Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

О контекстуализацији и деконтекстуализацији

Отац Јована Бајфорда, Тимоти Џон, својевремено је радио, на Телевизији Београд, дечју серију “Невен”. Човек је гледа и не верује: колико је све то политички некоректно! Чика Јова Змај (Мића Томић) стално моралише деци, учи их лепом понашању, излаже порузи креативност слободоумних дечака какав је Пура Моца (Мики Манојловић, Петар Краљ). Чика Илија Ацин (игра га Милан Срдоч) редовно користи батину да би дисциплиновао ђаке у “школи живота”. Светски путник Никола Кирић (Мики Манојловић, Петар Краљ) европоцентрично изругује обичаје обојених неевропљана (рецимо, канибала). Лик Енглеза Тотена (Мики Манојловић, Петар Краљ) дат је као лик империјалног моћника (у позадини се често чује, а каткад и пева, песма “Rule, Britania!”). Милитаристички култ се негује кроз лик Пере П. Марковића, пуковника у пензији. Има презира према националним мањинама: Шандор Виловски, мађионичар, Мађар (Милутин Бутковић, Милош Жутић) са својим помоћницом Мици (Марина Кољубајева) представљен је као чист идиот. Има и хомофобије: кад Пера П. Марковић и Енглез Тотен заплешу, а Пера спусти руку мало ниже на бок Тотену, Тотен га удари по руци (“Откуд зна да му се не свиђа ако није пробао?”). Једном речју, Тимоти Џон Бајфорд је србски националиста, мушки шовиниста, заговорник насиља у васпитању деце и хомофоб… И још репризирају “Невен”, па га чак и продају на DVD-у!
Овако би то могло да се анализира, да је потписник ових редова склон бајфордизацији контекста, то јест уништавању контекстуалних координата у којима се неко дело појавило. Али, потписник ових редова каже: Тимоти Џон Бајфорд снимио је најбољу домаћу дечју ТВ серију! Само је хтео да покаже како се, методом Стаљиновог државног тужиоца Вишинског и методом Титовог тужиоца на процесу ђенералу Михаиловићу, Милоша Минића, све може доказати. А имам пуно “осветничко право”. Јован Бајфорд је мој текст “Срби и Јевреји” чији је циљ био да се бори против расизма и простачке мржње међу нама, прогласио за “антисемитски”. Текст сам писао јер ми је страшно што је доба у коме живимо произвело “скинсе”, децу која читају Хитлера и диве се овом крволоку који је стајао иза геноцида над Србима и другим народима нашег простора у Другом светском рату. Али, Бајфорд ме је учланио у криптохитлеровце. Свети архијерејски синод СПЦ је, вођен сличним мотивима, у свом саопштењу од 5. фебруара 2002. године истакао да је “благодарећи, увелико, баш благотворном духовном утицају Православља као вере и као животне праксе српски народ један од оних европских и хришћанских народа, нажалост малобројних, у којима нису постојала антијеврејска осећања и расположења, а камоли нехришћански прогони и нељудски погроми Јевреја, што и јесте тешко избрисива мрља у историји и на савести појединих народа”. А Владимир Димитријевић је записао да “православни хришћанин не може мрзети јеврејски народ. Ако је неки православни народ то доказао, били су то Срби”.
Бајфорд је и Синод СПЦ и потписника ових редова оптужио да су, фројдовски гледано, одлучним “не” антијеврејској мржњи у ствари потврдили да ту нешто има. Чим тврде да не мрзе, у ствари мрзе! Кипте од мржње! Димитријевић не може да одговара у име Синода, али о свом чланку може понешто да каже.
Бајфорд се служи својим омиљеним, логичкограматичким, акробацијама да би показао Димитријевића као неког ко претвара “порицање антисемитизма” у “реторички самодовољан” аргумент, јер “аргумент је реторички конципиран тако да црпи снагу из претпоставке о постојању консензуса”. После таквих тврдњи “није потребно рећи ништа више, ни понудити било какво додатно објашњење”. Што је, наравно, лаж: цео мој текст се састоји не само од реторичких тврдњи, него и од изношења чињеница. Наводио сам чињенице из прошлости србскојеврејских односа; подсетио, са истинским поштовањем, на Јевреје који су, у балканским ратовима и Првом светском рату, дали животе за Србију; и истакао да су Срби поздравили оснивање јеврејске државе у Палестини; поменуо то како су Срби спасавали Јевреје од нациста, обилно цитирао Мирка Рајцера, који је био у војсци ђенерала Михаиловића, и који је опијен србским слободољубљем и широкогрудошћу. Цео текст је пун примера – али, Бајфорд не наводи ниједан, него се зауставља на ограничењима за Јевреје у XIX веку, до Берлинског конгреса, која су постојала у Србији Михаила Обреновића (при чему заборавља политику фаворизовања Јевреја, коју је спроводио Милош Обреновић). Да и не говоримо о томе да Бајфорд покушава да Димитријевићев антисемитизам докаже позиван>ем на чињеницу да је дотични оптужио Холбрука, Медлин Олбрајт и Веслија Кларка за србофобију. При том, Бајфорд не каже да сам истакао истинољубиве Јевреје, Ноама Чомског и Емила Влајкија, као пример да не треба уопштавати. (А може их се навести још: сјајни Џеред Израел, чији сајт “Царево ново одело” показује све злочине евроамеричких глобалиста према Србима, управо је један од таквих.)
Све се може доказати, само ако се хоће (а Бајфорд хоће). Његов енглески читалац не зна ништа ни о Николају, ни о Србима, осим да су Срби злочинци из Сребренице, нови Хитлерови следбеници. Његов читалац никад неће знати да је Бајфорд секао текст Владимира Димитријевића и избацивао оно што му не одговара. Неће знати ни да се Бајфорд лажно представљао људима од којих је узимао интервјуе, да би их после исецао по својим потребама.
Да, све то енглески (и ини) читаоци неће знати. Али, то не мења чињеницу да је “Невен” био одлична дечја ТВ серија.

Comments are closed.