НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Владика Николај и пастор Нимелер

Већ смо поменули да је Владика Николај у „Жичком благовеснику“ уочи Другог светског рата писао о угледном лутеранском пастору Мартину Нимелеру, који је устао против паганског нацизма, и који је због тога доспео у затвор. Једну веома занимљиву чињеницу могуће је открити у дневнику англиканског бискупа Џорџа Бела, с којим се Николај видео после рата. Бел сведочи како мује Николај рекао да је био у истим баракама у којима се налазио и Мартин Нимелер. Тако су се, лицем у лице, нашла два Хришћанина, обојица противници нацистичког лудила.
Ко је био Мартин Нимелер?
Ево кратке приче о њему, која ће нам помоћи да још боље осветлимо оно што пашквиланти попут Ђорђевића, Томанића и осталих називају „дивљењем Хитлеру“.
Када је Хитлер дошао на власт, међу немачким лутеранима јавио се тзв. покрет „германског хришћанства“. Он није био плод нацистичке завере, него самоникли правац у оквиру немачког протестантизма.
Немачка државна протестантска заједница, тзв. „Немачка евангелистичка црква“, састојала се од лутерана, реформата и унионистичких групација, које су имале јединствену бирократску структуру и чији су чланови плаћали „црквени порез“ који је скупљала држава. Када је Хитлер дошао на власт, покрет „германског хришћанства“ преузео је власт у протестантској заједници. Од непосредне фирерове контроле били су изузети тзв. „слободни лутерани“ и методисти, а са Ватиканом Хитлер је потписао конкордат.
Нова власт у „Немачкој евангелистичкој цркви“ одмах је кренула у „дејудаизацију“ Хришћанства. Основан је „Институт за изучавање јеврејског уплива на немачки црквени живот“. Један од теолога германског хришћанства, др Ернест Бергман, држао је предавања на којима је тврдио да Христос није био Јеврејин, него припадник ^аријевске расе“.
Донета је одлука да се службе лише сви пастори који не признају националсоцијализам, као и сви пастори јеврејског порекла. Чак је тражено да се Стари Завет избаци из употребе јер је „јеврејски“, као и да се црква очисти од јеврејског духа.
Наравно, међу искреним протестантима ово је изазвало згражавање. Одмах је основана „Црква исповедајућа“ која се супротставила „германском хришћанству“. Они су позвали вернике на усрдну молитву и поверење у реч Божију откривену у Светом Писму, и у Бремену су уввојили декларацију, која се састојала од шест тачака. У првој је речено да је Христос Реч Божија, откривена нам Светим Писмом, и одбачена су друга и другачија откривења о Христу као лажна. У другој је истакнуто да је Христос господар целог људског живота, у трећој да је Он глава Цркве и да Црква не сме да се предаје доминантним идеолошкополитичким струјама, у четвртој да Црква треба да служи, а не да се бори за власт. Пета тачка је била усмерена директно против нацистичке државе; Хришћани верни свом схватању слободе и Еванђеља истакли су да држава „не сме постати једини и тоталитарни поредак људског живота настојећи да собом замени позвање саме Цркве“. Шести члан објављује да Црква нуди бесплатну благодат Божију кроз Свето Писмо и сакраменте, и да самовоља не може заменити Божанско дејство у Цркви.
Владика Николај о Савиндану 1935. године сигурно није до детаља могао бити упућен у питање црквених сукоба међу немачким протестантима, који су тек почињали да се заоштравају. Он је у свом предавању „Национализам Светог Саве“ истакао да је Запад вековима узалуд покушавао да створи националну цркву – од Јана Хуса и Лутера, преко Паскала, до садашњег немачког вође, „човека из народа“, али да то ником није пошло за руком, а питање је да ли ће поћи и садашњем немачком вођи. „Германско хришћанство“ му је изгледало као покушај стварања „националне цркве“. Али, то је било 1935. Чим је Николај схватио о чему је реч, он је устао против хитлеризма, о чему смо писали у поглављу о његовом односу према нацизму.
Свети Николај Жички, један од најобразованијих људи свог времена, изврсно је схватао да покушај паганизације Хришћанства потиче из мутних изворапротестантске тзв. „библијске критике“ и одушевљавања јеретичком^Ренановом визијом Христа као сократовског учитеља. О томе је писао у свом огледу о кули од слонове кости, људождерској култури без Бога. И заиста, кључни идеолог „германског хришћанства“ био је дијалектички теолог Емануел Хирш, који се и данас сматра једном од најзначајнијих личности немачке теологије XX века. Он је био егзистенцијалиста, и није веровао у Васкрсење, сматрајући ту причу „каснијим уметком“ који хришћане из садашњости окреће у будућност, лишавајући их конкретних циљева постојања. Критиковао је одвајање Хришћанства од културе у име вере; Хирш је био искрен нациста.
Хитлеров однос према хришћанству је јасан. У „Мојој борби“ он каже како су немачки протестанти увек покушавали да буду патриоте, али им то није успевало, јер је њихов однос према Јеврејима позитиван на основу догматике Хришћанства. Зато су нацисти „германске хришћане“ сматрали корисним будалама. Нацистички однос према Хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман: „Националсоцијалистички и хришћански поглед на свет су неспојиви. Хришћанске Цркве су засноване на народном незнању и налазе се у напону да то незнање одрже у што већем делу популације; само на тај начин хришћанске Цркве могу сачувати своју власт. Насупрот томе, националсоцијализам почива на научним темељима.“ (Не подсећа ли нас ово на „религију као опијум за масе“ на једној и „научни социјализам“ на другој страни?)
Хитлер је, после решавања „јеврејског питања“, намеравао да реши „црквено питање“. Говорио је: „Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна… Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама.“
Хитлер се хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији, али који иду у смрт са свом озбиљношћу. Нацисти су настојали да замене хришћанске обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала. Једна од песама „Хитлерове омладине“ (Hitler Jugend-a) гласила је:

„Ми смо срећна Хитлерова омладина;
Не треба нам хришћанска врлина;
Јер Адолф Хитлер је наш посредник
И наш искупитељ.
Нема ни попа ни ђавола
Који може да нас спречи
Да се осећамо као Хитлерова деца.
Не следимо Христа, него Хорста Везела!
Даље са тамјаном и светом водицом,
Уз песму идемо за заставом Хитлеровом;
Само тако смо достојни својих предака.
Нисам ни Хришћанин, ни католик.
Са СА одредима идем кроз ватру и воду.
Цркву ми могу украсти што се мене тиче.
Кукасти крст ме усрећује овде на земљи,
За њим ја идем марширајући
Узми и мене, Балдуре фон Ширах“
(вођа „Hitler Jugend“-a, нап. В. Д.).

О везама окултизма и нацизма код нас је писано много (између осталог, у књизи коју је приредио потписник ових редова, „Царство Божије и Царство празнине“, Светигора, Цетиње 2003). Нацизам је био сурови паганизам који се, као и сваки паганизам, завршавао у сатанизму.
Зато су и Владика Николај и пастор Мартин Нимелер били заточени у Дахау.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *