Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

О математици као преупрошћавању стварности

Поједностављено речено, наука своди стварност на математичке формуле. Објективност, довршеност, универзална применљивост, математику су учиниле кичменим стубом природних наука. Човек се никад ни не запита шта је математика. Она је ту, у човековом мисаоном свету, присутна онако како је у свету његовог тела присутан ваздух.
У својој чувеној студији “Пропаст Запада”, Освалд Шпленглер вели да је “математика једна уметност” (поглавље “Смисао бројева”). А то значи: “Она није – као што лаик мисли, па и философ ако о томе суди као лаик – по својој супстанци непроменљива, него је, као и свака уметност, подложна неприметним променама од епохе до епохе.” Шпенглерово расуђивање засновано је на темељном изучавању компаративне историје математике. За њега, сама математика се не може дефинисати, јер је њена основа визионарска, интуитивна, а аналитичност долази тек касније, и долази да доврши, разуди, раскрије до краја оно што је интуицијом и у визији откривено.
Сан о броју, мери, количини, односу који се дају свести на формуле древни је сан човечанства. Сањали су га први људи, а сигурно ће га сањати и потоњи. Прве цивилизације математику нису одвајале од мистике. Мајстори геометрије, Египћани, своје најважније култне споменике, пирамиде, градили су на основу математичких прорачуна чији је циљ био досезање магијских хармонија космоса. Божанствени фараон сахрањиван је у пирамиду као брод васкрсења којим је пловио свом оцу, богу сунца Ра. Магијска мисао Халдеје породила је и астрологију и астрономију…
Први математичари античке Грчке, Талес из Милета и Питагора, нису били “објективни научници” у данашњем смислу речи. Напротив! Талес, а нарочито Питагора, били су пре свега трагаоци за сакралним смислом света, који човек, по задатку богова, мора да докучи. Питагорејци су бројеве и геометријске фигуре сматрали за свештене символе оностраног. Бавили су се математиком као натчулном тајном постојања. Овакав однос према математици од њих је заимао Платон.
Шпенглер вели: “Број је симбол узрочне нужности. Као и појам о Богу, он садржи последњи смисао света као природе. У том смислу смемо да биће бројева назовемо мистеријом.” Читава људска стварност прожета је математиком као интуицијом свеукупности, као уметношћу и као философијом. “Готске катедрале и дорски храмови јесу у камен претворена математика”, јер број, “као знак завршног ограничења”, “сам по себи не постоји и не може постојати”.
Свака култура има свој систем бројева. То значи да има онолико математика колико и религијских, философских, уметничких интуиција. За Шпенглера, Њутн, Гаус и Риман су, пре свега, уметничке природе које су се својим концепцијама предавале са истом оном страшћу с којом се неки песник или сликар предају речима или бојама.
Колико је математика човеколика, видимо из односа према броју гајеног у античкој Грчкој и постдекартовској Европи. За старог Грка, човека који је себе посматрао као тело, свемир је био склад, космос објеката који су изронили из апејроне, оног немисливо бесконачног. Управо зато што је човек тело, и што се апејрон не да и не сме мислити (да се не би преступила усудна граница!), Грку је број МЕРА ЧУЛНОГ. Душом окренут према “сада и овде”, он распростирање доживљава као ТЕЛЕСНОСТ, а не као ПРОСТОРНОСТ. Зато су за Грчку мисао појмови “ирационалног” и “бесконачног” броја немогући. Бесконачно је преступ, нешто што се не може мислити а да се не суочимо са језивом тамом хаоса. Еуклидова геометрија је геометрија видљивог, онога што се да опипати, у шта се можемо чулима уверити. Чак је и тачка количина – али неделива. Такође, антички Грци нису имали појам НУЛЕ: за њих је нула, као и апејрон, немислива. Нула је дошла из Индије, у којој браманизам има појам ништавила.
Ако је за античку Грчку број био количина, и.то мерива количина, за постренесансну Европу број је ОДНОС. Он је израз фаустовске жећи за оностраним, за бескрајем који је привлачан као и понор, за тоталитетом стварности која не познаје границе. Нову идеју броја, апстрактне стварности аналитичке геометрије, даје Декарт, философ који човека одређује као “МИСЛЕЋЕ ЈА”. Декарт тиме отвара простор за појаву како емпиризма, тако и идеализма схваћених као саморефлексија метастазираног, свепрожидрућег “ЈА” (које тријумфује у Хегеловом “Апсолутном Духу” и искрено се исповеда код Штирнера). Нова математика је, по Шпенглеру, израз воље за моћ западноевропског ЕСО СОС1ТО. Треба освојити бескрајне просторе у којима се сам појам просторности губи. Чулна, еуклидовска тачка такође губи просторност. Јавља се идеја простора са безброј димензија. Нееуклидовске геометрије (Лобачевски, Риман, итд.) сасвим раскидају са сензуализмом претходних епоха. У простору Лобачевског паралелне праве се секу, и ми више скоро да не знамо шта све то значи.
У веома занимљивој студији Филипа Шерарда “Људски лик: лик света”, овај енглески мислилац објашњава како је постренесансно схватање математике као основе постојање утицало на нас данас: “Математика је (по том схватању, нап. В. Д.) једини кључ неопходан да би се откључала природа, јер покази чисте математике стоје у сагласју са објективном истином предмета, иницијалним претпоставкама стварања какве су постојале у уму Божјем. Суштина стварности је велики математички систем. Априорна претпоставка да је структура универзума математичка значи да је физичка стварност математичка и да је оно што је стварно у природи само оно што се може исказати строгим законима математике. Стварни свет је свет математички меривих кретања у времену и простору. Ако је Бог створио свет у складу са строгим законима математике, из тога нужно следи да је целокупна област физичког сводива само на математичке каквоте. /…/ Оно што је у коначном смислу стварно у природи је само оно што може да буде математички изражено и о чему је могуће математичко сазнање. Све друго – било каква нематематичка каквота – није битно. /…/ Научник настоји да појми чињеницу природе. Али последица основне претпоставке модерне науке јесте да поимање, уколико је тачно, мора да буде изражено језиком математике, јер математичке каквоте успостављају стварност предмете. Стога свако објашњење које се тиче физичке стварности може бити истинито само ако се да изразити у математичкој форми. То значи да је задатак савремене физике нешто што се може остварити само ако се природне појаве сведу на математичке формуле.”
Последице овог свођења света на математичке формуле веома су озбиљне. Шерерд наставља: “Цео свет природе је под влашћу количине: целокупност његове реалности је количинска, и може се изразити само математичким појмовима. Човек се не може изразити математички. Само оно што за њега није битно подложно је квантитативном обрађивању. То јест, он је хрпа секундарних квалитета, субјективан, па самим тим и нестваран. СТВАРНИ СВЕТ ЈЕ ВАН ЧОВЕКА: свет астрономије и свет објеката у мировању и кретању, свет примарних квалитета. У најапстрактнијем и најбезличнијем делу његовог мозга који може да се служи математиком налази се оно што је примарно и стварно о њему. Само захваљујући томе се може рећи да је он створен по лику Божјем. /…/ У свему осталом човек је просто небитни посматрач и квази – реалан предмет /…/ велике математичке драме која се одвија изван њега; и ако се може рећи да његово постојање има икакву сврху, то се може рећи само уколико он служи циљевима теоријске механике, само ако је поклоник математичке науке…”
Тоталитарност оваквог начина мишљења је очита: природа мора бити сурово потчињена схемама математичке логике, без икакве могућности да их се ослободи; чак је и Бог неко Кога је могуће потчинити математичким законима. (Један од најпознатијих научника данас, Стивен Хокинг, у својој “Краткој повести времена”, тврди да је приближавање свеобухватној теорији универзума нешто што ће, на крају, и самог Бога “потчинити” човеку. Он каже: “Ако међутим, успемо да дођемо до једне целовите теорије, онда би њу, с временом, требало у начелу да схвате сви, а не само неколицина научника. Тада ћемо сви ми, философи, научници, као и обични људи, бити у стању да узмемо удела у расправи о питањима везаним за разлог постојања како нас самих, тако и Васељене. УКОЛИКО ПРОНАЂЕМО ОДГОВОР НА ТО, ОНДА ЋЕ ТО БИТИ ВРХУНСКИ ТРИЈУМФ ЉУДСКОГ РАЗУМА – ЈЕР ЋЕМО ТАДА ПРОНИЋИ У САМ УМ БОГА.”)

Comments are closed.