НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Шта каже Бајфорд?

Бајфорд у уводу своје књиге цитира Џорџа Орвела, који у роману „1984“ каже да контрола прошлости подразумева контролу будућности, а контрола садашњости подразумева контролу прошлости. Затим указује на то да су после пада комунизма, у Источној Европи почела преиспитивања донедавно важећих верзија новијих историјских догађаја, па су Степинац, Павелић, Антонаеску, Хорти и Тисо у Хрватској, Румунији, Мађарској и Словачкој постали хероји и жртве, а били су злочинци и кривци.
У Србији историјски ревизионизам није подстицао Милошевићев „квази-социјалистички режим“ (очито, за Бајфорда је аутентичан социјализам био Титов), него десничарске партије (СПО, радикали) и „утицајне националне (националистичке) организације“ (СПЦ, САНУ, Удружење књижевника Србије). За Бајфорда у Србији је „национално“ исто што и „националистичко“. Захваљујући томе, у свести друштва дошло је до „промена у представама о извесном броју нацистичких колаборациониста из времена II светског рата“ (међу њима су, поред Недића и Љотића, и Дража Михаиловић, Момчило Ђујић и Павле Ђуришић).
Бајфорд затим показује како је од негативног става према Николају, присутног у доба СФРЈ, изграђен његов светитељски култ, без обзира на „контроверзе“ присутне у Николајевом делу (однос према Хитлеру, антисемитизам). Николај за време рата није претрпео никакво „мучеништво“, он је код Немаца имао нарочито повољан третман, а људи из СПЦ су „измислили“ мит о његовом страдању, да би покрили контроверзе које га прате. Чак и то што је владика Николај спасао Јеврејку Елу Најхауз и њену мајку, не спира љагу с њега као антисемите. На све могуће начине, Бајфорд настоји да антисемитизам неопагана изједначи са хришћанском критиком јудаизма после Христа, дакле – оног јудаизма који Хришћанство пориче, а Христа назива „лажним месијом“.
Ту долазимо до суштине Бајфордове књиге: она је порицање Новог Завета као аутентичног сведочења о страдању и васкрсењу Сина Божјег, као и Светог Предања насталог на основу истог. Ево шта Бајфорд вели: „Упућивање на Библију као на дефинитиван извор истине занемарује историјску природу јеванђеља и чињеницу да њих НИСУ писали очевици, већ људи који су живели после уништења храма 70. године нове ере и то на начин који је одражавао конфликте и расправе везане за верску политику првог века“ (један од извора за ову тврдњу му је познати марксистички религиолог, Зенон Косидовски, чије су „Приче еванђелиста“ пуне срамних шупљина).
Јесу, г. Бајфорде, писали ОЧЕВИЦИ: Св. Матеј, Св. Марко, блиски сарадник Петров, Св. Лука, који је, на путу у Емаус, срео васкрслога Христа, и Св. Јован Богослов, који је с Христом био на Тајној Вечери и под Крстом на Голготи. Бајфорду је циљ да докаже како је циљ Јеванђеља био да се „Јевреји и јудаизам омаловаже“, и да се „верници убеде да су Јевреји, одбивши да прихвате Исуса као Месију, изгубили свој статус одабраног народа и постали ‘проклети народ’ који не ‘чује реч Божју’ и према томе ‘не припада Богу“! Рано Хришћанство је пука „полемика против јудаизма“, а Јевреји су оптужени за „богоубиство“. Ево где још удара Бајфорд: „Табак (2001) тврди да је веровање у непобитност јеванђеља – што се показало као константна тема у реторици Велимировићевих присталица – можда још јаче изражено у православном свету него у другим хришћанским вероисповестима. Православци сматрају да Света традиција, коју чине Библија, Служебник и молитвеник, одлуке васељенских сабора, текстови светих црквених отаца, и ‘целокупно историјско искуство’ записано до истека осмог века, долази од Бога.
Због ‘свете’ природе Свете традиције њене верске и културне вредности су неоспорне. Због тога у Русији и други у православном свету, најекстремнији православни антисемити могу логично да тврде да су њихове монструозне погрде на рачун Јевреја засноване на ‘учењу цркве’.“
Бајфорд међу антисемите убраја Св. Јована Златоуста, Јустина Философа, Оригена, Августина и друге. Он каже да се „Николајеве речи о Јеврејима пореде са Исусовим, и представљају као речи божанске љубави. /…/ А што је најважније, Јевреји су конструисани као они којима је потребно просветљење“. Али, Бајфорде, нису само Јевреји!
Учење Богом откривено Цркви каже да је свим људима и народима потребно просветљење, кроз крштење, причешћивање Христом и творење заповести Божјих. И то је суштина речи Господње: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28,18-20). Зато хришћански Свети Оци не полемишу само са јудаизмом, који је одбацио Исуса Богочовека, него и са сваким паганизмом (колико хришћана је страдало у доба Римске империје јер су исповедили да су „богови пагана демони, а да је Господ небеса створио (Пс. 95,5), и са гностицизмом (мешавином паганизма и хришћанства у окултно-магијском кључу), који је тврдио да је Христос у телу дошао само „привидно“, и са исламом (који Христа сматра пророком мањим од Мухамеда, и пориче Свету Тројицу), и са комунизмом (који хоће рај на земљи, или рај без Бога и против Бога), и са нацизмом (расистичко-паганских хилијазмом „хиљадугодишњег Рајха“). Хришћанство је велико ДА свету и човеку, али и велико НЕ свим људским заблудама и отуђењима. Но, основно хришћанско начело је речено Светим Јованом Златоустим: „Јеретичке догмате, супротне онима које примисмо, треба разобличавати, а људе пак штедети и молити се за њихово спасење.“ Грчка реч „јерес“ потиче од речи „ајрео“, што значи „бирам“. Јеретик је човек који је изабрао веру супротну вери Цркве; али, он није за мржњу, него за саосећање: „Просветли светлошћу Твога познања оне, који заслепљени убиственим јересима, одступише од православне вере, и приведи их Твојој Светој, Саборној и Апостолској Цркви“, моли се православни хришћанин сваког дана.
Будућност рада Јована Бајфорда и њему сличних је загарантована. Наиме, 16. октобра 2004. године, председник САД Џорџ Буш Млађи потписао је Закон о праћењу глобалног антисемитизма (Global Anti Semitism Review Act), којим се, у оквиру Стејт Департмента, оснива посебно одељење за праћење антисемитизма у свету, с циљем да подноси годишњи извештај конгресу. На чело одељења 22. маја 2006, Кондолиза Рајс поставила је Грега Рикмана, заслужног за добијање процеса јеврејских жртава против швајцарских банака. Стејт Департмент је антисемитизам у својим документима, дефинисао као:
1. Сваку тврдњу да „јеврејска заједница контролише владу, медије, међународни бизнис и свет финансија“;
2. Свако „снажно антиизраелско осећање“ (anti Israel sentiment);
3. „Оштра критика“ израелских лидера, прошлих и садашњих, антисемитска је, као и карикатуре с кукастим крстом поводом појединих њихових поступака (напад Аријела Шарона на Западну Обалу ракетама, уз страдање мноштва ненаоружаних палестинских цивила, 2002, изазвало је поједине такве карикатуре, које су проглашене за „антисемитске“)
4. Критика јеврејске религије и њихових верских вођа или литературе („Талмуда“ и „Кабале“; да, „Талмуда“, у коме пише да је хришћански Бог, Исус Христос, „син блуднице“);
5. Критиковање владе и Конгреса САД да су под снажним утицајем ционистичкојеврејске заједнице;
6. Критиковање јеврејско-ционистичке заједнице због ширења глобализма („Нови светски поредак“);
7. Оптуживање јеврејских вођа и њихових следбеника за учешће у римском распињању Христа је антисемитизам такође;
8. Порицање да је у холокаусту страдало шест милиона Јевреја је антисемитизам;
9. Називање Израела „расистичком“ државом је антисемитизам;
10. Тврдња да постоји „ционистичка завера“ је антисемитска;
11. Тврдња да су Јевреји и њихови вођи направили бољшевичку револуцију је антисемитска;
12. Давање „понижавајућих изјава“ о јеврејским личностима је антисемитизам.
По овим критеријумима, сви Јевреји који критикују политику САД и Израела на Блиском Истоку су „антисемити“ (Ноам Чомски), као и сви Јевреји који, чувајући поштовање према јеврејском страдању од нациста, преиспитују идеологију „холокауст индустрије“ (Норман Финкелштајн). Шта тек остаје за нас, православне публицисте? Сваки наш текст биће тумачен као „антисемитски“. А на НАШУ Цркву биће вршен притисак као на „антисемитску“, с циљем да се постигне оно што је урађено код америчких епископалаца, који су, 15. јуна 2006, на својој Генералној конвенцији осудили Еванђеља као „антијеврејска“ и захтевали да се из служби ове конфесије избаци све што је „увредљиво за Јевреје“. По критеријумима Стејт Департмента антисемити би били и сви јеврејски пророци Старог Завета, који су непрестано критиковали јеврејске „религиозне лидере“ и свој народ, због одступања од Бога.
Оцрњивање Светог Николаја Жичког настало је у оквиру општег оцрњивања Срба, који у новом медијском поретку не могу имати ниједну достојну и важну личност лишену сенке (сенку баца њихова „политичка некоректност“, наравно). Никаквог компромиса не сме бити: Бајфорд се критички осврће на став Давида Албахарија да се с ликом Николаја Велимировића у србској култури треба помирити. Албахари каже: „Јеврејска заједница би морала да прихвати неминовност неких различитих тумачења (као у случају антисемитских исказа у делу Владике Николаја), јер религија и култура, као и сама историја, често имају два вида која, изгледа, морају заједно да постоје. Оно што је добро за једну страну, не мора да буде добро за другу, а уколико су обе стране свесне шта то значи другој страни, и уважавају разлике, онда је могуће и даље заједно живети. А то је оно што је Србији данас најпотребније: миран заједнички живот, уз спремност да разумемо друге да би они, на крају, разумели нас.“ (Ове речи потписујем, од срца.) На ово Бајфорд одговара: „Некритичко обожавање Николаја Велимировића и позитивна тумачења његовог контроверзног дела у српској православној култури нису нешто што има периферан значај да за проблем антисемитизма и зато се не могу једноставно занемарити ради међусобног уважавања. /…/ Ово прихватање неизбежности хришћанског антисемитизма има погубан утицај на међуверски дијалог, пре свега зато што обезбеђује да се преиспитивање доктринарног става према Јеврејима у православном хришћанству не ставља на дневни ред расправе о хришћанскојеврејским односима.“ Бајфорд истиче да је међу Србима било много оних који, иако нису били толико образовани, ипак јесу „заузели однос према Јеврејима који је за сваку похвалу и прихватили политички став који је, насупрот Велимировићевом, био недвосмислено антифашистички“ (обратимо пажњу: Николај је био „двосмислен“ у односу према фашизму!)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *