НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ОДГОВОРИ ПРЕДРАГУ ИЛИЋУ

Владика Лаврентије и штампање Сабраних дела Светог Николаја Жичког

Владика шабачки (некад западноевропски) Лаврентије, учинио је веома много за свој народ – објављујући Николајева дела у доба најжешће комунистичке страховладе. У својој књизи, Јован Бајфорд покушава да докаже како су Николајеви следбеници свесно и намерно фалсификовали његову биографију и стваралаштво, с једним јединим циљем – да створе „мит“ о Николајевој светости и мучеништву. Бајфорд и њему слични праве се наивни, као да никад нису чули за Титов комунизам и прогоне верника у епохи тог тоталитаризма с холивудски насмешеним лицем.
Зато је веома битно да се подсетимо шта се заиста дешавало. Ево шта, у интервју у датом часопису „Јустин“ (1/2006) о тим временима каже владика Лаврентије:
„У моме животу, владика Николај је одиграо веома важну улогу. Док њега нисам читао, ја сам лутао кроз живот. Он је тај који ме је, кроз своја дела, упутио на прави јеванђелски живот. Док сам похађао Богословију, а и касније, његова дела била су ми омиљена литература. Међутим, после окупације, владика овде није био баш омиљена личност, чак је и његово име било забрањено да се спомиње. Прота Милисав Протић из Гуче годинама је био његов сарадник и током четрдесет година сакупљао је владичина дела. Већ негде 1939. или 1940. године, постојала је идеја да се та владичина дела издају поводом четрдесет година његове службе, али пошто владика то није хтео, прота Милисав је та прикупљена дела сачувао. Када сам ја изабран за викарног епископа и постављен за уредника Православља, прота Милисав је био на функцији техничког уредника, па је, као велики љубитељ Николајевог дела, предложио да нешто од тога објавимо, како би остало сачувано. Тако смо, по први пут, штампали Пролог, али под називом Житија Светих и без навођења имена аутора, а затим смо издали и Религију Његошеву.
Да бих Вам показао како је тада било тешко било шта штампати, морам да Вам испричам следећу епизоду. У то време, као што сам рекао, био сам викарни епископ и уредник Православља. Патријарх Герман је, као врло мудар човек, био саставио један редакциони одбор који је читао текстове који су требали да буду објављени у Православљу, како би се избегли проблеми са властима. Треба да имате на уму како је у то време Православље било једини црквени лист, па је штампано у тиражу од четрдесет и седам хиљада примерака. Дакле, сваки рукопис који је требало да буде објављен морао је пажљиво да се прочита, јер постојала је могућност да читав лист буде забрањен. Појавио се негде чланак у коме се неки од Хрвата жалио како Срби никако да им опросте Други светски рат, на шта је прота Иванчевић реаговао написом у коме се питао ‘па докле само Срби да праштају – треба и други да праштају!’ На то ја, као одговорни уредник упитам: ‘Па зар не би овај чланак могао да нам направи неку непријатност?’, на што су ми рекли: ‘Зашто, када је то истина.’ – И тако, прође тај чланак. Седео сам баш у овој истој соби кад дође неки балавац, стар можда петнаест или шеснаест година и упита ме: ‘Да ли сте ви викарни Епископ Моравички?’ Ја кажем да јесам, а он ми предаде писмо од окружног јавног тужиоца града Београда. Када сам отворио, видим оптужбе на основу члана о положају верских заједница и на основу члана о ширењу верске и националне нетрпељивости. Питао ме је где се тај примерак Православља налази, па сам га повео у магацин, смештен у подруму Патријаршије. Од укупног тиража, остало је свега неколико стотина примерака – све је већ било послато. Након што је затечене примерке пломбирао, почео је да се распитује где су све отишли остали примерци – дошао је у осам ујутру, а ни до два по подне није завршио, чак ни са записивањем адреса на које је одједном послато више од сто примерака. После смо чули како је полиција у неким крајевима ишла од куће до куће и заплењивала, а у другим местима нико није долазио. Том броју је после десетоструко скочила цена, тражили су људи: ‘Где је онај забрањени број, да видимо шта је у њему написано?’
Ето, таква су то времена била. После неког времена прота Милисав мени каже, када сам ја 1969. године изабран за Епископа Западноевропског и Аустралије: ‘Дај, Лаврентије, да пробамо да штампамо дела владике Николаја. Ја сам већину сакупио у по три примерка’, каже Милисав – да ми не би ови запленили све и уништили. Један примерак је зазидан иза ормара у мојој спаваћој соби (то зна само мој најстарији син), један се налази на звонику Цркве у Миријеву, а трећи примерак је у манастиру Вујну; па, ако би један комплет и уништили, да знате где су остали.’ /…/
Много су нам помогли Немци. Знате, две Николајеве докторске дисертације су објављене на немачком. Немци, нарочито религиозни и студенти веома су добро знали ко је Николај Велимировић. Запели смо из петних жила и уз велике напоре и помоћ Немаца, прво смо направили сопствену штампарију.
