Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ОДГОВОРИ ПРЕДРАГУ ИЛИЋУ

Још један “демистификатор”

Др предраг Илић, писац књиге “Српска Православна Црква и тајна Дахауа / Мит и истина о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја Велимировића у Дахау” (Београд, 2006) дао је свој допринос неокомунистичком “демистификовању” Николајевог страдања за време Другог светског рата. Основне своје поставке изложио је у интервјуу који је дао Загорки Ускоковић (“Вечерње новости”, 7. август 2006). Ево тих теза:
“После свих истраживања, чији су резултати сажети у књизи, мој утисак је да је свесно, односно намерно, стваран мит о наводној мученичкој судбини патријарха Гаврила и епископа Николаја у концентрационом логору Дахау – наводи професор Илић. – Моја истраживања, међутим, показују да се тај мит не заснива на реалним чињеницама. Чињенице, пак, говоре следеће. Патријарх Гаврило и епископ Николај нису били заточени у Дахауу ни неколико година, ни неколико месеци, како тврде бројни аутори, већ само нешто више од месец дана – од 25. септембра 1944. до првих дана новембра исте године.” Загорка Ускоковић додаје: “Резултати истраживања др Илића показују да су они тамо били пребачени из манастира Војловице, код Панчева, због страховања нациста да би могли да буду ослобођени од стране партизана или Црвене армије, која се приближавала Београду и Панчеву. Гестапо је најпре планирао да их пребаци у чувено одмаралиште Винервалд, код Беча, али је накнадно проценио да то не би било довољно безбедно, због непрестаног бомбардовања Беча и околине у то време. Зато се одлучио да их, привремено, смести у неком од концентрационих логора, за које се с разлогом претпостављало да неће бити места савезничке авијације.
Пребацивање двојице великодостојника Српске цркве у Дахау је, дакле, било изнуђено, привремено решење, док се за њихово интернирање не нађе боља локација, примерена значају који су они имали за шефове нацистичке полиције и дипломатије – наводи аутор. – У складу са тим значајем, односно са нацистичким плановима за њихово ангажовање у својој борби против СССР-а и Титових партизана, патријарх Гаврило и епископ Николај у Дахауу нису били мучени и малтретирани као огромна већина његових логораша. Напротив. Имали су статус такозваних ‘почасних затвореника’. Били су смештени у објекту званом ‘Бункер’, односно у његовом посебно одвојеном делу, намењеном угледним црквеним, политичким и другим високим личностима.
Ауторова истраживања показују, затим, да су лидери Српске цркве из Дахауа послати у једно туристичко-бањско место на обали језера Шлирзе, удаљено 70 километара од Минхена. После двоипомесечног опоравка у том месту пребачени су у Беч, где су наредна два и по месеца провели у тамошњим хотелима.
Касније су их Немци, заједно са Димитријем Љотићем и другим избеглим српским квинслинзима, водили по Словенији и Аустрији да обиђу и да благосиљају удружене љотићевске и четничке војне формације – описује др Илић. – Крај Другог светског рата дочекали су у хотелу Транд’ у аустријском градићу Кицбилу.
Закључним разматрањима своје књиге, др Илић указује и на мотиве који су утицали на стварање мита о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја у Дахауу, као и на одговорност појединих личности и црквених и световних кругова за настанак и одржавање бројних недоумица и мистификација око тог заточеништва.”
Илић нам је указао да у логору Дахау нису били само високи достојанственици СПЦ, Гаврило и Николај, него и два римокатоличка бискупа – Француз, надбискуп Габријел Пике, чије је свештенство сарађивало с покретом отпора у Француској, и бискуп из Пољске, Михал Козал, који је, исцрпљен немачким злостављањем, умро 1943. године. (Пике је такође био у “почасном бункеру”, као и Гаврило и Николај; ни он није батинан и злостављан, а пребачен је, као и остали заточеници “почасног бункера” крајем 1945. у Јужни Тирол, где су га ослободиле америчке трупе. Ни њега, као ни Нимелера, нацисти нису убили – то би било, у пропагандном смислу, контрапродуктивно.) Илић тврди да су се у почасном бункеру Николај и Гаврило хранили са казана ССоваца (дакле, уживали, док су остали гладовали). Али, то очито није истина, јер патријарх Гаврило је Јовану Велимировићу после рата говорио да се Николај некако сналазио за бољу храну, а иначе би патријарх “умро од глади”.
Илић у својој књизи исказује симпатије према свештеницима СПЦ који су се нашли у Дахау јер су постали партизани. Такав је Вељко Бабић, који је, после рата, напустио свештенички позив и ушао у чиновничку службу; такав је Милан Киждобрански, који је, после Дахауа, постао члан КПЈ и службеник Извршног већа АП Војводине; такав је бивши јерођакон Стеван Стакић, који се, као члан КПЈ, определио да буде “друштвенополитички радник” и директор комунистичких предузећа; помиње Илић и друге, али ови су му посебно репрезентативни.
Илић, дугогодишњи полицијски слуга Титовог режима, нам је, посредно, открио једну страшну истину: нацисти су, у свом односу према србским епископима, били бољи од комуниста. Комунисти су србске владике немилосрдно убијали (митрополита црногорско-приморског Јоаникија), а заточене не само шишали и бријали, него и на сваки могући начин понижавали (митрополита црногорског приморског Арсенија, владику хвостанског Варнаву). Комунисти су србског свештенства побили скоро колико и усташе. Немци су србских свештеника убили много мање. Илић је заточник једне стравичне приче, која још није завршена, јер његове колеге УДБАШИ још увек владају Србијом, и спречавају отварање архива о прогону СПЦ, и праћењу њених епископа, нарочито таквих какав је био Николај. Комунисте и данас боли што их је Николај одавно прочитао, и зато што је свим својим бићем био против њиховог злочиначког деловања међу Србима. Они то не могу да му опросте, па су опет спремни да понуде своје “добре услуге” србофобима којима је Николај такође трн у оку.

Comments are closed.