Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Мемоари митрополита Јосифа

Године 2006, јереј мр Велибор Џомић, вредни истраживач СПЦ, објавио је мемоаре митрополита Скопског Јосифа (Цвијовића) који је био на кормилу Србске Цркве за време Другог светског рата. Овај мудри Ужичанин са свих страна је био изложен насртајима да Цркву увуче у приземне политичке игре или је потчини интересима окупатора, али је сваком искушењу добро одолео, држећи се, пре свега, оне народне: „Све слушај, своје свиђај.“ На многобројна наваљивања да врх СПЦ позове народ у борбу против комуниста, митрополит је одговарао: „Немци пак немају права тражити од наше Цркве оно што нису добили од своје ни католичке, ни протестантске цркве. /…/ Нису Срби измислили комунизам, него баш Немци, па нека га они угушују, а ми ћемо у својој кући чинити оно што нама конвенира.“
У сваком разговору са Немцима, Недићем и његовим министрима, митрополит је настојавао на томе да је СПЦ обезглављена, да јој је патријарх заточен, а с њим и њен најугледнији епископ, Николај (иначе Јосифов школски друг). Још у јулу месецу 1941. један гестаповац саопштио је владики зворничко-тузланском Нектарију да Немци не желе сарадњу са патријархом Гаврилом и владиком Николајем, и да они морају бити свргнути са својих положаја. Епископу бачком Иринеју речено је да Синод треба да „свргне“ ову двојицу и упути проглас против комуниста.
Ђенерал Недић је имао састанак са слободним епископима у СПЦ у Београду 20. октобра 1941. године, када је тражио оглашавање Синода против комунизма. Митрополит Јосиф је рекао да је Црква против безбожника, али да се „не може упуштати ни у какве политичке комбинације, нарочито у оне које одударају од наших еванђелских и светосавских принципа“. И још: „Бог је наш отац, а Црква мати. Она, као мајка своје српско-православне деце, не може и не сме рећи: Овај ми син не ваља, и га убите! Кад би то она, не дај Боже, рекла, не би више била мајка. /…/ Војници нека врше свој посао, а Црква има само да мири, а никако да разбуктава пламен раздора унесрећеном народу, који је најмање крив за овакву своју жалосну судбину.“
Митрополит Јосиф је Недиће рекао и да су партизани у Хрватској углавном Срби, који су се дигли на оружје да од усташа спасу голе животе. Када би их Црква прогласила за комунисте, Хрвати би то узели као још један разлог за покољ Срба. Осудио је и лицемерје Немаца, који су разоружали Србе „до сељачке бритве“, а сад од њих траже да гину у борби против комуниста. Тада је овај мудри србски владика светосавље дефинисао као „мирољубље, правилну примену Христове науке у живот, оплемењивање народне душе Христовим духом, довођење србољубља у хармонију са Хришћанством, уткивање у народну душу евангелског смисла живота, отупљивањем животињскога и елементарнога инстинкта у човеку, спровођење правде и правичности у стремљењу Србина и човека уопште, избегавање свих оштрина“. Због тога Црква мора да смирује, а не распирује, братоубилачку борбу.
Било је и других комбинација. Немци су лагали како би проширили територију окупиране Србије под условом да се Синод огласи против комуниста, нудили да се састане некаква србска Скупштина и изабере новог краља, јер Немци неће краља Петра. На то је митрополит Јосиф одговорио да ни „Срби неће Немце, ни њихове кандидате“.
Када је Николај отеран из Љубостиње у Војловицу, митрополит Јосиф је посетио ђенерала Недића, који му је показао „акт од окупаторовог заповедника Србије у коме се, без изузетка, свим претставницима Цркве, од најмањега до највишега, прети строгим репресалијама ако не одустану од службе окупаторовом непријатељу. Поред оптужбе против свију претставника Цркве највише се истиче случај епископа Николаја“.
Министар просвете и вера у Недићевој влади, Јонић, рекао је митрополиту Јосифу да је владика Николај ушао у политику, па и Синод мора да уђе у политику, само на супротној страни. Митрополит Јосиф је вешто избегао замку, наводећи да су Немци изјавили како су Николаја склонили из Љубостиње зарад његове безбедности, а не због политике.
Године 1943, митрополит Јосиф и чланови Синода посетили су ђенерала Недића и молили га да се патријарх Гаврило пусти на слободу, али је Недић рекао да Немци на то не пристају. А 13. XII 1943. године, Јонић је дошао на седницу Синода, излажући да би Немци пустили патријарха Гаврила, под условом да се огласи против комуниста (то јест, по сазнањима Синода, требало је огласити се против избора митрополита Сергија (Страгородског) за патријарха московског). Синодалци су одговорили да се о томе мора разговарати са самим патријархом. Овако се наставило и касније. У септембру 1944. прича је била да патријарх Гаврило и владика Николај буду пуштени да би у Београд позвали краља Петра и држали ред у престоници док не дође легална власт. Митрополит Јосиф је рекао да Црква не може на себе прихватити власт у хаотичном ј.шегге8пшпу. И ђенерал Недић је тврдио да је ослобођење ове двојице на прагу – али од тога није било ништа. Половином септембра, Гаврило и Николај су послати у Дахау, а ђенерал Дамњановић је, у име Недића,
обећавао да ће морати да шаљу курира Хитлеру да би ова двојица била пуштена на слободу. Све је било узалуд.
Митрополит Јосиф своју повест о притисцима на Цркву завршава следећом констатацијом: „Такорећи, сваки дан притискивани смо и молбама и претњама, и предузимали сад једни, сад други, да нам сломе кичму, дајући сва ‘добронамерна’ обећања ‘по Цркву и српски народ спасоносна’… Стално бесмо на крст разапети, а ми не клонусмо од тога да нам не би ‘страх од смрти образ окаљао’.“
Што је важило за митрополита Јосифа, важило је и за патријарха Гаврила и Св. Николаја Жичког. Ни њима страх од смрти није образ окаљао.

Коментарисање није више омогућено.