НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО – Одговор једном Морачанину

Ти ми оштро саветујеш да напишем мемоаре о свему што се збило са мном и блаженопочившим патријархом Гаврилом, твојим ближим земљаком, у току четири године нашег сужањства под Немцима.
Жао ми је што те не могу у целости послушати. Чујем да многи Срби пишу мемоаре; па нека их нека пишу. Само ко се подухвати тога посла треба да зна да ништа није теже него писати беспристрасне мемоаре са провереним и тачним фактима, која би користила будућим поколењима и историописцима.
Али како се ове године о Ђурђевдану навршује двогодишњица од смрти Патријарха Гаврила, ево излазим у сусрет твојој жељи са описом само једне од многих драматичних ноћи које смо заједно проживели у логору Дахау. Неколико потеза само, колико за карактеристику Трећег по реду Патријарха Српског од обновљења наше Патријаршије, и то у времену свенародног страдања и мучења.

* * *

Наша барака била је дуга 100 метара. У њој је било људи сваког имена и позива, од чувеног др Нимелера и два минхенска монсињора до једног нашег македонског новинара, који је сталним плачем био задобио ретку привилегију да слободно шета по ходницима и да разговара са стражарима. Још и да поручује и добија из Минхена печено кестење и кикирике, што се сматрало у логору врховном посластицом.
Кад почеше американски авиони зујати изнад Дахауа, скоро из ноћи у ноћ, мало мало па чујеш вику стражара из ходника: „Алле аус“ (сви напоље).
Тако једне ноћи кад је падао мокар снег повикаше: Алле аус! Моја ћелија била је трећа до Патријархове. Баш тада Патријарх је имао црвени ветар и лежао је у постељи. Болест заразна. Нико му се није смео приближити осим оног ко је и сам желео умрети. А било је и таквих. Ко год је пролазио поред његове ћелије стављао је мараму на уста и нос, да се не зарази. Што човек културнији то плашљивији од заразе и смрти. Логорски лекар, др Обермајер, који је прегледао Патријарха, био је заиста хуман човек. Он ми је само рекао да ће Патријарх мучно моћи преболети. „Црвени ветар у његовим годинама доноси сигурну смрт.“
– Алле аус! понављаше се стражарска вика.
– Шта је опет сад? упита ме болесник из постеље.
– Вичу да излазимо сви.
– Кажи ти њима, ја им бели не изађох, па да ће ме сад убити. (Патријарх је добро говорио грчки, руски и француски, а за немачки ја сам му служио као преводилац.)
Ја то преведох командиру страже. А тај беше неки мизантроп из Штрасбурга, који је мешао немачке речи са француским да је био неразумљив као да говори кинески. Он се дакле сав зацрвени од јарости, па повика:
– Сви морају изаћи. Нема овде изузетка.
Патријарх ни да чује. „Нећу и нееећу! Доктор ми је препоручио да се топлим. Ова барака је иначе хладна, а они ме још гоне ноћас на снег и кишу, у ону блатњаву јаму. Нећу!“
Дозваше капетана бараке. Са марамом на устима поче ме питати. Рекох му да Патријарх не може излазити на хладноћу без опасности по живот, а да ја морам остати да га услужујем.
Капетан: Јављено ми је да ће ове ноћи бити највећи ваздушни напад, и ова барака као велики објекат биће свакако погођена и запаљена.
Патријарх: Реци му нека се он не брине о мени него о себи. Ја осећам да нећу ноћас погинути. Сачуваће ме Бог а не она блатњава јама.
Капетан: Најзад, нека Патријарх остане на свој ризик, али Ви морате изаћи. Но и он не сме остати тако само у кошуљи; мора обући мантију и ставити камилавку и крст и остала одличја његовог чина.
– Буди Бог с нама, сад и то! И на што то? Лакше ми је лежати овако раздевен. Него само желе да ме муче, зликовци и никоговине!
Капетан ме повуче даље у ходник и објасни: ако Патријарх погине, као што ‘оће, неће бити времена да га мртва облачите. Пропис гласи: у току два минута сви лешеви морају бити избачени ван. А ми хоћемо да мртва Српског Патријарха изложимо у логору (свакако и фотографишу) и покажемо као жртву ваших американских пријатеља. – И лисице би се зачудиле лукавству људи!
Шга се могло пред силом. Учинисмо по наређењу. Патријарх оста у ћелији, како је и желео, а ја изађох пред капетаном у мрак и – у јаму. У ту јаму склањала се култура двадесетог века да се спасе од цивилизације двадесетог века.
Настао је тутањ, тресак, укрштено севање, експлозије, што се не подаје опису.
Крај мене у рупи седео је један добри Норвежанин, директор пловидбе из Осла. Ја му шапнух:
– Код нас Срба каже се: грми као Свети Илија. Он ми одшапну:
– У овом случају не грми Св. Илија него Рузвелт.
У мраку неко ме ухвати за колена. Наш Македонац. Кроз јецање проговори:
– Ама, зар ту да умремо, дедо? Еј, Скопје, мило Скопје, што ми ти не би гроб, па слатко да умирам!
Норвежанин као да разумеде, па ће рећи у шали:
– Лепо је овако у друштву умрети, један до другог, биће нам топлије у гробу!
Заиста је загонетан али не редак хумор људи пред очигледном смрћу. То Немци називају „Галген хумор“ (хумор под вешалима).

* * *

Никако ми није ишло у главу зашто нас Немци гурају у ову јаму (а таквих јама било је безброј) где нимало није сигурније него у бараци. Онај паметни Норвежанин то ми лепо објасни:
– То је сасвим јасно. Ако падне на нас бомба овде у рупи, нико неће бити рањен, сви ћемо погинути. И они ће нас брзо затрпати овом земљом што стоји око рупе. У бараци пак многи би били рањени од одломака челика (сплитерс), па би их требало вући у болницу и лечити. Знате, Немци су народ практичан и економичан. Због тога они не воле отпор Српског Патријарха. Само због тога. Јевтиније им је закопати га мртва него лечити рањена.
Док ми тако ћућорисмо у очекивању смрти, наједном диже се огроман пламен изнад наше бараке, који осветли и нашу јаму.
– Барака гори! сви повикаше.
Ја скочих и хтедох да видим Патријарха. Али злочести командир из Штрасбурга гурне ме назад и дрекну.
– Блајбен транкил алле ин вотр плаце!
Најзад зајаука сирена. Напад свршен. Сви појурисмо у бараку. Срећом није горела наша барака него некаква зграда позади ње, па се пламен повијао, те се нама чинило да барака гори. Брзо дођох до Патријарха.
– Јеси ли жив, соколе? ослови ме он први.
– Хвала Богу те сте Ви живи, Ваша Светости.
Патријарх је убрзо потом оздравио, на чудо лекара и стражара. Само сила духа, вере и молитве, укрепила га је и одржала.

* * *

Сутрадан се наш Македонац шепурио по ходнику као паун и кроз плач говорио:
Не ли ја зборим, мори, има Бога, видећу ја моје Скопје! И причао нам како се сва барака диви Патријарху због његовог одлучног и неустрашивог става према Немцима.
Али нам Немци то нису опростили. Мене су отерали у ћелију мрачњачу без прозора. И тако су нас држали раздвојене 48 сати: болесног Патријарха без услуге а мене без светлости. То нам је била казна „за противљење власти“.

* * *

Тако је то било, мој драги Морачанине. На завршетку могу ти рећи да сам ја пре рата имао начелних размимоилажења са Патријархом Гаврилом, што није никаква тајна. Но могу ти посведочити ово: За четири године сужањства под Немцима Патријарх Гаврило се показао прави човек, велики Србин и достојанствен Првопрестолник Српске православне цркве. Због тога, нека га се сви Срби сећају с поштовањем и с молитвом, да му Господ дарује Небесно царство међу четрдесет других славних патријараха и милионе славних мученика српских.

Св. Николај Жички
(Американски Србобран, пролеће 1952. године)[1]


НАПОМЕНЕ:

  1. Овај текст је открио вредни истраживач г. Жељко Јелић. Хвала му због тога!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *