано може бити наше схватање догађаја ако не рачунамо на ‘партијност’ сведока, наведен је код Константина Леонтјева: ‘И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа (К. Леонтјев, Византизам и словенство, Москва 1996, стр. 98).
Јасно је да се приликом неког сукоба морају саслушати обе стране. Али, да би се ово правило испунило треба макар бити свестан да те стране постоје и да су оне различите. И неопходно је рећи: ово је персијски поглед. Ово је – грчки. Ово је – руски. Ово – јеврејски. И ако, радећи с текстом кажем да је ту слику дао управо персијски историчар – хоће ли то бити расизам? Зашто се то не дозвољава?
Ако читамо опис неког древног града који нам је оставио древни путник, имамо пуно право да претпоставимо да је слика коју нам је понудио негативна и да не одговара сасвим стварности из веома конкретних разлога. Он је реалност начинио карикатуралном – просто зато, што је у том граду био туђин; земља коју је описивао није била ‘наша земља’, него ‘та земља’, а његов народ је са тамошњим живљем поодавно имао нерашчишћене рачуне. Ми не верујемо свим сведочанствима крижара о начину живота Византинаца – и при том објашњавамо: то је, знате, слика коју је оставио неки Франак, а не Грк, а за Франке је у животу Цариграда било много тога несхватљивог и туђег. Он је живот Византије гледао погледом лишеним љубави – и зато нисмо добили толико портрет, колико карикатуру. Такво размишљање над историјским извором – да није можда пројава расизма?”

Comments are closed.