СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ – ИЗ ЧЕТИРИ РАЗЛИЧИТА УГЛА
НЕИМАР ДУХОВНОГ И ИСТОРИЈСКОГ СМИСЛА
Шта су знаменити Срби рекли о Светом Николају Србском:
Јован Скерлић (поводом Николајеве „Религије Његошеве“ 1911):
„Млади професор богословије ништа није мање интересантан од цетињског пустињака.“
Чеда Мијатовић (1920):
„Кад сам под кубетом Светог Павла (у Лондону, нап. В. Д.) угледао Владику Николаја, учини ми се да хор не пева више: ‘Радуј се, о Израиљу!’, него ‘Радуј се Србијо, јер је твој син коме се ова част чини!’ Али се одмах сетих да у самој ствари ова се част одаје не Николају Велимировићу као нарочитој личности, него њему као одличном слуги Православне цркве српске и као верном сину народа српског.“
Михаило Пупин Николи Пашићу (1921):
„Његов успех је био изванредно велик. Задобио је Американце са његовом озбиљношћу и са његовом искреношћу, и сваки је одмах приметио да он заиста и верује оно што проповеда и да му свака реч потиче из дубине срца и душе, где леже његова чврста вера и чврсто убеђење. (…) Цео рад свих Срба које је данас Србија послала у Америку не вреди ни стотинити део оног успешног рада који је Епископ Николај до данас извршио.“
Григорије Божовић (1937):
„Богодани песник, велики философ, хришћанин на енглеску руку, расни бојовник духа, дивни носилац шумадијских завета, предодређен да увек буде вођ и громовник.“
Исидора Секулић (1939):
„Има ли ишта лепше и радосније него видети човека који има вокацију, и има напор да остане са својом вокацијом? Та радост мене увек поново вуче у покрајину у којој је неимар духовног и историјског смисла господин Николај, сада Епископ Жички.“
Краљ Петар II и група Срба из Лондона (Слободан Јовановић, Милан Гавриловић и други, 1946):
„У времену кад је српски народ изгубио све и када му је остало још да се узда у своју вековну моралну снагу, оличену у нашој Светосавској Цркви, Ви сте, Ваше Преосвештенство, данас за тај народ, један у истини од оних најјачих моралних стубова, на којима је почивала снага нашег народа у прошлости, на којима и данас почива, и који ће га, с вером у Бога и Његову вечну правду, одржати у будућности.“ Станислав Краков (1951):
„Ви сте велики као философ и као писац и као беседник и као Првосвештеник. Ја наилазим Вашу најлепшу величину у томе што сте увек храбро смели да говорите истину.“
Слободан Јовановић (1956):
„С владиком Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је и као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац, оставио за собом светла трага. (…) Ко год је имао прилике да га лично позна, имао је утисак да је то редак и необичан човек.“
Милан Јовановић Стоимировић (1958):
„За Српску цркву и српски народ он остаје велики писац и велики стилист, велики хришћанин и велики проповедник; његово је место одмах после Св. Саве и за њега је мало рећи да је био војник Христов, он је био капетан Христов. Српска црква ће после његове смрти моћи можда чак и да се назове светосавско-николајевска црква! То су чињенице.“
Др Димитрије Најдановић:
„Ако је ико од наших великих и највећих људи заслужио да му се певају славопоји, то Владика Николај, славопојник Христов, многомилосни геније светосавски. (…) Сваким кораком у дугом ходу будућности његов светли лик ће се све више прозоравати, увеличавати, светлошћу просијавати.“
Божидар Пурић (1963):
„Поред Бога, волео је Николај српски народ и српску државу. Њему је то било нераздељиво као Света Тројица. Био је Србин царски и светосавски.“
Преподобни Јустин Ћелијски (1966):
„Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима и Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити НАЈВЕЋЕГ СРБИНА ПОСЛЕ СВЕТОГ САВЕ, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.“
Др Марко С. Марковић (1993):
„Мисионарски рад Владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се поредити са делатношћу Светог Саве. (…) Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и био највећи беседник у историји Српске цркве.“
