НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СВЕТАЦ?

Одлука Сабора

Свети Архијерејски Сабор Србске Православне Цркве на мајском заседању 2003. донео је следећу одлуку, коју је својом посланицом обзнанио Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх србски Г. Павле: „Изволи се Светоме Духу и нама (Дап 14,28) у свештеном Сабору архијереја српске Цркве, а у славу Оца и Сина и Светога Духа, Бога Нашега дивног у Светима својим, ради духовног добра и свеукупног напретка наше помесне Цркве и целе Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, да прибројимо Сабору Светих блаженопочившег Епископа Охридског и Жичког Николаја који је Бога прославио својим животом и делима и кога је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Проглашавајући га Светитељем Цркве Православне, молимо се Господу да његово сведочење Јединог Човекољупца и живи пример вере и свечовечанске љубави послужи свима нама да ходимо за њим и прослављамо га у Цркви Христовој божанственим службама и похвалним песмама. Ово прослављање Дарује нашој христоносној Цркви и свему Православљу велику духовну радост и благодарност Живоме Господу. Молитвама Светог оца нашег Николаја Охридског и Жичког Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Јединоме премудроме Богу, Оцу, кроз Исуса Христа, Господа нашега, у Духу Светоме, слава и величанство, моћ и власт, сада и увек и у векове векова. Амин.“
Уношењу у диптихе Светих су претходили напади разних „невладиних организација“ и њихових инспиратора на Цркву, владику Николаја и оца Јустина. Тако је „Хелсиншки одбор за људска права“ извештај о политичким претензијама СПЦ „украсио“ оваквим „бисерима“ Соње Бисерко и њених сарадника (извештај је објављен 2. априла 2003, у доба ванредног стања, које, бар за нас Србе, како неко рече, не престаје од 1945): „Позивање на владику Николаја као на највиши ауторитет у српском православљу карактеристика је у комуникацији СПЦ са паством. Владика Николај је култна личност најконзервативније, данас доминантне струје у СПЦ, чије су темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и НАЦИОНАЛИЗАМ С ЕЛЕМЕНТИМА ФАШИЗМА (подвлачење В. Д.). Мошти владике Николаја пренете су у Србију у мају 1991, у данима када је Србија отпочињала рат на територији бивше Југославије, а у складу с настојањем Милошевићевог режима да изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења. Након 5. октобра, СПЦ још упадљивије промовише владику Николаја. Она га квалификује ‘највећим Србином после св. Саве’, стварајући од њега мит у народу и ‘заштитни знак српства и православља. Тако, на пример, Црква, у присуству самог врха војне хијерархије, генерала Небојше Павковића, на дан 24. марта, на годишњицу почетка НАТО интервенције у Србији, у манастиру Соко открива споменик овом контроверзном владики, који је исказивао отворено поштовање према Хитлеру и чија је мисао, између осталог, садржала неувијени антисемитизам. Недавно је Савез јеврејских општина Србије и Црне Горе, констатујући да је после 5. октобра антисемитизам у порасту, навео књигу владике Николаја ‘Речи српском народу иза тамничких прозора’ као пример ‘најогавнијег антисемитизма’, у коме су Јевреји синоним за ђавола.“
Међународна кризна група са својим фамозним београдским босом Лајоном прихватила је ставове Хелсиншког одбора за људска права и напала СПЦ због тога што је она „висококонзервативно национално тело…“, чији су „ставови, често, врло антизападњачки, изолационистички и дефанзивни… Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата: епископ Николај Велимировић и … архимандрит Јустин Поповић“. (У свом коментару на овај текст, Владика Атанасије додаје: „У чему је та ‘активност’ тада утамниченог и у логор Дахау спроведеног Епископа Николаја – никоме није јасно, осим његовим старим и новим мрзитељима.“)
После канонизације, огласили су се чланкописци наших „независних новина“. Лист „Данас“ је објавио текст Иване Вушковић „Светац за 21. век“, у којем се наводе различита мишљења о канонизацији. Ево одломака: „Ђорђевић сматра да је одлука Сабора исхитрена и да се пожурило, оцењујући да би мотив требало тражити у контексту консолидације конзервативних снага након убиства премијера Ђинђића.“ (Свети Николај се славио у шабачко-ваљевској епархији од 1986. године, уз свећу, колач и са иконом; очито, „конзервативци“ из СПЦ су још тада спремали заверу против ДОСа!) И још једно мишљење невладиног војводе Мирка од Шимановаца: одлука Сабора, како каже, делује му шокантно, и мање би се изненадио да је за свеца проглашен отац Јустин Поповић. „Николај није ни светац ни злочинац, него контроверзна личност. Зато ово и јесте изненађење, јер, напокон, у иконостасу имамо једног љотићевца и антисемиту, што је доказано“, каже Ђорђевић. Подсећајући да је још 1774. године, под притиском аустријског двора, из азбучника србских светитеља избрисано 36 светаца србског рода, Ђорђевић објашњава да је то урађено зато што за њих није доказано да су у личном и јавном животу били беспрекорни и без мана. Према његовом очекивању, чин канонизације владике Николаја ће за последицу имати збуњивање верника. Он подсећа да се сваки Архијерејски сабор отвара чином епиклезе, мистичним чином током којег се „зазива Дух свети“. Дух није затајио, „већ је затајила савест наших архијереја и историјска свест“. Ивана Вушковић каже и ово: „Знајући да је владика Николај био страсни пушач, што Црква сматра пороком, патријарх Павле се својевремено питао да ли Николај може да постане светац ако се зна за тај његов порок, док су други црквени великодостојници тврдили да светац ипак може бити грешан, односно да нема савршеног човека међу светитељима.“ Тим поводом, вели она: „Мирко Ђорђевић истиче да светац не може да буде грешник, али покајани грешник може да буде свет, као и да се за свеца траже одређени квалитети. Међутим, како наглашава, не постоје докази за покајање владике Николаја који је говорио да су ‘Јевреји деца ђавоља’ и који је писао молитве против културе. Он је толико глорификован и оспораван да због тога мора да се ишчисте бројни појмови, јер хришћанство тражи беспрекорност и перфекционизам по питању морала.“ Коментаришући одлуку Светог архијерејског сабора СПЦ о канонизацији владике Николаја, публициста Милорад Томанић наводи, пре свега, мишљење једног свог пријатеља који каже да „у цркви у којој Филарет може бити епископ, зашто и Николај не би могао постати светац. /…/ Добар познавалац и поштовалац лика и дела Николаја Велимировића је и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Њему је познато да владика Николај папу назива ‘архијеретиком’ и ‘антихристом’. Још му је познатије да његов учитељ, отац Јустин Поповић екуменизам сматра заједничким именом за ‘псеудохришћанства, псеудоцркве западне Европе’. И поред свих тих знања, митрополит Амфилохије је почетком фебруара ове године отишао у званичну посету Ватикану. Током своје посете, митрополит Амфилохије се срео са ‘антихристом’ и ‘архијеретиком’ по мишљењу ове двојице, познатим као папа. Митрополит Амфилохије се у својој поздравној беседи обратио са ‘Ваша Светости’, а институцију у којој се налазио назвао је ‘Црквом’. Дакле, одбацио је мишљења двојице највећих савремених српских учитеља православља“. Ивана Вашковић свој текст завршава речима: „Они који су склони да и црквене одлуке сагледавају у контексту ширих социјалних и политичких прилика, не могу превидети да врх СПЦ, у време кад се Србија, можда одлучније но икад у својој историји, окреће западу и његовим вредностима, највише почасти одаје једном изразито антиевроpски оријентисаном владици.
Какав амалгам може настати из споја оваквих друштвених циљева и овакве духовне традиције – тешко је замислити.“ „Време“ се огласило (29. мај 2003) читавим блоком, под насловом „Спорно слово у календару“. Римокатолик Мирко Вид Млакар написао је текст „Како постати светац“, у коме је, онолико колико је знао и умео, изложио принцип канонизације у римокатолицизму и „нечег сличног“ у Православљу. Из његовог текста смо сазнали да је „само у једном дану, када је канонизирао стоосамнаест вијетнамских мученика, папа Војтила за половину премашио укупан број светаца Српске православне цркве у осам стољећа, од канонизације Симеона Мироточивог (Стефана Немање)“ Запазио је г. Млакар да у Православној Цркви није сасвим утаначен процес канонизације, као што је то у Римокатоличкој цркви. Сазнали смо да би Ватикан међу блаженике могао уврстити и „последњег аустријског цара Карла“, који је, међу осталим, био и хрватски краљ и гроф которски. Наиме, недавно му је конгрегација за светачке каузе признала „јуначки ступањ кршћанских крепости“ јер је био „примјеран кршћанин, супрут, отац и суверен“… Мирко Вид Млакар ипак је писао објективније од Мирка Ђорђевића и Слободана Костића који је устврдио да је СПЦ прихватила за свеца „некога ко је пред Други светски рат величао Адолфа Хитлера, био духовни инспиратор Љотићевог покрета, заговарао антиевропска осећања и ширио антисемитизам, чиме су прекршена елементарна начела морала, да се не иде до канонских правила Цркве“. Костић је, попут свог инспиратора Ђорђевића, ускликнуо да се „лик Николаја Велимировића још прелама у различитим визурама, што је довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом“ (sic!).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *