НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ГРАЂАНСКИ РАТ

Мишљење народа о хаосу грађанског рата у Србији

У „Изворнику“, часопису Међуопштинског архива у Чачку, 2004. објављено је писмо младог „збораша“ Ђорђа Новковића, упућено 9. априла 1942. године Димитрију Љотићу. Писмо извештава о стању јавног мњења у горњомилановачком крају, тој „класичној“ Шумадији, и прилично добро одражава размишљање србског народа у оно време. Доносимо га да би се видело да став Светог Николаја Жичког није био туђ србском народном ставу у доба Другог светског рата:

,,А) Иако се Г. Милановац некада силом супроставио против рада ген. Недића, данас он на тај рад гледа друкчије. Данас је личност Милана Недића постала опет, као и пре рата, омиљена и популарна; тако да су ретки они који се не сагласају са радом владе народног спаса и који мисле да је акција коју је та влада подузела бесмислена. Потребно је да се истакне љубав коју народ тога краја гаји према г. Недићу, вера, поуздање и надање које се полаже у њега и његов рад. Генерал Недић је данас једини који може да око себе окупи све здраве националне снаге и да их поведе спасењу, како у таковском крају тако мислим, и у свим крајевима где је партизанска акција владала. Никаква пропаганда нема снаге да то поверење у Председника српске владе замени мржњом или неповерењем: то је могло да успе само једном али више никада. Народ је према свим осталим члановима српске владе готово потпуно индиферентан; важан је само Недић. За Аћимовића влада мишљење да је потпуни хитлеровац, а за М. Олћана исто.

Б) У таковском срезу Ј. Н. П. ‘ЗБОР’ нема присталица а ни симпатизера. Збораши се сматрају петоколонашима, Хитлеровим плаћеницима и одродима. Разумљиво је да се је та мржња пренела и на добровољце (‘љотићевце’). Милановчанима је милије да виде у Милановцу немачког војника него добровољца. Мржња на нас је толика да многи тврде да су Збораши били заједно са Немцима у казненој експедицији која је попалила две трећине кућа у Г. Милановцу. Ово антизборашко расположење је плод, још до недавно јаке, комунистичке пропаганде, затим и пропаганде четника Драже Михајловића. Сам VII добровољачки одред (адвоката Лазаревића), који је био до пред два месеца у Г. Милановцу, много је допринео да се је јаз између ‘ЗБОРА’ и становника тога краја продубио. Добровољци тог одреда се нису много разликовали, својим понашањем, од разузданих четника који по читав дан пију по крчмама, а нису се одликовали ни нарочитом храброшћу (ваља знати да су то углавном били незбораши), те су до тада и онако несимпатисани добровољци постали објекат луде мржње. Неспособност и слаб квалитет тих добровољаца показује и чињеница да су их четници лако успели разоружати; један део добровољаца је после пришао четницима из Рудничке групе (онима који су их разоружали). Уверење да су добровољци петоколонаши још се је више утврдило када је неколико дана после разоружања дошао у Г. Милановац одред немачких војника који је тражио пушке и остали материјал одузет од добровољаца.
Што се тиче личности Димитрија Љотића, њему се не одриче поштење, политичка способност и лична вредност али се сматра да је погрешан његов ‘германофилски’ правац и да су људи који га окружују само најобичнији приврженици и обожаваоци Немачке. Због оваквог мишљења о Д. Љотићу не може се ни издалека говорити да он ужива било какву популарност у том крају. Што више, ако дође каква наредба од стране виших власти која се становницима у први мах не свиђа онда се тумачи да је ту наредбу издао Љотић или његови људи. Дакле оно што не вреди (по њиховом схватању) приписује се Д. Љотићу и ‘ЗБОРУ.
Постоји једно апсолутно непознавање идеја водиља нашег Покрета: ‘Збораши нису људи који желе добра нашем народу, они желе добра и користи само Немачкој.’
В) Партизани су у срезу таковском проиграли своје. Нема човека који би одобравао њихову неуспелу акцију и који би жалио њихову садашњу судбину. Некадашњи ‘партизански’ вођа учитељ Ракић (који још није ухваћен) је човек чију смрт желе готово сив Милановчани. Они су упознали на својој кожи што значи ‘партизан’ у правом значењу речи.
Дража Михајловић ужива и сада велику популарност у Г. Милановцу и околини. Стихови: ‘Од Тополе па до Равне Горе, свуд су страже Генерала Драже!’ су омиљени, као ни једни други. Руднички четнички одред капетана Стојановића који је пре три дана отишао из Милановца у Пожаревац, састављен је готово сасвим од ‘дражиноваца’ (‘равногораца’) који су касније (по сукобу четника и комуниста) прешли уз г. Недића. Ти су људи и после приласка уз владу народног спаса остали пропагатори и приврженици Д. Михајловића и његових господара из Лондона.
Може се сада помислити да овим долазим у контрадикцију са оним што сам рекао под А) о Генералу Недићу, али није тако. Ево објашњења! Према речима дражиноваца’ постоји тајни уговор између г. Недића и Михајловића, те зато они могу да буду и зато они и јесу, и за једног и за другог. По њима и Недић и Михајловић очекују победу Лондона и Москве и када дође одлучан час онда ће заједнички ударити на Немачку војску у Србији; а сада Недић заварава Немце као да је уз њих, само да би се могао што боље спремити за тај важан и пресудан моменат кад ће Немачка сила почети назадовати и пропадати. Не знам што је узрок овом њиховом мишљењу али знам да се то мишљење утврђује тим што је /према причању/ потпуковник Калабић, а и министар Аћимовић наводно по налогу Недића, слао пуне камионе оружја и ратног материјала на Равну Гору. Колико има у том причању истине не знам.
Разумљиво је да су ‘дражиновци’ а тиме и велика већина Милановчана подлежни пропаганди Лондона и да се само према њој равнају. Нема ниједног становника Милановца који не би желео и који не верује у скору победу Лондона и Москве.
Па тако долазимо до чудноватих противречности: „дражиновци“ су против „партизана“, а желе победу Москве; „дражиновци“ су за Генерала Недића, а желе побједу Лондона.“ Тако Ђорђе Новковић.
Вера у победу ђенерала Михаиловића, свест о томе да ђенерал Недић покушава да завара Немце зарад србског опстанка, и, наравно, крајњи антикомунизам, то је био и став народа, и став Светог Николаја Жичког, његовог „генија, свеца и хероја“. Зато су народ и Николај и данас тако блиски једно другима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *