НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ

„Српска црква у рату и ратови у њој“

Књига извесног Милорада Томанића „Српска црква у рату и ратови у њој“ (Медијска књижара Круг, 2001), одушевљено је дочекана у крутовима „еуропоклоничке“ – „грађанске опције“, што није ни чудо с обзиром на количину мржње према Србској Цркви и народу коју је дотични писац успео да излије. Такође, обрадовали сујој се поједини представници „Цркве у Хрвата“. Од Средњег века до наших дана за тог Томанића и компанију (јер реч је о колективном раду више сродних умова и душа) Срби и њихова Црква су ваплоћење свега гнусног и патолошког што је могуће замислити (рецезент књиге је, очито радо, био Иван Чоловић, који је у својој списиманији отишао толико далеко да је Томанића, иначе непознатог широј научној јавности, здушно препоручио).
Књига почиње последњом деценијом 20. века и улогом СПЦ у рату на просторима бивше СФРЈ; наставља се погледом у прошлост (лик Владике Николаја), дотиче се Првог србског устанка и Карађорђа, да би на крају ударила на Немањиће и Светог Симеона. Томанић креће од тврдње да су србски епископи били слични Хитлеру и Гебелсу, служећи својом ратнохушкачком пропагандом геноциду. Рецимо, владика Амфилохије је једном изјавио: „Хоће Бог нешто велико од овог народа чим га ставља у жижу светских збивања“, а Томанић нам то тумачи тако да су и Немци пре и током Другог светског рата добијали такве поруке од својих вођа. И још додаје: „Пси рата били су распомамљени опојним мирисом српског тролатичног цвета (УКС – САНУ – СПЦ) и режећи, искежених зуба, тргали су ланце којима су били везани… Пси рата коначно су пуштени с ланца и кренули у черечење плена.“ Патријарха Павла (ругајући се чињеници да је изабран после девет кругова гласања) Томанић назива „патријархом Српским из деветог круга“. Затим га пореди са Хитлером и Павелићем, зато што је 1991. Патријарх лорду Карингтону написао да су Срби били, вољом Јосипа Броза, присиљени да живе с Хрватима у неправедним авнојевским границама! Руга се и томе што епископи, који су били „спремни на жртву“, нису изгинули на фронту: „И поред ове задивљујуће спремности на жртвовање, из ратова су сви епископи изашли и живи и здрави (изузев непажљивог владике Атанасија Јевтића који је пао са висине и сломио врат)“ Вађење костију Срба из јама, које су усташе побиле у Другом светском рату, вели Томанић, била је ратнохушкачка пропаганда Епископата СПЦ: „Ископавање костију из јама, које су они иницирали, претворило се у светковину, у неукусну параду која је, показало се то касније, за циљ имала једино да крв ионако ‘виолентних, силних, огњевитих људи’ динарског типа (Јован Цвијић) још више прокључа.“ Ту је, даље, и ругање целој србској крштеној историји: „Могло би се рећи да је српски народ кроз историју трпео две врсте вођа своје крви и вере. Једни су били чврстог става, несавитљиве кичме и непопустљиви пред јачима од себе. Речи образ, понос и достојанство користили су као поштапалице. Други, пак, склонији дипломатији, знали су да се сагну и без туђе помоћи, избегавајући тако додатне и непотребне непријатности. Они први, који су из не сасвим разјашњених разлога Србима увек били дражи, обично су завршавали на три начина – гинули су, попут Кнеза Лазара, остављајући народ на милост и немилост противнику; после пораза бежали и спасавали главу, попут Карађорђа, такође остављајући народ на цедилу; и накнадно се сагињали, попут Слободана Милошевића, пружајући народу задовољство да ужива у плодовима њиховог претходно израженог поноса и достојанства.“ Томанић се руга Карађорђу, као ономе ко, опонашајући кнеза Лазара, ипак није успео да ослободи Србе од Турака, јер је Турска, иако „болесник“, била јача од Срба. А о Немањи? – Пред Византинцима је „савио кичму и прихватио понижења“; према богумилима је спровео „брз и ефикасан геноцид и изгон“; богумили су побегли у Босну под „Немањиним терором“. Кнезу Лазару није пало на памет да се понизи и да „без узалудних губитака прихвати услове моћнијег противника“, па је „не слушајући савете ни самога Господа… за само један дан до пропасти довео државу коју су његови претходници градили два и по века“. И још додаје Томанић: „Упоредимо ли понашање српских витезова са понашањем самога Исуса Христа пред распеће, рекло би се да је Син Божији са мање одушевљења прихватио жртву за читаво човечанство него храбри Срби за своје Отачаство.“ Тако је говорио Томанић, нови инквизитор над Србском Црквом који, осим новина и из контекста истргнутих цитата, изгледа да је слабо шта у животу читао. Јер да јесте, знао би да монахиња Јефимија није била удовица „краља Вукашина Мрњавчевића“, и да никаквог геноцида над богумилима није било (било је рата, у коме су се судариле војске, а не убијања ненаоружаних). Пошавши од владика Атанасија и Амфилохија, Томанић је стигао да Немању прогласи „великим истребитељем“ и његову борбу против богумила назове „геноцидом“, упоредивши га са усташама у Другом светском рату; на крају, ударио је, у свом неокрижарском походу, на Светог Атанасија Великог и његово објашњење праведне борбе у хришћанском смислу те речи… Тако је спроведен прави језуитски пургаторијом над Србима.
Ово интелектуално раскошно аргументисање и његова методологија („reduction ad absurdum“) којима се Томанић служи познати су нам још из поука Светог аве Доротеја, монаха из Свете Земље, који је описао случај свог сабрата. Тај „редукциониста“, кога је свети Доротеј покушао да уразуми, почео је презирући и понижавајући своје најближе, а на крају дошао до порицања и Светитеља и саме Свете Тројице! На крају, погордивши се против самога Бога, себе је лишио ума. И Томанићев пут је исти: од ругања владикама Србске Цркве и патријарху Павлу, преко спрдања са Карађорђем и србским страдањем под Аустријом и Турском, до обрачуна са Светим Симеоном и Светим кнезом Лазаром и тврдње да је Србска Црква „створена, учвршћена и увећана на људској крви, и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије
Немањића: Стефана Немање, Краља Милутина и Стефана Душана“. На крају, Томанић истиче да је и сам Исус био „пацифиста“, који се уклањао (Мт 12,14-15) и сакривао (Јн 8,59) од оних који су желели да Га убију, што је, по Томанићу, директно супротно понашању Кнеза Лазара, а, изгледа, препоручљиво за Србе као однос према свим србским непријатељима: Срби, наиме, треба да се од свих сакривају и беже, да буду податљиви и лакеји свакоме, попут Томанића и сличних му лумена.
Ако Томанић овако пише о најсветијим личностима србске историје, онда није чудо што о Владики Николају пише као о „човеку који је носио одликовање нацистичке Немачке и који је у тренутку луцидности открио да постоје значајне сличности између Адолфа Хитлера и Светога Саве“. Он замера „Гласу Цркве“ који је „самовољно“, без одлуке Сабора, почео да слави Николаја као Свеца (а не зна да већина србског православног народа и добра половина православних у свету признају и поштују Николаја као Свеца, давно пре „Гласа Цркве“). При том се претвара да не зна да је Хитлер те 1935. године (када је Николај држао говор о Светом Сави, па рекао да вођа немачког народа покушава оно што је некад урадио Свети Сава, али да ће му то тешко поћи за руком (то јест, оснивање националне Цркве), у Европи још увек словио за великог и уважаваног државника! То је време када Енглеска тетоше Хитлера, а банкари са Вол Стрита сарађују с Фиреровом привредом (познати амерички мултимилионер Рокфелер је, рецимо, пословао са „IG Farbenom“ све до 1942). У то време, Запад се диви Хитлеру који диже Немачку из пепела… Али, по Томанићу, једини „хитлеровац“ је Николај!
Томанић оптужује Цркву да је тај Николајев рукопис „крила“, што додатно само показује какви бескрупулозни клеветници нападају Николаја и СПЦ! И он, као и Ђорђевић, тврди да је Николај у Дахауу био само у „почасном затвору“, у коме му није фалила ни длака с главе, а Немци га нису чак ни обријали. Хранио се храном коју су јели „немачки официри“! Николај је могао и да пише, што показује његов „антисемитски спис“ Кроз тамнички прозор. Николај је Хитлеров „истомишљеник бар кад су Јевреји били у питању“ итд. итсл.
И још вели Томанић, за крај: „Ако сте неонациста и желите своје мишљење да поткрепите цитирајући неки ауторитет који афирмативно говори о Адолфу Хитлеру, завирите код владике Николаја и, као што смо већ видели, наћи ћете оно што вам је потребно.“ Наравно, као ни Ђорђевић, тако ни Томанић, и остали из „совјета лукавнујушчих“, неће ни да помену вишеструку, и пре и током рата, и после рата Николајеву критику фашизма и нацизма, као и сваког тоталитаризма (па и савременог америчког „демократског тоталитаризма“).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *