СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ – ИЗ ЧЕТИРИ РАЗЛИЧИТА УГЛА
„НАЈМРАЧНИЈА ЛИЧНОСТ У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА“ – ФАШИСТА, НАЦИСТА, ЕНГЛЕСКИ АГЕНТ, МАСОН, РАСПУЋИН, КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАР, БРУТАЛНИ БАЛКАНАЦ, РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ, ИЗДАЈНИК, САРАДНИК ОКУПАТОРА, ВЕРСКИ ФАНАТИК, ПРОВИНЦИЈАЛНА ПОЈАВА, ФИЛОСОФ ПАЛАНКЕ, ОБОЖАВАЛАЦ ХИТЛЕРА –
Владика Николај у очима комуниста, нациста, усташа и „грађанске опције“ у Срба
Београдски дневник (1919):
„Салонски калуђер, Распућин.“
Веселин М. Вукићевић (Нова Европа, 1921):
„Револуционарна Шумадија зна врло добро да је г. Велимировић у суштини контрареволуционар.“
Извештај после првог немачког претреса Жиче (мај 1941):
„Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени поглавар најважнији.“
Хрватски народ, усташки лист (7. мај 1941), пренето у: Католички Ђедник (Сарајево, бр. 23, XVII, 1941):
„На столици Светог Саве – енглески агент; Рекламирани лик епископа Николаја Велимировића; Жича – као средиште енглеске пропаганде; У новије време вјешто је сплитана у српском народу легенда о његовом светаштву; Његови говори постају изразито шовинистичко-политичка пропаганда; Он је национални и духовни идеолог пансрпске борбене организације, чији невидљиви људи управљаху цијелим државним апаратом бивше Југославије; Цијело водство српске цркве је само играчка у рукама енглеског епископата преко др Николаја.“
Распоп Никола Дреновац, комуниста (1945):
„И данас тај исти епископ Николај иде по америчким катедралама и под маском ‘апостолске фигуре’ проповеда најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ болнима, гладнима и голима.“
Удружење православног свештенства ФНРЈ (1949):
„Такође се ограђујемо и осуђујемо рад и епископа Николаја Велимировића и Иринеја Ђорђевића, који су се и после ослобођења наше отаџбине задржали у табору империјалистичких земаља и са империјалистима прижељкују и кују поново ропство за наше народе и сеју лажи, мрак и незнање.“
Свештеник Јово Радовић, удружењац (1959):
„У овом рату смо имали четири владике као издајнике, од којих су тројица данас у Америци. Николај Велимировић, Иринеј Ђорђевић и Дионисије Миливојевић. Жалосна је слика, браћо, да ова тројица владика не смеју се повратити у свој народ због њиховог издајства.“
МУП ФНРЈ (1951), поводом одузимања држављанства Св. Николају:
„Припадник противнародне политичке организације Збор и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем.“
Милош Минић (1981):
„Писац црквених беседа у служби верског фанатизма.“
Љубиша Јакшић (Ослобођење, 7. јул 1981):
„Ратни злочинац епископ жички Николај Велимировић који је имао ратнозлочиначку биографију.“
Драгомир Митровић, комунистички историчар (1985):
„Николај је био један од главних покретача здружене акције свих реакционарних и колаборационистичких снага, њихове борбе противу партизана, комуниста и народног отпора.“
Новости(6. 10.1986):
„Најмрачнија личност у историји српског народа, Љотићев идеолог, обожавалац Хитлера.“
Мирко Ђорђевић (1999):
„Велимировић остаје једна карактеристична провинцијална појава.“
Др Миодраг Зечевић (2001):
„Епископ СПЦ, активни противник НОП-, симпатизер четничког покрета Драже Михаиловића и врло близак фашистичком покрету Збор Димитрија Љотића.“
„Група интелектуалаца“ (2002):
„Опасност од тријумфа филозофије паланке Николаја Велимировића.“
Јован Бајфорд (2004):
„Тридесетих година 20. века Велимировићева идеологија је обезбедила значајан извор инспирације за снаге српског фашизма.“
