НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ГРАЂАНСКИ РАТ

О једној песми Владике Николаја

Пошто су се већ истрошили са својом причом о Николајевом светосавском говору (где је „поредио Хитлера са Светим Савом“) и антисемитизму, „грађани“ су се окренули тражењу нових доказа да је Николај мутна и сумњива личност. Неуморни Мирко Ђорђевић, у својој изјави „Светитељ наших деоба“ („Време“, 29. мај 2003. – доносимо је у прилогу, као врхунски пример конфузије за коју су наши „теоретичари теологије“ способни) помиње некакву Николајеву оду Димитрију Љотићу, срочену у мају 1945, за кога је Владика веровао да „молитвом Небеса отвара“. А та песма није никакав дитирамб Димитрију Љотићу, него су то десетерачки стихови посвећени окупљању свих србских националних снага у Словенији 1945, у последњој, узалудној нади, да ће се припадницима четничких одреда Ђујићевих, Јевђевићевих и Ђуришићевих и Недићевим добровољцима придружити и ђенерал Дража, па да ће, подржани од наших „савезника“ (који су их у то време спремали за продају Титу, да би их Титова војска побила у Кочевском Рогу), кренути у ослобађање Србије од безбожних комуниста. Ево како изгледа та песма у целини:

Боже мили и Боже једини,
Бјеху тмине земљу ухватиле,
У тминама земљу запутале,
Српском крвљу свијет устрашиле,
Све због српске проклете неслоге.
Ал’ ево се данас разданило,
Род се српски слогом опасао,
Сјединио у тешкој невољи,
Збратимио најбоље од бољих.
Поред оног српског Врховника,
Што над Српством четир’ љета стражи,
(Знај му име, али га не кажи),
Све за Српство, за се ништ’ не тражи…
Па крај њега и ти Димитрије,
Димитрије, мудри добровољче,
И Божији дивни угодниче,
Што молитвом небеса отвараш,
Од светаца савезнике ствараш,
И злотворе духом покораваш.
До Љотића војвода Момчило,
Ој Момчило, све ти здраво било,
Момчила си старог надмашио.
Твоја слава и твоје јунаштво
Гласиће се док буде гусала
И док буде пјевачкијех грла.
Крај Момчила Јевђевићу Добра,
Крв јунака и сој свештеника,
Колико је имао мегдана,
Толико је задобио рана,
И толико однео победа.
Покрај Добре славни }уришићу,
Дивни Павле, Бог му дао здравље,
Побратим је војводе Момчила
И побратим дурмиторских вила.
Сви се вишњем Богу помолили
И на слогу до гроба заклели,
Да се боре као српска браћа,
Да се боре за српску слободу,
До васкрса српскоме народу.
Слава Богу на Његову дару,
Бог да прости браћу изгинулу,
Бог да живи браћу збратимљену.

Хвале су упућене ђенералу Дражи и четницима Ђујићу, Јевђевићу и Ђуришићу, а Љотић је један од ликова десетерачке песме у славу србске слоге.
Значи, није реч ни о каквој оди Љотићу, него о жељи Николајевој да се сви Срби сједине у борби за слободу од безбожничких злочинаца који су освојили власт у Београду. Наравно, пошто је већина данашњих „активних грађана“ духовно (а често и телесно) потомство Титових „ослободилаца“, они могу рећи да је Николај био симпатизер „домаћих издајника“ (као што су, видели смо, деценијама и причали њихови титољубиви оци). Али, посебне оде Љотићу није било.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *