ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ГРАЂАНСКИ РАТ
Зашто је Свети Николај Жички био антикомуниста?
Ово питање је толико реторичко да му је и реторичност изанђала. То је исто као и питање: „Зашто је хришћанин против сатанизма?“ По званичним подацима руске државне комисије, објављеним 1995, за време Совјетије убијено је, у име револуционарне правде, двеста хиљада само свештених и монашких лица! Николај је све то знао, и свим својим бићем био је против комунистичке немани у Србији, пошто је потицала из Совјетије.
Зар није био у праву?
Комунисти су одмах показали ко су и шта хоће, већ 1941. У Богатићу су, августа месеца, убили среског начелника и његовог помоћника, лекара Младена Милошевића, адвоката Немању Станковића, чиновника Уроша Пековића. Убили су јеромонаха Митрофана Матића, старешину манастира Чокешине, 11. августа 1941, а народ спречили да га сахрани. Из Мачве су убиства кренула даље, а сама Мачва је, због комунистичких напада, у црно завијена. Немци и усташе су узели 7000 талаца из Шапца и одвели их у село Јарак у Срему. Људи су четири сата морали да трче, а успут су стрељани – они који би застали. Такође, мачвански комунисти су одмах показали какав ће бити њихов однос према вери; после освајања Прњавора, оскрнавили су локални храм.
„Наша Борба“ од 30. новембра 1941. је писала: „Овако изгледа прњаворска црква: иконостас разбијен, све светачке слике су са њега скинуте и унакажене, часна трпеза претурена, а сви објекти, који на том светом престолу стоје, растурени, а делом нестали. Црквене књиге су упропаштене, а сва дрвенарија (сто за свеће и столице, владичина, владарева, као и све друге столице, које стоје са стране) изломљена и бачена по средини цркве. Прозори поразбијани, полијеји исто тако, слика ктитора цркве ножем избодена, итд. Кулминација свега је то, што су комунисти измет вршили унутра, и што су коње држали унутра.“
Каква је логика комуниста у Србији била, причао је њихов бивши заробљеник, Живорад Величковић; он је слушао партизановог команданта, Иштвана Бороту, који је на народном збору у Мирославцима говорио: „Ми морамо водити борбу против фашизма, па макар и последњи човек у Србији погинуо, јер народа на кугли земаљској има довољно, сама Кина има преко 400 милиона људи, а Индија има око 500 милиона. Главно је да – победи наша идеја, а наше пролетерске руке саградиће села и градове, које фашисти поруше.“
За време „Ужичке републике“, комунисти су побили преко 300 људи. А ево како је, према писању „Наше борбе“, изгледала 1941. власт црвених џелата у Чачку: „Сељаци су били на силу, под претњом смртне казне, одвођени у партизанске одреде… Да би онемогућили сваки отпор против злочина партизани су на неколико јавних места убили десетину угледних домаћина. Убијали су их на најзверскији начин. Неколико њих живе би закопали до паса у земљу, а онда су им ножевима кидали уши, нос, језик, руке и тако их до најстрашније смрти мрцварили. Десетине других сељака везаних руку морали су посматрати ове језиве сцене…
Варош пуста, срушена, празних дућана и пијаца…
Зверства и мучења вршена су на разним местима, па и у затвору. То је чињено обично ноћу. У затвору је стално било око 50 особа, међу којима и женских. Бандити су вршили саслушања, пребијајући невине жртве жилама, тољагама, кундацима и шакама. Ноћу су били убијани невини људи. Лешеви жртава бацани су обично у клозете. Страшно је било слушати јаук и врисак мучених жртава. Убијена је, међу осталим, и једна жена коју су партизани осудили на смрт ради тога што је прала рубље немачким војницима. Пре убиства ова је жена полудела од страха и мучења. Са њом је, по свој прилици, убијен и њен муж. У сваком случају он је нестао и после погибије његове несрећне жене више га нису видели.“
Младог српског добровољца Душана Пашића убили су комунисти, пуцајући му у главу, уз узвик: „Ово ти је за Бога“, у груди, с десна, уз узвик: „Ово ти је за Краља“, и у срце, уз узвик: „Ово ти је за Отаџбину!“ Командир Расинске партизанске чете, натерао је ухваћеног писара Ацу Камперелића да поједе сопствено око, које му је ножем извадио.
Ево описа жртава комунистичког терора, убијених 6. децембра 1941. у околини Рудог:
1) Илић Војислава, чиновник поште из Прибоја, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудоме од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедра, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана.
2) Јовановић Деса, ученица 6 разреда гимназије, стара 18 година, ћерка управника поште из Прибоја, одвеdена кад и Војислава Илић. Њен леш, поред огромних модрица по телу, има просек испод леве дојке и преломљену десну руку.
3) Игњат Качар, хотелијер, стар 50 година; његов леш нађен у седећем ставу, руке везане на леђима. Десно ухо одсечено, кожа опарена врућом водом, коса почупана, сви зуби повађени; дотучен неким тупим оруђем.
4) Владимир Оташевић, сељак из Прибојске Бање, стар 50 година, нађен у лежећем ставу, лицем окренут земљи, са свезаним рукама на леђима, размрскане лобање тупим оруђем.
5) Рајко Несторовић, судски писар из Прибоја, стар 25 година. Његов леш нађен у седећем ставу, са свезаним ногама и рукама, по целом телу испробадан камом, зуби повађени.
А кад је убијен контролор поште у Подгорици, Миња Брајовић, у лето 1942. године, комунистички монструми су натерали његову жену Анђу и осморо њихове деце да играју коло око убијеног и певају: „Стиже писмо из Спужа – оста Анђа без мужа.“
Вукосав Радовић, у својој књизи „Од судије до чистача“, наводи још један случај црногорских партизанских „подвига“. (Црна Гора је по свему судећи, уз Херцеговину, била предео најужаснијег комунистичког дивљања; неки злочини црногорских убица могу се, по чудовишности, поредити само са усташким): „…Да би страх у народу био што већи и да би задовољили своје садистичке нагоне, они су убиства вршили на најгрознији начин. Од многобројних таквих грозота навешћу ради примера, једну која се одиграла у Лијесци, засеоку села Средњег Села у срезу бјелопољском.“
„Баш у тим данима када се држао збор у Шаховићима, навратила су три партизана у кућу Стевана Мрдака и упитали га да ли им може што дати за ручак, рекавши да су дуго на путу и да носе пошту од Подгорице за главни штаб Санџака; који се налазио на Коврену. Стеван, као увек гостоприман, увео је људе у кућу и изнео преда њих све као о слави… Кад су ‘гости’ кренули да иду из његове куће, замолили су га да им покаже пут за Шаховиће, што је увек добродушни Стеван и чинио свима који су ма какву услугу тражили од њега. Кад их је испратио до једног шумарка у близини своје куће, ту су га ставили на најгрозније муке. Прво су му пребили ноге и руке, а онда ишчупали клештама све нокте. Онда су му одсекли уши и нос, а потом очи извадили. Кад је издахнуо на мукама, делови тела су збијени у гомилу са једном цедуљицом: ‘Овако ће проћи сви, од кмета до краља’. Ова три зликовца нису били курири од Подгорице за главни штаб, већ ‘Небеска полиција’, коју су из Шаховића послали Томаш и Сава, да покажу своју ‘моћ освете’, јер им је Стеван храбро рекао на Ровинама: ‘Имамо ми кога слушати, да не слушамо баш вас двојицу’…“
У другом делу својих дневника, Владимир Дедијер описује како је убијен извесни Рачић, старији човек, сарадник војводе „Еујића из Сплита. Убице су га сачекале у његовој кући, и „кад је ушао кроз врата, ударен је чекићем, а затим је добио нож у срце!“
Крсто Р. Влаховић, четник Павла Ђуришића, описује „Пасје гробље“, код Колашина, „задужбину“ Моше Пијаде („Испуњена заклетва“, „Американски Србобран“ 10291/51):
„… Наша и Лашићева група спајају се и Павле наређује поход на Колашин, 20. фебруара 1942. На територији слеза колашинског – на фронту ПланиницаКључ, наишли смо на јак отпор, где нам гину, од мојеуже групе, стари јунак пуковник Никола Булатовић и Јанко Шћепановић, наше прве две жртве. Али, при свему, наш елан није било lако уставити, тако да смо на дан 23. фебруара после подне сатрли и последње остатке Мошиних банди и на јуриш заузели Колашин… Становништво Колашина живело је под Мошином страховладом 49 дана, чији је резултат: убијене, масакриране 373 особе…
У трагању за комунистичким злочинима, сутрадан са групом наших људи, дођосмо до реке Таре поред самог града. Поред реке налази се једна баруштина без снeга, на чијој се средини налазио побијени стуб у висини око три метра, на коме је стајала дрвена табла са натписом: ‘пасје гробље’. Изнад табле на стубу налазило се обешено мртво псето. ‘ Око стуба по баруштини налазили су се унакажени људски лешеви на гомилама од 20 до 50. Комисија од два лекара и једног студента медицине, поред броја других чланова, почела је са увиђајем. Број убијених оба пола износио је 373, од којих нико не бијаше убијен ватреним оружјем, већ или маљем у главу, или заклан ножем испод грла. Сваки леш је био масакриран и унакажен. Очи извађене, зуби поломљени, нос отсечен, језик отсечен, стомак извађен, срце извађено и стављено у уста, итд. Ноге и руке беу разлике бијаху свима жртвама поломљене и главе тупим предметом – маљем разбијене. Комисија је утврдила имена и број жртава, начин убијања, џелате и наредбодавце, фотографисала скупа и наособ жртве и поднела извештај војводи Павлу…“
Све је вршено по наређењу одозго, од врхушке. Сам Тито је препоручио Ђиласу, када га је у лето 1941. слао у Црну Гору да организује герилске акције: „Стрељај свакога, па ма то био и члан Покрајинског комитета партије, ако се колеба или показује недостатак дисциплине.“ (М. Ђилас, „Ратно доба“ – „Wartime“ – Harcourt Brace Jovanovich Inc., 757 Third Avenue, New York, 1977).
И?
Да ли је Николај могао бити „симпатизер“ комуниста или неутралан према њима? Макар интелектуално неутралан? Чак и највећи „интелектуалци“ међу комунистима, попут Титовог надреалисте Коче Поповића, били су крволоци. Немачки историчар Вернер Брокдорф је у својој књизи „Колаборација или отпор у окупираним земљама“ (Werner Brockdorf Kollaboration oder Wiederstand in den Besetzten Landern, Werlag Welsermuhl, Munchen 1968) описао како је овај командант Прве пролетерске дивизије крајем рата 1945. у Босни наредио да живе закопају немачке заробљенике, тако да им само глава вири из земље, а затим да се преко њихових глава прелази дрљачама, чији су челични зупци цепали главе несрећника. Исти овај надреалиста наредио је спаљивање живих око 400 Немаца.
Комунисти су и пре Другог светског рата били непријатељи српског народа, који је Коминтерна прогласила за хегемонистички. Четврта земаљска конференција КПЈ 1934. осудила је „окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа“. КПЈ је, у 23. броју свог гласила „Пролетер“ 1932, подржала устанак усташа у Лици, наглашавајући да се, ипак, са „великосрпском војно фашистичком диктатуром“ коначно могу обрачунати само комунисти.
Године 1943, с Немцима у Загребу су се договарали и преговарали Владимир Велебит и Милован Ђилас. Велебитов отац, Љубомир, аустроугарски генерал, био је, још од И светског рата, пријатељ немачког генерала Глеза фон Хорстенау, па се Велебит, приликом својих посета усташком Загребу, слободно кретао. Основна преговарачка позиција партизана у разговору с Немцима био је: „НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатељи.“
И заиста; комунисти никад не би освојили Србију да им нису помогли Совјети, с Черчиловим „благословом“. А кад су освојили Србију, направили су невиђени покољ. Комуниста и „Шпанац“, Петко Пановић из Пожеге, убио је, из идеолошких разлога, свог сина Радојицу! А колико је српских Каина убило своје Авеље – ни броја се не зна. Србија још није сахранила жртве комунистичког терора, а Титови џелати слободно шетају Београдом и примају, од наших пореза узете, своје крваве пензије. Комунисти – Срби, Титове слуге, криви су за све поразе Србства после Другог светског рата. Сетимо се само шта су радили 1944-1945, кад су се светили Србији зато што их није хтела. Колико је домаћина убијено само да би им била одузета имовина! У колико је села пуцано у литије (види књигу Драгише Божића „Црвени метак“, Моравци 2002)! Колико је невиних људи отерано на робију због вида на рачун Јосипа Броза! Колико је деце злостављано зато што посте да се причесте или рецитују у цркви за Савиндан! Колико је кућа српских осрамоћено док су мужеви од удбаша силованих жена, били на робији!
Зато је Николај био антикомуниста. Зато је подржавао антикомунистичку борбу свог народа. Зато су га комунисти мрзели. Али, као хришћанин, као србски епископ, он у рату није хтео да потпише немачки апел за борбу против комуниста, јер није хтео да распирује грађански рат и да на било који начин послужи окупатору.
Но, чим је рат прошао, Свети Николај Жички је наставио своју пастирску борбу против комунистичких вукова и њиховог вође, Јосипа Броза.