ЗНАК ПРОТИВ КОГА СЕ ГОВОРИ
Од Распућина до криптохитлеровца (напади на Св. Николаја Жичког)
Владику Николаја нападали су многи – и за живота, и после смрти. Није ни чудо. Јер, ако су Христа Господа, ваплоћену Љубав Божију, гонили, гониће и Његове следбенике; ако су Свеце Божије омрзнули, Богочовека су омрзнули пре њих (Јн 15,18).
Још док је био јеромонах, Николај је сметао свима онима који су у њему видели опасност по ширење безбожја и бездушништва међу Србима. Тако је Крста Цицварић, уредник листа „Балкан“ (10. април 1915) напао Николаја зато што је овај рекао да је наука „светлост под лонцем“, и да је светски рат плод чињенице да је културно човечанство себи за вођу узело науку. Цицварић оцу Николају поручује: „Е, оче Никола, нећемо вас послушати! Остаћемо и даље код наше светлости под лонцем, а ви идите па тражите светлост на Истоку!“ Нишко „Ослобођење“ од 8. августа 1915. назвало га је једним фртаљем слугом Христовим, а три фртаља комитом; „Београдски дневник“ га је 1919. именовао „салонским калуђером“ и поредио, ни мање ни више, него са Распућином. Веселин М. Вукићевић је, у „Новој Европи“ 11. новембра 1921, поручивао да „револуционарна Шумадија зна врло добро да је г. Велимировић у суштини контрареволуционар“ који „производи вртоглавицу код слабих умова“. Милан Богдановић, књижевни критичар који је пре Другог светског рата прешао у ислам, и чији наследник, Богдан Богдановић, Титов архитекта и негда члан ЦК СК Србије, наставља да учествује у хајкама на Жичког Златоуста, говорио је о стилу Владике Николаја као „блеску лажног метала“, а после Николајеве смрти се чак хвалио како је он, безбожник, бранио појам Бога од Николајевих злоупотреба („Политика“, 11. август 1963). Никшићка „Слободна мисао“ (25. 12. 1938) га је оптуживала да Светосавску Цркву „туђом смјерницом уводи у пуну опасност“. Неки Хаџи-Тодор Димитријевић у ревији „Наше село“ (28. октобар 1938) сумњичи Николаја да је за време Првог светског рата у Енглеској и Америци крао паре дате за србски Црвени крст. У Америчкој „Слободној речи“ распоп Дреновац, одмах по доласку Тита на власт у Београду, напао је владику Николаја због говора „Национализам Светог Саве“, и први га, од свих који ће то радити до дана данашњег, оптужио за криптохитлеризам. Дреновац, издајник Цркве и вере, тада је рекао да Николај проповеда „фашистичког Бога“. Ево цитата: „Јуначка ослободилачка војска под вођством маршала Тита донела је народима Југославије ослобођење. Југославија је ратом опустошена, крвљу натопљена и сузама заливена. Пустош, крв и сузе проузроковао је у Југославији Адолф Хитлер, кога је епископ Николај упоредио са светитељем, генијем и херојем. И данас тај исти епископ Николај иде по америчким катедралама и под маском ‘апостолске фигуре’ проповеда најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ болнима, гладнима и голима.“
Комунисти су Владику нападали бесомучно. Миша Брашић, агент Коминтерне, који се пре Другог светског рата увукао као новинар у кругове СПЦ, тврдио је да је Николај, као немачки заточеник у Љубостињи, био главна Дражина веза са Лондоном и непријатељском емигрантском владом. У зборнику радова са научног скупа посвећеног НОБ-у у Краљеву и околини (објављеном 1985), извесни Драгомир Митровић вели да је Владика био кључни Дражин сарадник: „Од првог момента Николај је одржавао везу са Дражом Михаиловићем, давао му савете за организацију и био главни инструктор у његовој тактици вероломства и издаје народноослободилачке борбе… Николај је био један од главних покретача здружене акције свих реакционарних и колаборационистичких снага, њихове борбе противу партизана, комуниста, народног отпора…“ Милош Минић, комунистички првоборац који ће у нашем народу остати упамћен као Титов послушник у улози тужиоца на монтираном процесу ђенералу Михаиловићу, у свом памфлету Летници и њихова улога у време НОР-а 1941-1945″ („Комунист“, Београд, 1982), о владици Николају каже да је био „писац црквених беседа у служби верског фанатизма“. Минић пише да је Николај верни сарадник квислинга – Драже, Недића, Љотића, а да је у избеглиштву у САД активно водио кампању против нове Југославије… Није онда ни чудо што су комунисти одузели држављанство Светом Николају Жичком (видети: др Димшо Перић: „Одузимање држављанства Епископу Николају“, „Хришћанска мисао“, 13/1995); учинили су то зато што је био „припадник противнародне политичке организације ‘Збор’ и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем…“ (Тако, по комунистима, испада да је Николај „побегао“ у логор Дахау!)
Дакле, Николај је био и четник, и љотићевац, и енглески агент, и сарадник Немаца, и црнорукац, и крадљивац пара србског Црвеног крста, и Распућин, и кормилар Србске Цркве ка опасним водама… И наравно, „народни непријатељ“…
Тако онда. А данас? Шта о њему данас веле идеолози „грађанског друштва“ и „друге Србије“?