Убрзо затим мени Милисав почне да шаље помало материјала, а ја износим, бојим се да понесем све, на граници ће ми наћи па ће ми уништити; него мало-помало. Тако, објавимо ми прве три књиге: Охридски Пролог, Омилије и Беседе под Гором. После у новинама прочитам, како је Влада Југославије, у Службеном листу објавила забрану растурања тих књига у земљи. Када сам дошао на једно заседање Сабора, позове ме Крста Лековић, пуковник тадашње УДБЕ, који је био надлежан за односе са верским заједницама. Питао ме је зашто штампам Николаја, он је државни непријатељ, коме су те књиге данас потребне и слично а ја му одговорим: ‘Мени су потребне! Ја их читам!’ Претио је да ће и бомбу да нам баци у штампарију, на шта сам му одговорио да нема везе, пошто смо осигурани на два милиона марака. Када је видео да претње не помажу, наставио је са убеђивањем: ‘Немој да се играш главом, ти знаш да је то кажњиво, можеш да одговараш законски, можеш и затвор да заглавиш. Ти знаш да је Николај био народни непријатељ!’ Кажем: ‘Боже сачувај! Николај је био велики мислилац, и њега овај ситни партизански посао није интересовао. Он је гледао узвишене послове, никада није нападао људе или заједнице, него је био против зла у њима. Зар Ви нама хоћете да, у најслободнијој земљи на свету, забраните да штампамо молитвеник, јер шта су друго Омилије и Охридски Пролог него молитвеник? Десет година међу мојим свештеницима и верницима причам да ми овде имамо верске слободе, ко хоће у Цркву да иде, да се Богу моли, неће му нико забранити, а ко неће, он ће наћи стотине разлога. Када бих сад ја њима тамо рекао да ми Ви не дате да штампам Охридски Пролог, с правом би ме питали, где ми је та слобода? Ми који тамо живимо хоћемо да користимо благодати те слободе, а Ви можете само да забраните да се то растура овде. Ми то, уосталом, и нисмо штампали да се чита овде’ – а руку на срце, наравно да јесмо штампали највише за отаџбину.
Тако сам ја и даље кришом та дела износио из земље, док једном из новина нисам сазнао да је умро прота Милисав. Сместа сам долетео у земљу – код родбине је прота оставио писмо за мене, два дана пред смрт, са упутствима шта и како даље. Међутим, никако да нађемо начина како да дела унесемо у земљу, све док ме у Лондону нису посаветовали да пошаљем препорученом поштом, која је тамо осигурана на пет фунти. Пошта је дакле дужна да надокнади трошкове ако се са пошиљком нешто догоди. Наравно, изван Србије су сви добили, а овде нико.
Ипак, када је почео да се отапа лед једнопартијског система, а прве ‘љубичице’ демократије почеле да се помало пробијају, обратио сам се тадашњем министру вера Драгојловићу и упитао га да ли на неки начин можемо да унесемо владикина дела?’ Он нам је одговорио како ништа не може да нам помогне, али да пробамо, па како буде. /…/ Била је 1989. година. Дотерамо ми на царину читавих двадесет тона књша, камионом фирме ‘Шпедиција – Бугојно’. Да све буде интересантније возачи – један муслиман, а један Хрват, врло честити људи, чак су нам помагали и око утовара. Чекали смо на царини у Београду од јутра до три сата поподне, а нико не сме да нас царини. Дође један човек и каже ми: ‘Владико, нико не сме да Вас царини. И тако су послали мене, кажу, ти познајеш те попове. Моја супруга Вас познаје из Немачке, из манастира Химелстира. Била је удата за једног неуропсихијатра, неког Ракића у Холандији, касније су се они развели, па се она преудала за мене, и све ми је најлепше причала о Вама.’
Тако смо ми те књиге дотерали у Србију. Нисмо имали где да сместимо двадесет тона књига, једноставно смо их истоварили у ходницима Патријаршије. Службеник са царине је све то пописао и рекао да чувамо под катанцем и никако не растурамо, док не стигне одлука са царине, али није имало где. Књиге су тако стајале на отвореном по ходницима, свако је могао да узме шта пожели – тако је владика Николај почео опет да улази у народ, а довољно је остало да подигнемо и манастир Светом Николају у Соколу. /…/ После извесног времена зове мене исти онај пуковник УДБЕ, као да ли би ми тамо у нашој штампарији у Химелстиру штампали неке скупљене чланке који су штампали он и још један у сарајевском Ослобођењу, о Крунославу Драгановићу – био је то један од главних усташа у Босни, који је Павелића извео из Југославије. Тада је таква политика била, да су наше, четнике и остале убијали, а овоме су дозволили да се врати у Југославију и то скоро на своју бившу жупу у Купресу. Ова два пуковника УДБЕ су овога саслушавали и то у наставцима објављивали, па су сада хтели да то скупа објаве. Питао сам га: ‘Па, господине Лековићу, ви сте рекли да ћете бомбу да баците на нашу штампарију? Уосталом, јефтиније Вам је то овде да штампате’, и тако га се отарасим.
А било је и неких интересантних и комичних сцена. Хвали ми се тако покојна игуманија у манастиру Тавни, каже има један наш човек овде из комшилука, ради на царини у Хоргошу. И донесе ми једног дана Омилије, па рече: ‘Мати, ово сам запленио од једнога човека, знао сам да теби то треба.’ Треба да знате да нас је штампање једне књиге коштало 38.000 марака!“
Ето како се правио „мит“ о Николају – под непрестаним претњама УДБЕ, у страху да ли ће се уопште успети, да ли ће бити довољно новца да се дела штампају. УДБА прети бацањем бомбе у штампарију у којој се припремају Николајева дела, а дела Хајдегера, нацистичког ректора универзитета у Фрајбургу, наилазе на одушевљен пријем… И после дође Бајфорд, и прича о србским православним митовима… А секундира му Илић, коме је Крста Лековић био колега „у струци“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *