Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СРБИ И ЈЕВРЕЈИ

И још једном: ко је убијао Јевреје у Србији?

Бивши председник Јеврејске општине Београда, Јаша Алмули, године 1993, када је србофобна хистерија на Западу достигла врхунац, упутио је писма “Тајмсовом књижевном додатку” (8. октобра и 18. новембра), у којима излаже шта се заиста дешавало са Јеврејима у Србији за време Другог светског рата. Пошто Бајфорд и слични њему не могу да не лажу о ономе што су историјске чињенице, с циљем да реинтерпретирају збивања у за њих потребном правцу, екстензивно ћемо цитирати Јашу Алмулија: ”

Прво писмо

… Најраније уништавање Јевреја у Србији – у великом броју – није био продукт српске колаборације са Немцима, него у ширем обиму резултат српског отпора њима. Немци су освојили Југославију априла 1941, распарчали земљу, створили марионетску државу у Хрватској уз помоћ локалних фашиста, усташа, и ставили окупирану Србију под директну немачку војну управу. Јула 1941. Срби прате Титов позив за партизански рат и након наношења многих губитака немачкој армији, Срби су испаштали сурове репресалије. За сваког убијеног немачког војника 100 српских талаца је погубљено од стране Вермахта и за сваког рањеног војника 50 талаца је узимано. Немци су окупили све јеврејске цивиле, мушкарце између 16 и 70 година и погубили их, заједно са циганима, ухваћеним српским патриотима и похапшеним левичарима. Након егзекуције свих јеврејских мушкараца, Немци стављају њихове удовице и сирочад у концентрациони логор поред Београда и гуше их све, у покретном гасном камионету. Концентрациони логор је био под управом искључиво Немаца, чији је СС извршио убиства, без икаквог учешћа Срба.
У Студији XV штампаној од стране Израелског меморијалног музеја (Israel memorial Museum), Yad Vashem, 1983, Кристофер Р. Браунинг (Cristopher C. Browning) сумира своја открића у чланку, “Коначно решење у Србији” (The Final Solution In Serbia):
“У Србији егзекутори су били примарно немачки војни персонал, не СС трупе… Стрељачки водови су деловали под изговором извршавања репресалија за губитке нанесене од стране партизана, не са отвореном намером уништења целокупне јеврејске популације. Несигурност око коначног циља и намере нацијеврејске политике, није се продужавала, како било. Преживели јесењи масакр, углавном жене и деца смештени су у концентрациони логор Семлин (Земун) одмах преко реке Саве, с друге стране Саве од Београда и без обзира на доб и пол били убијани у гасним камионетима у пролеће 1942.”
Амерички историчар Раул Хилберг, у својој књизи “Деструкција европских Јевреја” (The destruction of the European Jews), (допуњено издање 1985), изјављује: “Срби се ужасавају страног јарма у било ком облику и из тог разлога окупирана Србија била је позорница неометаног партизанског рата. Као и у Русији немачка армија је кажњавала манифестације побуне, егзекуцијом талаца, пре свих јеврејских талаца.” За јеврејске жене и децу у Србији Хилберг пише:
“У децембру… војне трупе преузимају трансфер породица побијених талаца у Семлину где је командант полицијске службе безбедности и СД-а, Шафер (Schafer), дочекивао своје жртве… Почетком мар*га 1942, специјално возило долази из Берлина, гасни камионет. Сваког дана осим недеље и празника жене и деца су стављани у камионет…”
Операција је окончана 10. маја. Задовољан др Шафер известио је да проблем Јевреја у Србији више не постоји.

Јаша Алмули
08.10.1993.

Друго писмо

… У фашистичкој НДХ која је била Хитлеров савезник током Другог светског рата, не 24.000 него преко 33.000 Јевреја је изгубило животе, око 21.000 из саме Хрватске и 12.000 из БиХ, која је била припојена Хрватској са немачким благословом. Велика већина од 33.000 јеврејских жртава била је убијена или изгладњивана и мучена до смрти у концентрационим логорима у самој Хрватској под управом Хрватске усташке гарде. Око 5.000 је предато Немцима да буде депортовано у Аушвиц.
У Србији, која је била под немачком војном окупацијом, не 23.000 него око 14.000 Јевреја изгубило је живот, готово искључиво у рукама
Немаца. Око 5.000 јеврејских мушкараца било је стрељано од немачке војске у одмазди за губитке учињене им од стране српских партизана. Око 7.500 удовица и сирочади погубљених мушкараца било је погубљено гасом у немачком концентрационом логору близу Београда; око 800 је одведено из јеврејске болнице у Београду и такође угушено; и неколико стотина је било убијено од стране Немаца у малим градовима.
Оптужба да је режим Милана Недића, постављен од Немаца у Србији августа 1941, са ентузијазмом учествовао у Холокаусту, јесте друга нетачна изјава у писму господина Хоареа. Никакво антијеврејско законодавство није спроведено од стране овог режима, ниједан логор смрти за Јевреје није подигнут, нити је икаквим управљано и практично никакво убиство није извршено (од овог режима). Све то било је учињено до стране немачке војске, полиције и ССа који су готово у потпуности уништили српску и јеврејску популацију до маја 1942. док се неколико стотина Јевреја још увек сакривало код српских пријатеља. Немачка полиција их је ловила и многи су ухваћени уз помоћ полиције лојалне Недићевом режиму, привучени новчаном наградом коју су Немци исплаћивали. Ово је све што се може пронаћи о Недићу у објављеном истраживању Савеза Јеврејских општина Југославије. Немци су се сами бавили Јеврејима у Србији; дужност Недићевог режима била је да брине о унутрашњој администрацији.
Полуистина у писму господина Хоареа односи се на концентрациони логор Бањица у Београду. То је свакако био логор смрти и са српским полицијским особљем, али није био намењен Јеврејима. Овај логор је успостављен по немачком уређењу и српски персонал је био подређен контроли Гестапоа. Логор је био намењен Србима који су се супротставили немачкој окупацији, партизанима, комунистима и либералним патриотама. Од 23.697 особа које су биле затворене у овај логор само 455 били су Јевреји.

Јаша Алмули
18.11.1993.

Comments are closed.