Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ

Владика Николај и Херман Нојбахер

Херман Нојбахер је био специјални изасланик Адолфа Хитлера за Балкан: почев од испоруке румунске нафте из Плоештија за Немачку, преко мисије у Грчкој и код бугарског цара Бориса, до Албаније и Недићеве Србије. Његове мемоаре карактерише велика доза објективности. Занимљиво је да су га Американци 1946. године послали да би сведочио у корист ђенерала Михаиловића, али су га комунисти Титове Југославије заточили у Сремској Митровици, где је робијао до 1952, кад је, због болести, пуштен. Умро је 1956, остављајући мемоаре.
Нојбахер се нашао у Србији кад су Немцима кола обрнула “низа страну”. После пораза под Стаљинградом, Хитлер је 30. јануара 1943. издао прокламацију о значају немачке борбе против бољшевичког варварства. Гебелс је у фебруару 1943. наложио нацистичким пропагандистима да избаце из употребе причу о новом поретку да припадници других народа не би помислили како Рајх жели да их подјарми. Обећавано је, на плакатима у Србији, да ће Србима омогућити да приступе новој европској заједници која ће донети “позитивно стварање, срећу и благостање, право сваког појединца на рад и праведну награду”. Немачка је представљена као борац за права малих народа. Нојбахера је Хитлер послао на Балкан као рођеног Аустријанца, и подсетио га на генијалну политику Хабзбурговаца у тој области. По др Кости Николићу, Нојбахеров “основни задатак био је да окупи све разнородне и међусобно супротстављене војне и политичке антикомунистичке снаге, ради формирања снажног фронта под немачком командом”. Нојбахер је у сељачком становништву Србије видео снагу отпора “бољшевизацији Балкана”; због кључног положаја
Србије на Балкану, према Србима је требало бити помирљивији. Нојбахер је хтео да се створи федерација Србије, Црне Горе и Санџака, која би била привредна и монетарна целина, чија би влада имала управни апарат, жандармерију и добровољачке одреде. Тражио је отварање београдског Универзитета, престанак надзора над србском културом и пуштање на слободу патријарха Гаврила и владике Николаја. Циљ му је био да се србски народ умири и ангажује у борби против комуниста. Успео је само да ублажи немачку одмазду “сто за једног”: по наредби генерала Фелбера, 22. децембра 1943, “квоте за одмазду нису одређене”. У свему осталом Хитлер му се супротставио, рекавши: “Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим.” Сусрет Хитлера и Недића у јесен 1943. ништа није донео, и Недић је одбио да да изјаву с Рибентропом.
Нојбахер је с појединим четничким командантима покушавао да преговара о борби против Тита. И ту је наилазио на Хитлеров отпор: “Немачки главни стан, а нарочито Хитлер и његова Врховна команда оружаних снага, гледали су на то са нерасположењем и неповерењем.” Есесовски генерал Мајснер, љути крволок и србомрзац, супротстављао се Нојбахеровим идејама. И 22. августа 1944. кад је одржан састанак Нојбахера са Хитлером и Фон Кајтелом, Фон Вајксом, Фон Рибентропом и Химлером, Хитлер је рекао: “Да Вам одмах на почетку буде јасно, нема ништа од давања оружја четницима!” Хитлер је тада изјавио да Хрвати немају представу о држави, и да је никад неће ни имати. За разлику од њих, “Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност”. И додао је: “Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија чак становита комунистичка опасност” (подвукао В. Д.).
Нојбахер је врло објективно оцењивао србске “квислинге”. О Љотићу пише: “Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у пуној мери српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње с Недићем и Немцима у борби против комунизма.
Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије. Његове присталице су га обожавале. Но, ван – свога покрета био је веома непопуларан, јер је своје ставове заступао са непомирљивом крутошћу.” О Недићу Нојбахер каже: “Он је свим својим срцем и душом био српски националиста. У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија избегличка влада је представљала за Немачку непријатељску силу. Немачка пропаганда, која је била досадна, непрестано се изругивала са њим као са ‘краљем – дечаком’. Симболе напаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала, са окрутном реалношћу, жену разапету на крсту. Та жена представљала је мајку Србију. Све ово није никако могло да значи за Немце који су га посећивали да Недић обожава окупаторе и да према њима гаји симпатије”. Нојбахер додаје: “Недић је од Немаца стално доживљавао разочарења и био је огорчен њиховим поступцима. Он је непрестано хтео да поднесе оставку на положај председника владе. Али, није био јака личност и увек је дозволио да га одврате од те намере. /…/ Надао се да ће, ако пристане на сарадњу са окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. /…/ Послао ми је стотине писама у којима се жали на страдање Срба у Хрватској, у Албанији, у бугарској окупационој зони, у Мађарској и на подручју које је окупирала Немачка. /…/ Недић је био потпуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство.”
Нојбахер са великим поштовањем пише и о ђенералу Михаиловићу, који је, одмах 1941, “постао славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације”; “уздржавао се од свих преговора са Немцима и остао веран Савезницима.” Нојбахер је о томе сведочио пред иследницима у Титовом Београду; због тога је био осуђен на робију, а његово сведочење је одбачено, јер је ишло у корист ђенерала Драже.
Дакле, Нојбахер није био непријатељ Срба, и веровао је да се они могу инструментализовати у корист Немачке, под условом да се однос према њима промени на боље. Но, Хитлер није делио његово мишљење. С тим у вези био је и његов покушај да ослободи патријарха Гаврила и владику Николаја – рачунао је на добар пропагандни ефекат таквог поступка међу Србима. Томе се супротставио лично Хитлер.
На крају, Нојбахер је учествовао у пуштању патријарха Гаврила и владике Николаја из Дахауа (као што видесмо, није било речи о коначном ослобађању). Ево шта он каже о томе:
“У новембру 1944. стигао сам у Беч. Сазнао сам да се у једној болници у Дахауу налазе патријарх Српске православне цркве, Гаврило и митрополит Николај Велимировић. Ја сам алармирао власт. Обојица високих достојанственика СПЦ била су током рата интернирани у једном манастиру у Банату. Приликом повлачења немачке полиције, њих двојица су такође одведени из манастира и пребачени у Немачку. Коначно су били смештени: у болницу, у Дахау. Калтенбрунер још није знао да су они опет интернирани. Када је за то чуо од мене, био је спреман да обојицу црквених достојанственика на мој захтев одмах ослободи, и да им се одреди место боравка у неком граду у Баварској. Касније сам захтевао да им се у Немачкој да пуна слобода кретања. И ово је, такође, било одобрено. Тако су патријарх Гаврило и митрополит Николај Велимировић стигли у Беч. Тамо се налазила бројна српска колонија, углавном избеглице, који су са радошћу поздравили патријарха и митрополита. Гаврило је био импозантна, упечатљива личност, Црногорац, родом из Колашина. Њега су деца у Баварској, због његове дуге браде, поздрављали као светог Николу, кога познају из дечјих бајки. Гаврило и Николај осећали су се веома добро у баварском селу. Окружени пријатним људима, били су дубоко импресионирани чињеницом да у Немачкој живи тако много религиозних људи. Патријарх и митрополит посебно су били дирнути начином како Немци славе Божић уз божићну јелку, укључујући и предивну, бесмртну божићну песму Спокојна ноћ, света ноћ (Stille Nach, heilige Nacht). Обојица су искрено изјавила, да су о немачком народу до сада имали сасвим другачију представу. Николај је био један од водећих православних теолога, велики проповедник, који је имао широко образовање. Он је, такође, био оштар политички борац хришћанског света, који је већ одавно био познат у Енглеској и Америци. Његов бес против Дарвина, Маркса и Ничеа није имао границе. Тада би из његових црних очију почињале да севају муње и варнице. Са обојицом достојанственика српске цркве имао сам добре личне односе. Пред крај рата смо се виђали у противваздушним склоништима, подрумима бечких хотела ‘Империјал’ и ‘Бристол’, како би се заштитили од кише америчких бомби – свака је била тешка по хиљаду килограма – које су падале по центру града. У сећању ми је нарочито остало бомбардовање Беча 12. марта 1945. Тада је уништена светски чувена Бечка опера. Бомбе су пљуштале око хотела ‘Бристол’, а у подруму тог хотела седели смо Николај и ја и водили филозофске разговоре. Тема нам је био француски мислилац Паскал и његово дело Мисли (Pensees). С времена на време, тешке екоплозије потресале су наш подрум и пуниле га прашином. У том тренутку ја бих устао и казао неколико речи, како бих умирио и охрабрио бројну децу и жене, који су били са нама у склоништу. Истовремено би се у свој својој величини усправио српски патријарх са дугом, белом брадом и златним великим крстом обешеним о груди, који је до тада седео поред мене. Подигао је руку у правцу људи, који су били уплашени и плакали су. Бољег човека и већу помоћ у борби против панике не бих могао да нађем. После свега неколико секунди, у подруму је опет владао мир.
Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност. До њих је стигао позив Срба, који су се нашли у Истри, да их посете. То су они и урадили. Био је то април 1945. Хитлер је једва дозволио да до те посете дође. Он се, наиме, бојао, да би ове две важне личности неко могао да киднапује. Хитлер је стога инсистирао да и ја путујем са њима. Договорили смо се да се нађемо у Корушкој, код језера Вертер (Worther). Нисам могао да стигнем на време, па су они кренули без мене, јер су их Срби из пратње непрестано пожуривали да се већ једном крене. Ја сам их ипак сустигао, а патријарх и митрополит су ми се извинили, јер ме нису, како је било договорено, чекали. Они нису знали да сам ја преузео пуну одговорност за њихову безбедност током читавог пута. Ратна подручја су замишљали сасвим другачије. Осећали су да су политички веома експонирани и због тога мета многима, па су тражили да се што пре вратимо у Аустрију. Од Гаврила и Николаја сам се растао у Кицбилу. Ја сам убрзо био интерниран, а Гаврило се вратио у Београд и био је и даље поглавар СПЦ. Пре неколико година је умро. Николај је емигрирао у Америку, где је, као велики говорник, започео крсташки рат против Тита и његове власти. Борити се против Тита, међутим, на Западу је већ пре много година престало да буде мода. Николај, заклети противник свих модерних ‘изама’, морао је да се суочи са једним моћним ‘измом’, са политичким реализмом. А он се интересује само за крсташе који могу да се легитимишу тиме што поседују договарајући број тенковских дивизија. Ако то немају, онда им је у хришћанском свету обезбеђен једино успех који се зове поштовање и пажња.”
Шта се из Нојбахеровог, дипломатски интонираног, излагања види? Патријарх и владика нису хтели да сарађују с Немцима: “Гаврило и Николај су у политичким активностима показали највећу уздржаност.” Хитлер је инсистирао да Гаврило и Николај буду под пратњом, да их “неко не киднапује” (то јест, не отме од Немаца, који су настојавали на томе да србски великодостојници остану под њиховом контролом). Патријарх србски и владика жички ни у Словенији нису желели да се политички излажу, па су тражили повратак у Аустрију.
И ово потврђује нашу основну тезу: Хитлер патријарха Гаврила и владику Николаја није сматрао својим савезницима.
Но, поред ових података о односу фирера према врху СПЦ, било би добро да размислимо о односу фирера према Србима који је истоветан односу америчког Новог светског поретка према Србима. Јер, и Американци се боре против “великосрбске идеје”, и раде на разградњи србске војске, и допустивија ми је комунистичка опасност од консолидације србске државе (зато подржавају све бивше комунисте, маскиране у “леве либерале” и “демократе”).
Зато им смета и Николај, па преко својих идеолошких пиона, типа Мирка Ћорђевића и Бајфорда, хоће да спрече утицај највећег Србина после Светог Саве на свој народ. И у томе је најстрашнији парадокс: Николај, амерички савезник у борби против нациста и комуниста, као и ђенерал Дража, данас је непријатељ америчких глобалиста и persona non grata у интелектуалном животу Србије.

Comments are closed.