НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Два Николаја – Трубецкој и Велимировић

Двадесетих година двадесетог века, руски племић, кнез Николај Трубецкој, објавио је, после ужаса Првог светског рата, књигу „Европа и човечанство“, која је и данас незаобилазна лектира за све изучаваоце сложеног и болно трагичног проблема европоцентризма, који је човечанству донео толико невоља и који још увек није разрешен. Кад се његове речи прочитају, оне звуче актуелно као никада. На Западу већ деценијама постоји хуманистичка дисциплина звана „студије културе“, која се, углавном из левичарских перспектива, бави културним парадигмама и њиховом (зло)употребом у борбама за друштвену моћ. Православни претеча „студија културе“ свакако је кнез Трубецкој, који је прво открио и доказао да су западноевропски шовинизам и западноевропски космополитизам лице и наличје исте стварности: егоцентризма Романо-германа који тврде да је њихова култура највиша и универзална.
Ево како кнез Трубецкој оцењује западноевропски космополитизам:
„При оцени европског космополитизма треба увек имати у виду да су речи ‘човечанство’, ‘општељудска цивилизација’ и њима сличне крајње нетачни изрази и да се иза њих скривају сасвим одређени етнографски појмови. Европска култура није култура човечанства. То је производ историје одређене етничке групе. Германска и келтска племена, која су се у различитој пропорцији подвргавала утицају римске културе и силно се измешала међу собом, створила су известан заједнички начин живота од елемената своје националне и римске културе. Она су услед општих ентографских и географских услова дуго живела једним општим животом, а у њиховој су историји и свакодневици, захваљујући сталној међусобној комуникацији, заједнички елементи били толико значајни, да је осећање Романо-германског јединства несвесно увек живело у њима. С временом, као и код толиких других народа, и код њих се пробудила жеља за проучавањем изворишта своје културе. Упознавање са споменицима римске и грчке културе избацило је на површину идеју наднационалне, светске цивилизације, идеју својствену грчкоримском свету. Знамо да је и та идеја такође била заснована на етнографско-географским узроцима. Под ‘целим светом’ у Риму су, наравно, подразумевали само orbis terrarium,[1] то јест народе насељене око Средоземног мора, или на њему гравитирајућим подручјима, који су услед сталне међусобне комуникације изградили низ општих културних вредности и који су се, на крају, ујединили благодарећи нивелирајућем утицају грчке и римске колонизације и римске војне владавине. Било како било, античке космополитске идеје постале су у Европи основ образовања. Павши на погодно тло несвесног осећања романо-германског јединства, оне су изродиле теоријске основе такозваног европског ‘космополитизма’, који би правилније било отворено звати опште-романо-германским шовинизмом.
Ето реалних историјских основа европских космополитских теорија. Психолошка основа космополитизма иста је, дакле, као и основа шовинизма. То је врста оне несвесне предрасуде, оне посебне психологије, коју је најбоље назвати егоцентризмом. Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом. Његова породица, његов сталеж, његов народ, његово племе, његова раса – бољи су од свих осталих, њима сличних.“
А како Романо-германи намећу свој колективни егоцентризам и како остварују своју премоћ у свету?
Једноставно: силом. Јер, „силом је могуће победити сваки народ, али је читаво романо-германско племе у целини толико физички снажно, да га силом не може победити нико“.
Трубецкој истиче да руска и друге незападне културе нису ни боље, ни горе од романо-германске; оне су, просто, различите. Право на ДРУГАЧИЈОСТ је основно право људи и народа, јер, по руском кнезу – философу, „ниједан нормалан народ у свету, а нарочито народ с државном организацијом, не може добровољно допустити уништавање своје националне физиономије у име асимилације, па макар и са неким савршенијим народом“.
Али, ако нико не жели да прихвати Романо-германски шовинизам, зашто прихватају Романо-германски космополитизам?
Ствар је, како каже кнез Трубецкој, у „хипнози речи“. Романо-германи су били толико уверени да су они човечанство, и да је њихова култура – „универзална цивилизација“ да су успели да уз производе своје материјалне културе („предмете војне опреме или механичке направе за кретање“), подмећу своје „универзалне“ идеје, маскирајући њихово парцијално, Романо-германско порекло.
Трубецкој је указао на то да су Романо-германи и појам еволуције изградили да би наметнули своју империјалну моћ. Ево шта о томе вели руски философ:
„Већ је указано на то како је схватање да је Романо-германска култура најсавршенија од свих култура које су икада постојале на земљи засновано на егоцентричкој психологији. Као што је познато, у Европи је претпоставка о највишем савршенству европске цивилизације добила тобоже научно утемељење, али је научност овог темеља само привидна. Ствар је у томе да је представа о еволуцији у оном виду, у којем она постоји у европској етнологији, антропологији и културној историји, и сама прожета егоцентризмом. ‘Еволутивна лествица’, ступњи развоја’ – све су ово дубоко егоцентрички појмови. У основи њиховој налази се представа о томе да је развој људског рода иШао и иде путем такозваног светског прогреса. Овај се пут замишља као одређена права линија. Човечанство иде по тој правој линији, али су се поједини народи заустављали на одређеним њеним тачкама и остајали на њима ‘тапкајући у месту’, док су други народи успевали да се пробију даље, заустављали се и ‘тапкали’ на следећој тачки итд. Из овога следи да, бацивши поглед на општу слику данас постојећег човечанства, можемо да сагледамо читаву еволуцију, јер на свакој етапи пута, којим је прошло човечанство, још увек стоји понеки заостали народ, стоји и ‘тапка’ у месту. На тај начин као да савремено човечанство у целини представља размотану и на комаде изрезану филмску траку еволуције, а културе разних народа разликују се једна од друге баш као различите фазе опште еволуције, као различите етапе заједничког пута светског прогреса.“
Трубецкој такође истиче да објективно истраживање култура може да их групише само по сличности и разликама, а не по некаквом „еволутивном низу“. Чека и ако је представа о еволуцији култура тачна, одакле европским научницима право да тврде да је баш западноевропска култура врх еволуционог низа? То јест, „Европљани су једноставно за врхунац еволуције човечанства прогласили саме себе“. Испод Европљана, тврде сами Европљани, налазе се народи који су сасвим усвојили њихову културу. Затим, древни културни народи слични Европљанима, па културни Азијати, па јужноамеричке древне културе – Маје и Инке. После тога су „дивљаци“. Оцена нечије цивилизованости врши се у складу са сличношћу Романо-германској цивилизацији. Ту је егоцентрична психологија одиграла улогу кључног чиниоца „научног посматрања“. Главни аргумент за то је, понављамо, сила – побеђујемо „дивљаке“ јер смо бољи од „дивљака“.
Други аргумент је исто тако „убедљив“ – „дивљаци“ не разумеју извесне Романо-германске појмове, и зато су „глупи“. Али, како каже Трубецкој, „ни Европљани такође нису у стању да проникну у културне појмове дивљака. Живот једног ловца у афричкој прашуми толико је пун знања недоступног Европљанину да је Европљанин често убогији у односу на ‘тобожњег дивљака“!
Основна теза кнеза Николаја је јасна: ми, незападни народи, нисмо ни бољи, ни гори од Романо-германа. Ми смо другачији, и дужност нам је да се боримо против свеопште европеизације. Или, како је говорио Иван Иљин, један од највећих умова руског XX века: „Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Христови и учитељи самима себи.“
Зато је своју студију „Европа и човечанство“ Николај Трубецкој завршио позивом за обрачун са мајмунским подражавањем западноевропских вредности. Његови задаци, дати као закључак, и данас су актуелни:
„Интелигенција европеизираних народа морала би са својих очију да стргне повез који су јој наметнули Романо-германи и ослободи се бунила Романо-германске идеологије. Она мора да разуме сасвим јасно, чврсто и неповратно:
– да су је до сада обмањивали:
– да европска култура није нешто апсолутно, није култура читавог човечанства, већ само творевина ограничене и одређене етничке или етнографске групе народа, обједињених заједничком историјом:
– да је само за ту одређену групу народа, који су је створили, европска култура обавезна;
– да она ни у чему није савршенија, није ‘виша’ од било које друге културе, створене од стране друге етнографске групе, јер ‘виших’ и ‘нижих’ култура и народа уопште нема, већ има само култура и народа који су више или мање слични једни другима;
– да стога усвајање Романо-германске културе од стране народа који нису учествовали у њеном стварању не представља апсолутно добро и нема никакве безусловне моралне основе;
– да је потпуно органско усвајање Романо-германске културе (као и сваке туђе културе уопште), усвајање које би омогућило да се и даље твори у духу ове културе укорак с народима који су је створили, могуће само преко антрополошке мешавине с Романо-германима, штавише само при антрополошком утапању датог народа у Романо-германе;
– да је без такве антрополошке мешавине с Романо-германима могућ само сурогат потпуног усвајања културе, при којем се усваја само ‘статика’ културе, али не и њена ‘динамика’, тј. народ који је усвојио савремени ступањ европске културе бива неспособан да је даље развија и сваку нову измену елемената ове културе мора изнова да преузима од Романо-германа;
– да се у таквим условима овај народ мора у потпуности одрећи самосталног културног стваралаштва и живети као одраз Европе, претворити се у мајмуна који непрестано подражава Романо-германе;
– да ће услед таквог развоја дати народ увек ‘заостајати’ за Романо-германима, Ђ. усвајаће и понављати поједине етапе њихова културног развоја увек са закашњењем, те ће се у односу на природне ‘Европљане’ наћи у неугодном, потчињеном положају, у материјалној и духовној зависности од њих;
– да на тај начин европеизација представља апсолутно зло за сваки неРомано-германски народ;
– да се с овим злом може, а како изгледа, и треба борити свим силама. Свега тога треба постати свестан не површно већ дубински; не само постати свестан, него и осетити, доживети, претрпети. Потребно је да се истина покаже у свој својој наготи, без било каквих украса, без остатака оне велике обмане, од које је треба очистити. Потребно је да јасна и очевидна постане немогућност било каквих компромиса: кад је рат нек је рат.
Све ово, како смо напред истакли, претпоставља потпуни преокрет, револуцију у психологији интелигенције не-романо-германских народа. Суштину овог преокрета представља схватање релативности онога што се раније чинило апсолутним – добара европске ‘цивилизације’. Ово мора да буде спроведено крајње радикално. То је тешко учинити, чак веома тешко, али је истовремено и апсолутно неопходно.
Преокрет у свести интелигенције не-романо-германских народа неизбежно ће постати судбоносан за ствар свеопште европеизације. Јер све до сада је управо та интелигенција и била спроводник европеизације, управо она, која је поверавала у космополитизам и добра цивилизације’ и сажаливши се над ‘заосталошћу’ и ‘стагнацијом’ свога народа настојала да прикључи тај народ европској култури, насилно рушећи све вековима утврђене ослонце његове сопствене, самобитне културе. Интелектуалци европеизираних народа ишли су и даље у овом правцу и бавили се привлачењем европској култури не само свога, него и суседних народа. На тај начин они су били главни агенти Романо-германства. Ако сада схвате и дубоко спознају како европеизација представља апсолутно зло, а космополитизам безочну обману, престаће да помажу Романо-германима и тријумфални поход ‘цивилизације’ ће морати да се прекине: сами Романо-германи без подршке већ европеизираних народа неће бити у стању да наставе подухват духовног поробљавања свих народа света. Јер, схвативши своју грешку, интелектуалци већ европеизираних народа не само да ће престати да помажу Романо-германима, него ће се постарати да их омету, отварајући и другим народима очи у вези праве суштине ‘добара цивилизације’.“
Књига Светог Николаја Србског „Кроз тамнички прозор“ је, попут књиге Николаја Трубецкоја, „антиевропска“. У њој је бивша римокатоличка и протестантска Европа чак названа „Белом Демонијом“. Уосталом, уочи Другог светског рата, тајну Европе као тајну богоодступништва и антихришћанског рационализма прозрели су многи.
Један од њих био је и православни Немац, Вернер Шубарт, аутор књиге „Европа и душа Истока“, кога су нацисти убили управо због његовог светопогледног и животног става. Књига Шуберотва се први пут појавила 1939. године у Швајцарској, и у неколико наврата илегално је издавана у Хитлеровој Немачкој.
Основна тема Шубартове књиге је сукоб Запада и Истока, Европе и Русије. Прибалтички Немац, аутор овог дела, недвосмислено стаје на страну Русије, тврдећи да ће ужаси комунизма проћи, и да ће наступити доба у коме ће она поново заблистати: „Запад је поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникација, али га је лишио душе. Задатак Русије је да поврати душу у људе“, каже он.
Шубарт је веровао да Европа, угушена својом кртичњачком цивилизацијом, стреми Русији, макар и подсвесно, још од доба Наполеона. Ратови и револуције имају некакав провиденцијални смисао; бољшевизам у Русији стреми да уништи европску културу, али ако би се Европа загледала у лице бољшевизма, „открила би у идејама бољшевика своје сопствене идеје“.
Савремени европски човек је прометејски – он „стреми да искључи чудо и случај, да ирационално растави на измериве величине, да ишчупа из природе њене тајне. Он гледа на свет као на машину којом се управља и као на организацију којом се руководи. Он цени технику, а презире религију“.
Шубарт је веровао да је прометејска епоха Европе при крају, а да почиње епоха Св. Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству. Најупадљивији представници народа прометејског типа су Англосаксонци, Немци и Јевреји, а носиоци Јовановог духа су Словени, и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, „Енглез хоће да види свет као фабрику; Француз као салон; Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.
Свети Николај Жички је, попут Николаја Трубецкоја, устао против културе Романо-германа као општеобавезујуће, а, попут Шубарта, веровао у мисију православних Словена. Он истиче да древни Индуси и Кинези имају „културу много лепшу, разрађенију и утанчанију од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу“. По Светом Николају, „ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим“. Он сматра да су три најкултурније земље у историји биле стари Египат, Индија и Кина, у којима су „људи својим напором дошли до многих и многих знања, домаћинских, правних, математичких, астрономских, физичких и психичких; до толиких знања да је заиста за дивљење и стид и укор Европи“. Због тога што се Европа хвалише „наметљивом културом“, нехришћански народи су „омрзли Христа и хришћанство“: „Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога“.
А зашто? Зато што култура није све. Напротив, култура је испод онога најважнијег – испод вере у Бога и живљења по закону Божјем. Да је Европа остала хришћанска, хвалила би се Христом, а не културом, и Азија и Африка би је појмили, јер се и древни народи Азије и Африке не хвале „делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету“.
По Светом Николају, Богом заповеђена мисија Европа била је сведочење Христа свим народима. Уместо тога, Европа је кренула путем империјалног наметања своје воље, и потчињавања остатка света. И мисионарење речи Божје ту је схваћено као наметање СВОГ КУЛТУРНОГ ОБРАСЦА, униформисање света. Кнез Трубецкој је о томе писао у свом огледу „Вавилонска кула и пометеност језика“. Бог је помео језике народима и расејао их посвуда управо да би спречио унификацију у злу. Зато су културе различите – и треба да буду различите. Зато Православна Црква никад није наметала неки тоталитарни културни модел: она је доносила само веру, а локалне културе су остајале самобитне, преображавајући се светлошћу Христовом.
Грех Европе је у одступању од Једине Цркве Христове – Православне. Павши у јерес папизма и лутеранства, Европа је прекинула своју везу са Христом, извором живота, и потонула у таму антропоцентризма. Онда се одрекла и папе и Лутера, и човек европски је обоготворио себе и свој разум, именујући нове идоле „културом“ и „науком“. Јер, култура је „хвалисање људи својим делима“, која су пролазна. Прошле су све велике културе – египатска, феничанска, халдејска, персијска, јелинска, римска, а остао је Онај Који Јесте, Вечни Бог над свиме.
Што се науке тиче, она је покушај да се истина нађе у творевини, а не у Творцу: „Истина је лична, а не безлична. Истина је Бог, а не ствар. Истина је Онај, а не оно.“ По Николају, стари и нови пагани „испитују суштину ствари (као да ствари имају неку суштину изван речи Божије)“ Европљани су полудели од лажног знања – „уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога“.
Свети Николај Жички се дуго борио против идеологије сцијентизма, јер све што је било безбожничко у Европи одевало се у „науку“ и покушавало да се наметне као „научно“: од „библијске критике“ до дарвинизма. Зато се он окренуо истраживању тзв. „природних закона“ у огледу „Номологија“.


НАПОМЕНЕ:

  1. Круг земаља (лат.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *