НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

Сведочење Предрага Палавестре

Угледни србски историчар књижевности, Предраг Палавестра, у својој књизи о Јеврејима у србској литератури даје и кратак преглед историјске судбине Јевреја у Србији. Из те студије, писане одговорно и трезвено, навешћемо подуже цитате да би се видело о чему је заиста реч кад је у питању домаћи „антисемитизам“. (Као што би рекао Часлав Милош, чију ћемо мисао парафразирати, измишљање реченица је тежак посао, па ако реченице већ постоје, треба их искористити.)
Палавестра наводи да је у доба књаза Михаила и до Берлинског конгреса било извесних ограничења у законима, који су се тицали пре свега настањивања Јевреја у провинцији, ван Београда. Али, Предраг Палавестра сматра да законска ограничења права Јевреја у Србији ни у то време нису строго поштована:
„Из разних жалби, што су их стално слали на све стране, могло се видети да су Јевреји у то време и поред забране, додуше у малом броју, ипак живели у унутрашњости. И то не само Јевреји који су били страни држављани и самим тим заштићени међународним уговорима и тзв. ‘капитулацијама’, већ и домаћи Јевреји староседеоци. Јеврејске породичне заједнице помињу се у то време у Шапцу, Смедереву, Јагодини, Пожаревцу, Пироту, Зајечару, Неготину, Књажевцу, Свилајнцу, Крагујевцу, Нишу, Лесковцу и другим местима. Према званичном попису из 1874. године у нишким, шабачком и смедеревском округу живело је око 2.000 Јевреја – колико и у Београду – а у ваљевском, крагујевачком, чачанском и јагодинском округу близу стотину. Десет година касније, 1884, дакле још увек пре Устава из 1888, број Јевреја само у нишком и пиротском округу повећао се на 3.200. У Земуну је тада било 700 Јевреја. Године 1895. од укупно 71 вароши и варошице у Србији, Јевреји су живели у 29 места. Прираст јеврејског становништва био је очигледан, иако не сувише брз, али се социјална структура незадрживо мењала захваљујући пре свега привредном успону Србије и урбанизацији градова која је захтевала промену ранијих занимања и наметала нову друштвену поделу.
Традиционална јеврејска занимања, као на пример лекари, била су добродошла у свим српским провинцијским местима, па и у време када су из тих вароши јеврејске породице морале да се исељавају. Лекари су могли да се запошљавају и у цивилној и у војној служби, чак и под влашћу Уставобранитеља, када су у Србији били донети најтежи прописи против Јевреја. Они су најлакше стицали статус тзв. ‘прирођених Срба’ који их је правно изједначавао са рођеним Србима’, па су без сметњи могли да напредују у јавном и друштвеном животу. Као војни, а потом и окружни лекар, од 1841. године у Србији је по разним местима радио доктор Јосиф Шауенгел из Вршца који је као ‘прирођени Србин’ 1852. прешао на православну веру и под новим именом Јован Петровић постао мајор и заједно са својим синовима Вукашином, Николом и Петром био међу најугледнијим људима у Србији друге половине XIX века. У крагујевачкој војној болници 1849. године радио је доктор Херман Шлезингер, син првог гардијског српског кнежевског капелника Јосифа Шлезингера. У Тимочком, Дринском, Моравском корпусу и алексиначкој пољској болници у рату 1876. године лекари и апотекари били су такође Јевреји. На десетине њих служило је и касније по разним среским и окружним градовима и, на челу са угледним београдским лекаром доктором Самуилом Попсом, од 1881. године били чланови Српског лекарског друштва. Доктор Бернард Брил био је дворски лекар последњих Обреновића.
Запажену политичку каријеру направио је Вукашин Ј. Петровић, народни посланик и дугогодишњи министар финансија. Као високи државни чиновник, први пут је постављен за народног посланика указом кнеза Милана 1879. године. Његов брат Никола Петровић, доктор философије са Универзитета у Јени, био је најпре професор у Крагујевцу, а од 1888. године директор Друге београдске гимназије и управник Народног позоришта. Уз првог Јеврејина у Народној скупштини, Аврама Озеровића, посланика из 1877, и банкара Едија Булија, изабраног за посланика 1881. године, Вукашин Петровић је због свог јеврејског порекла био честа мета политичких напада када су се у Србији разбуктавале страначке страсти. То Петровића ипак није омело у политичкој каријери која је (у маломе) била слична оној какву је у Енглеској у то време имао лорд Биконсфилд, такође покрштени Јеврејин Дизраели.“
Палавестра уочава улогу Јевреја и у развоју Србије у области привреде:
„Развитак српских градова, јавних служби и друштвених установа у многим областима помогли су спретни, лако прилагодљиви и промућурни Јевреји као претежно градско становништво са стеченим урбаним искуством и навикама. Они су се лако уклапали у нови грађански живот и брзи привредни преображај Србије, па су своја традиционална занимања прилагођавали новим потребама и условима привређивања. Док су око 1870. године београдски Јевреји претежно били ситне занатлије, механџије, кројачи, лимари, кожари, казанџије, водоноше, носачи, бакали, пекари, трговци, посредници и мењачи, временом су готово удвостручили своја занимања и постајали чиновници, адвокати, лекари, апотекари, агенти, посредници при увозу и извозу роба, превозници, банкари, задржавајући и даље прва места у трговачким и новчаним пословима. Доктор Давид Алкалај са положеним правосудним испитом, 1890. године отворио је у Београду адвокатску канцеларију. Само пет година после стицања пуне грађанске равноправности, тј. 1893. године, Јевреји су већим делом свог капитала као акционари учествовали у оснивању Београдске трговачке штедионице и Српско-јеврејске трговачке задруге у Нишу. Крајем XIX и почетком XX века имали су знатан број акција и у мешовитим и иностраним банкама које су у Србији обављале све банкарске послове код увоза капитала, инвестиција, зајмова и улагања у велике привредне и грађевинске подухвате.“
Јевреји су учествовали и у србској култури. Ево шта каже Палавестра:
„Давид Коен био је први адвокат међу београдским Јеврејима школованим у Србији. Гласовит као говорник, у својим Беседама посвећеним српској омладини Мојсијеве вере 1897. залагао се за уклапање ‘Срба Мојсијеве вере’ у јавни живот Србије; у време ратова написао је брошуру Бог чува Србију (1915) због које је изгубио живот у бугарском ропству. Првим књижевним радовима на српском језику у београдској штампи крајем XX века огласили су се Аврам Озеровић, Јован Мандил и Хајим С. Давичо од кога почиње модерна књижевност јеврејских писаца на српском језику. Хајим Давичо био је благајник првог српског књижевничког удружења 1892. године. Међу члановима удружења била је и његова супруга Јелена Лела Давичо, прва јеврејска списатељка у српској књижевности која је своје радове објављивала у ‘Бранковом колу’ и ‘Отаџбини’. Око просветног клуба ‘Српскојеврејска књижевна заједница’, основаног 1894. године, деловала је мешовита група јеврејских и српских интелектуалаца међу којима су били адвокат Бенко Давичо, брат књижевника Хајима Давича, преводилац са шпанског и скупљач фолклорног блага београдских сефарда, затим новинар и адвокат Јован Нандил, књижевник Пера С. Талетов и други културни и јавни радници тадашњег Београда. Према непоузданим статистичким подацима, на почетку XX века готово половина Јевреја у Србији навела је српски као свој матерњи језик. Чак је и ционистички „Јеврејски гласник“ 1909-1910. излазио на српском језику, штампан ћирилицом.
Друштвеном животу Београда крајем 1895. године јединствен допринос дао је Хуго Були, син имућног београдског банкара и народног посланика Бенциона Булија. Из Швајцарске, где је био на школовању,
Хуго Були донео је у Србију прву фудбалску лопту и преко гимнастичког спортског друштва ‘Соко’ и његове тек основане лоптачке секције, код куле Небојше у Доњем граду испод Калемегдана у мају 1896. године организовао прву јавну фудбалску утакмицу у Београду. Тадашња штампа описала ју је са занимањем и симпатијама и отад је фудбал постао најомиљенији спорт међу Србима XX века.“
О стању у Србији почетком XX века Бенко Давичо је писао: „Србијански Јевреји не трпе ни од каквих прогона нити изнимних закона. Народ је врло толерантан и закони су његови толерантни.“
Предраг Палавестра наводи и податке о Србији и Јеврејима у доба краља Петра:
„Таквом политиком грађанске толеранције власт краља Петра I Карађорђевића дала је полета већ учвршћеној јеврејској заједници у Србији. Сам краљ положио је 1907. године камент-емељац за нову синагогу ‘Бет Јизраел’ у Београду и 1908. године са члановима владе присуствовао њеном освећењу. Јевреји су на толеранцију узвратили лојалношћу и прихватили статус ‘Срба Мојсијеве вере’ који није био вид асимилације већ најбезбеднији пут ка њиховој интеграцији у грађански демократски поредак Србије. Они су Србију у XX веку највећим делом прихватили као своју отаџбину јер је она прихватила њих. Радили су на њеном напретку и јачању, улагали у њену изградњу и модернизацију, подстицали привредни раст и културну разноврсност. У раздобљу 1903-1918, које се описује као ‘златно доба’ модерне Србије, у Београду је излазило неколико јеврејских листова. Школовани Јевреји постали су запажени градитељи модерног Београда; водећи књижар и издавач у Србији био је Јеврејин Геца Кон (1873-1941). Истакли су се у јавним службама, адвокатури, банкарству, друштвеном раду, дипломатији, новинарству и књижевности; по традицији, издржали су прва мета међу лекарима и апотекарима. У време анексионе кризе 1908. године Јевреји из Србије позвали су Јевреје света да преко својих влада уложе одговарајуће протесте против тога чина аустроугарске државне самовоље. У Балканским ратовима 1912-1913. више од 10% укупног броја Јевреја у Србији било је под оружјем, а београдска ашкенаска општина сама је опремила целу једну резервну болницу о којој су се бринуле јеврејске жене из хуманитарног друштва ‘Добротвор’. У тим ратовима у српској војсци изгубило је живот на десетине Јевреја, поред осталих, коњички потпоручник, трговац Моша Амар, а као резервни капетан адвокат и преводилац Бенко Давичо. У одбрани Београда 1915. године, пред налетом непријатеља преко Саве и Дунава, прва је тешко настрадала и порушена стара и живописна, сиромашна јеврејска дорћолска махала на Јалији’.
У првом светском рату Јевреји су се у српској војсци на свим фронтовима борили заједно са Србима, гинули на Мачковом камену и у одбрани Београда, прешли Албанију, умирали од тифуса и исцрпљености и јуришали на Кајмакчалану. У исто време, многи Јевреји заједно са Србима били су депортовани у аустроугарске затворе и логоре попут Арада и Нежидера. За ратне подвиге неки Јевреји одликовани су Карађорђевом звездом и златном медаљом за храброст. Као начелник у Министарству финансија Краљевине Србије 1915. године, Аврам Левић бринуо се за пренос преко Албаније државног злата и српских драгоцености међу којима је био и оригинални рукопис Мирослављевог Јеванђеља из XII века. У војној дипломатској мисији 1917. године у Америци, као капетан српске војске боравио је др Давид Албала. Преко њега је Српска ратна мисија у Сједињеним Државама у име владе упутила званичне поздраве и признање Јеврејима поводом доношења историјске Балфурове декларације о природном праву Јевреја на сопствену државу у Палестини, из чега је 1948. године израсла данашња држава Израел. ‘Нама ће бити жао’ – каже се у томе писму – ‘ако ће нас и један од суграђана Јевреја напустити и вратити се у њихову обећану земљу, али ми ћемо с тешити надом да ће нам они оставити замашан део својих срдаца и постати најјачом везом између слободног Израиља и Србије.'“
Тако је било и после Првог светског рата. Палавестра нас подсећа: „У држави Срба, Хрвата и Словенаца, основаној договором 1918. године, Јевреји који су живели међу Србима били су обухваћени истим уставним правима и грађанским обавезама као и сви други држављани. Њихов положај у покрајинама са српским и мешовитим становништвом – у Србији, Војводини, Босни и Херцеговини и Црној Гори – зависио је више од локалних навика и уобичајених односа у опхођењу према јеврејској мањини него од правних прописа што их је нова власт покушавала да уведе у држави чији су народи дотад живели у четири различите државе – поред Србије и Црне Горе, у раније непријатељској Турској и АустроУгарској. Да би објединили затечени неједнак однос према себи у различитим срединама, ЈевреЈи су већ 1919. године основали јединствени Савез јеврејских вероисповедних општина. Неколико година доцније (1923), београдски рабин Исак Алкалај постао је главни рабин у држави и именован за сенатора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Дотадашњи потпредседник Београдске општине Шемаја Демајо постао је посланик у Народној скупштини. Угледни професор универзитета доктор Леон Којен, сувласник познатог санаторијум ‘Врачар’, постао је лични породични лекар краља Александра и краљице Марије.
У Београду је 1924. године започела изградња новог ашкенаског храма, а 1930. у Сарајеву је подигнута највећа и најлепша јеврејска синагога на Балкану; њу је 1941. године разорила сарајевска руља на подстицај Немаца и усташа. Напредак јеврејске заједнице осећао се упадљиво у свим областима. Најпре већ у првобитном регулисању држављанства затечених Јевреја са подручја бивше АустроУгарске, Турске и Бугарске, а потом и у каснијем све живљем јавном, привредном, културном и друштвеном животу. Превладавајуће расположење видело се по понашању и изјавама јеврејских првака из Београда и Загреба који су поносито тврдили да је добар Јеврејин само онај ко је добар Југословен и да су ‘југословенски Жидови дјеца Југославије’, ‘Југословени Мојсијеве вере’.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *