НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Сведочење јеромонаха (потоњег владике) Василија

У својим успоменама из Другог светског рата и дневнику сваког дана вођеном у Војловици, о односу Немаца према Николају владика Василије (Костић) бележи:
1. Немци су од првих дана окупације саслушавали Николаја, у вези са његовим учешћем у пучу 27. марта 1941. Саслушавали су га или у жичком конаку, или у шетњама по жичкој порти, и све време га држали под стражом;
2. Окупатор је натерао Николаја да напусти жичку катедру, и бира место конфинације. Он је одабрао Љубостињу, одакле, по Костићу, „нигде није смео да иде“ и где га је често „саслушавао шеф Гестапоа за Балкан, Тајхман“. Он никад није пристао да се преко радија обрати Србима и позове их на покорност окупатору.
3. На Преображење 1941, немачки војници упадају у цркву и врше претрес целог манастира, хапсе Владику Николаја и одводе га у Крушевац где га један немачки генерал саслушава до поноћи. Иако је владика болестан, генерал му не нуди ни да седне. Владика је ухапшен због претпостављене везе с четницима.
4. У периоду од 9. до 14.10.1941, владика је, у пратњи оца Василија (Костића), дошао у Краљево да моли да се његов народ поштеди стрељања. Мајор Алфонз Мауцијевић је тражио притвор за владику, строго. се односећи према њему и претећи му. Николај му је рекао да му Бог неће остати дужан због такве суровости. Пошто је Николај хтео да моли четнике и партизане да престану да нападају Краљево да Немци више не би убијали невин народ, Мауцијевић је, после разговора са претпостављенима, отерао Николаја натраг у Љубостињу, називајући га „англофилом и највећим германофобом“
5. У среду, 16.12.1942, немачка војска улази у Љубостињу и хапси Николаја. Услови живота у Војловици, где је одведен, били су скоро затворски – слобода кретања много мања него у Љубостињи, и стални надзор: „Врата од наших соба морала су бити отворена у току ноћи. Тако је стража наредила ради контроле. Преко ноћи двапут су обилазили собе“ (у почетку).
И још: „Не даје нам стража нигде из собе, те све време проводимо у соби. Ту вршимо и молитве јер се у цркву не сме. Владика често плаче. Помиње мати Сару и остале сестре у Љубостињи.“
Кад иду у цркву, прати их стражар под оружјем. Владика жели да умре, гледајући страдање свог народа.
Немачке мере безбедности подразумевале су уклањање свих млађих монаха из манастира и спречавање околног народа да долази у храм на службе. Забрањено је да било ко од монаха буде у олтару кад служи јеромонах Василије да не би могао да предаје поруке за спољни свет.
6. Било им је и хладно; рецимо, 9. јануара 1943, на трећи Божић, отац Василије бележи: „Дува и јак ветар, који наноси снег кроз несигурне прозоре у наше собе, нарочито у владичину. Она је најхладнија.“ Седело се и у мраку, без осветлења (14.4.1943).
7. Васкрс 1943. дочекан је овако: „Служимо најрадоснију службу, службу Васкрсења, а Владика својим сузама кваси антимине на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекује од њега данас духовне хране, а он стешњен и притешњен овде, нема с ким ни службу људски да служи.“
8. Однос појединих агената и стражара према заточеницима: „Смењен је данас и агент Живковић. Кињио нас је скоро пет месеци. Овакав нечовек тешко се може наћи у било ком народу“ (27.5.1943).
10. У затвору је било стеница (15.9.1943).
11. Због психичких траума које је трпео, владики Николају су ослабили живци (23.11.1943).
12. Недић и Јанић су често навраћали код патријарха Гаврила и владике Николаја (очито, желели су да их приволе на сарадњу, али то им није полазило за руком).
Режим заточења је каткад био строжи, каткад блажи (Немци су доносили србским архијерејима дарове из манастира, пре свега храну) али они никад нису могли да изађу ван манастирске порте, и да слободно опште са спољњим светом. Једном речју, били су у КУЋНОМ ЗАТВОРУ, но ништа мање у ЗАТВОРУ.
Јован Бајфорд ово не доживљава другачије него као „мит у којем је Велимировић приказан као ‘мученик’ и жртва нацистичког прогона за време окупације Југославије од 1941. до 1945. године“ (у поглављу „Дискурзивна динамика друштвеног заборављања: потискивање као замена“ своје књиге).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *