НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

V Конструисање друштвеног сећања

Наравно да свака национална заједница конструише своје јавно памћење у складу са циљевима које сматра битним за свој опстанак. Најбољи пример како се то ради даје савремени Израел, који је инстуционализацијом сећања на страдање јеврејског народа у Другом светском рату постигао висок степен друштвене интеграције. Јеврејски публициста Том Сегев пише о томе у свом чланку „Преко Ајхмана до колективног сећања на холокауст“.
Године 1960, припадници израелске тајне службе Мосад отели су нацистичког злочинца Адолфа Ајхмана у Буенос Аиресу, по налогу премијера Давида Бен Гуриона, који је говорио да суштина процеса није у казни, него у потреби да се „суђење одржи, и то баш у Јерусалиму“. Бен Гурион је имао два циља: подсећање света да је, у сукобу Израела с Арапима, морална дужност човечанства да подржи онај народ кога су нацисти истребљивали (Сегев каже: „Геноцид је, коначно, потврђивао моралну исправност ционистичке идеје и служио намерама израелске државе“); такође, у Израелу је било много јеврејских досељеника из арапских земаља, попут Марока, који нацистичке прогоне нису доживели. Њима је, по Бен Гуриону, о Хитлеру и антисемитизму требало објаснити све од нуле. Сегев додаје: „Требало је ујединити друштво кроз потресну, прочишћавајућу и патриотску националну катарзу. Додајмо и да је суђење, без сумње, требало да послужи као противтежа оптужбама по којима ционистички покрет, под Бен Гурионовим вођством, није учинио све што је било у његовој моћи да спасе европске Јевреје.“
До суђења Ајхману, геноцид у Другом светском рату постајао је само као болно сећање, које су многи преживели настојали да потисну. Од тада, он постаје „институционализовано национално сећање“. Израелски ђаци иду на екскурзије у Аушвиц. И то је нормално, легално и легитимно. Али, овде, у Србији и другим србским земљама препоручује нам се да „заборавимо“ и одузима нам се право на то да смо заиста били ЖРТВЕ у 20. веку. Аушвиц је остао Аушвиц, а Јасеновац треба да постане цветна башта суживота и толеранције. Кад истичемо пример Николаја Велимировића као доследног православног човека и антихитлеровца, тврди се да се он одмарао у Дахау, иако су га Немци све време држали под стражом као германофоба и англофила, једног од саучесника 27. марта 1941.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *