НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

Књижевници, фарисеји итд.

Помодно ругање Владики Николају је „опште место“ за сваког представника новолевичарске мисли у нас. Сматра се питањем части да сваки од њих нешто каже о овом „фанатичном антисемити“ и „борцу против Европе“. Има га чак и у много пута хваљеним (књижевно убогим) делима младог покољења писаца згађених над србским „национализмом“ и „ксенофобијом“. Тако је Биљана Србљановић, у својој драми извођеној код нас, али и по Европи (жељној да покаже какви су Срби „фашисти“), уградила један цитат из беседе владике Николаја поводом 550-годишњице Косовског боја, како би доказала да је овај „мрачњак“ био „симпатизер Хитлера“. Ево тог цитата: „Ми смо деца Божија и људи аријевске расе које је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије – капије Европе…“ Два лика драме, националистички интелектуалци карикатуре, Стратимировић и Глогов, као парафразирајући Николаја изговарају следеће „мудрости“ (које им у уста ставља списатељка): „Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод, водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је подивљала Европа донела. А шта ће та добра поштеном човеку? Шта ће му чесма, кад је чист изнутра?“
Сасвим у овом, карикатуралном стилу, наставља Веселин Марковић, писац романа „Израњање“ и добитник „Виталове“ награде за 2002. годину. У листу „Данас“ (од 6. јула 2001) Марковић је рекао да су књиге владике Николаја „гнусна дела препуна патолошке мржње према Јеврејима (и према католицима, протестантима, култури, чак и личној хигијени)“ Чланкописац недељника „Време“, Теофил Панчић, у својој збирци колумни „Урбани бушмани“, напада „љотићоиде“ који се диве „необично високим мислима Николаја Велимировића“, а затим вели да су „николајевци“ они који имају „улоге у слабо посећеном freak show“ (= представи лудака – В. Д.). Тако наши нови књижевници и фарисеји, бљештава будућност србског „отвореног друштва“, од чијег се бљеска смркава свугде где год она зрачи.
Оснивач и уредник тзв. антрополошке библиотеке „XX век“, Иван Чоловић, носилац, заједно са Борком Павићевић и другим „културним деконтаминаторима“, француске Легије части, обожавалац лика и дела Маркиза де Сада, који је, по њему, био „великан људског (само)ослобођења“, никако није могао да се помири са „нездравим“ занимањем Срба за Владику Николаја (и Оца Јустина, наравно). У својој књизи „Политика симбола“, он вели да су Николај и Јустин „западну Европу описивали као простор без праве, живе вере“, што је „фундаменталистичка позиција“. Николај је, у „Рату и Библији“, такође истицао да „разврат у рату доноси несрећу“, и још је уздржан однос према сексуалности „приписивао балканским сељацима“. Николаја критикује и зато што је србском народу и његовој мисији давао „универзално значење“… Чоловић још вели и да је „Српска православна црква организовала неколико спектакуларних ритуала посвећених земним остацима двојице Светаца, Саве и Василија Острошког и једног црквеног великодостојника – Николаја Велимировића“ (какве су то свечаности са моштима Светог Саве, за које и врапци знају да су их Турци спалили 1594, овај антрополог не објашњава!).
У књизи „Бордел ратника“ Чоловић је, на веома вешт начин, хришћанску мисао Владике Николаја доводио у везу са Милошевићевом квазипатриотском пропагандом, желећи да докаже оно што су доказивали и непрестано настоје да докажу, најпре себи, сви наши евро(по)љубиви, – а то је да су Срби непоправљиви изолационисти, који никад неће стићи у Европу, ону која је, још у доба Маркиза де Сада, ослобођена сваког конзервативизма, заосталости и учмалости.
Петар Луковић, рок новинар, дугогодишњи колумниста различитих часописа „грађанске опције“, чак постављен за „судију части“ Независног удружења новинара Србије, огрезао у мржњи према свему што припада народу од кога и он води биолошко порекло („прослављен“ интервјуом из марта 2002, датом листу „Права човека“, у коме је рекао да би он, да има власт, новинаре националисте стрељао и вешао), није могао да не спомиње Владику Николаја, и то кад год му се пружи прилика. О каквом „судији части“ је реч, довољно је погледати у Луковићевом тексту „Шампон за монструма“, објављеном у „Репортеру“ (1. августа . Разгневљен због тога што је „Светигора“ издала СО „Изнад Истока и Запада“, Луковић каже да се „Николај Велимировић никад у животу није окупао, па је тако смрдљив доживео да му српско-македонски рокери посвете Трибјут албум“… На питање новинарке „Базара“ (18. јануар
2001) да ли су његови „политички коментари наставак рокенрола другим средствима“, Луковић одговара: „Апсолутно. Нема догми, табуа, недодирљивих. Летос сам имао вербални дуел са таксистом зато што сам у неколико махова у медијима напао Николаја Велимировића. Питао ме: како ме није срамота, да ли је он за мене светац, и да ли за мене постоји ишта свето? Рекао сам да га не волим, да он за мене није нико, и да не постоји ништа свето. Зауставио је такси, прекрстио се и рекао да изађем из кола, јер такву сотону одавно није возио. За мене нема недодирљивих и светих, и по том свом осећању радио сам свих ових година. Црква није света, држава још мање, патриотизам не постоји, вера је приватна ствар и одбијам да о њој говорим. Не осећам се припадником небеског народа. Родио сам се у Краљеву, а могао сам у Стокхолму. Не видим ни један разлог да пишем о величини српства, у томе не налазим ништа свето ни паметно.“ У истом том интервјуу Луковић је признао да није читао ништа од Владике Николаја, али да су му његови пријатељи слали одломке на основу којих је он писао своје, условно говорећи, текстове. (Условно говорећи, понављамо, јер нису то и нису толико текстови, колико изливи мржње човека који је у себи срушио све племенито и лепо.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *