Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Свети Николај и евроунијати

Енглески публициста Родни Еткинсон у својој књизи “Зачарани европски круг / Корпоратне елите и нови фашизам” такође је указао на најозбиљнији могући начин, на чињеницу да Хитлер није био случајна појава западног капитализма, и да многе његове идеје живе и данас, пре свега приликом стварања Европске Уније. Кључни нацистички економски теоретичар, Хајнрих Хунке, у делу “Европска економска заједница” (1942) писао је да “економско уједињење представља судбину свих Европљана”. Хунке је сматрао да су “будућност и степен европске сарадње условљени увођењем јединственог економског програма”. Дакле, Србима опет долазе вечни пријатељи, Германи. Ко год је читао књигу аустријског социолога и историчара Ханеса Хофбауера “Проширење Европске уније на Исток” (Филип Вишњић, Београд, 2004) знаће о чему је реч. Јер, још у доба Четвртог крижарског рата, уместо борбе са Арапима, папине германске и романске војске су окупирале Цариград и осакатиле Византију (која се од тог ударца никад није сасвим опоравила). Средином 13. века Германи су почели да заузимају просторе Чешке, Моравске, Помераније, Паноније и Трансилваније; стигли су и до пољског Кракова и карпатског лука. На Русију су, с папиним благословом, јуришали Швеђани и немачки тевтонски витезови, које је, све скупа, тукао Свети Александар Невски. После битке на Мохачу 1526. Хабзбурговци су кренули у инвазију на чешки Праг и горњу Мађарску (Пресбург). Кад су Турци пали под Бечом 1683, цела Мађарска се нашла под германском влашћу, а замало и Србија (по којој су се, скупа са војском Беча, одмах размилели католички “ловци на душе” да обраћају “несједињене Србе” римском престолу). Половином осамнаестог века, Хабзбурзи држе Галицију и Буковину. Марија Терезија у Банат доводи Немце, а 1878. АустроУгарска окупира Босну и Херцеговину… Сећамо се и Поћорека и Макензена: две германске империје, аустријска и немачка, насрнуле су на малу Србију, убијајући трећину њеног становништва. А Хитлер је свом специјалном изасланику за Балкан, Нојбахеру, говорио да народ какав су Срби “не сме да живи уз Дунав”. Немачка је, по Хофбауеру, у жудњи за ширењем своје капиталистичке моћи, данас потчинила скоро целу источну Европу, настављајући Хитлерову економску политику у тој области. Сетимо се, нацисти су основали “Централни орган за европску привреду великог простора”, “Немачко светско економско друштво”, “Институт за светску привреду”, “Рајхс комесаријат за привреду великог простора”, итд. Од нациста потиче и идеја о “регионализацији Европе”, као и идеја о “Економском савету европских држава”. Вернер Дајц, један од главних нацистичких економиста, говорио је: “Ако хоћемо да предводимо европски континент економски, што нужно и безусловно произилази из економске снаге европског континента као језгра беле расе, не смемо, из разумљивих разлога, јавно то проглашавати немачким економским великим простором. Морамо увек изнова говорити о Европи, јер немачко вођство произилази само од себе и из политичке, економске, културне и техничке огромне тежине коју Немачка има, као и из њеног географског положаја.”
Херман Јозеф Апс, члан управе Немачке банке, која се много окористила нацистичким продором на Исток, октобра 1940. је говорио да европски простор пружа “богате и исплативе могућности” захваљујући политичком развоју догађаја, јер у том тренутку Немачка под влашћу држи скоро целу Европу, на овај или онај начин. Тај Апс је остао у игри дуго после Хитлеровог пада. До 1976. је био председник надзорног одбора већ поменуте Немачке банке, а од 1976. њен доживотни почасни преседник. Јоаким фон Рибентроп, нацистички министар спољних послова, рачунао је да ће у марту 1943. бити створен “Савез европских држава” чиме ће се постићи трајан мир. А ево неколико реченица Нацрта представке Министарства спољних послова о стварању Савеза европских држава: “Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој. /…/ Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете. /…/ Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази пошто се европске државе могу ујединити само слободном одлуком која произилази из увиђања неопходности уједињавања у заједницу суверених држава. /…/ Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља.” На шта вам ово личи, браћо Срби? Да поновимо: није ово РТС пропаганда “евроатлантских интеграција”. Ово је Рибентроп. И није то 2005, кад је постало “изводљиво”; била је то 1943.
Стари добри Германи поново јашу у Србији. Ево шта каже Ханес Хофбауер о стању после “петооктобарске револуције” 2000. године:
“У банкарски систем у Србији од смене режима 2000. умешале су се нове, глобалне банке из иностранства. Најуспешнији међу њима је аустријска Raiffesen Zentralbank (RZB). Већ непосредно после октобарског заокрета 2000. ова банка је била на лицу места и у марту 2001. добила, као прва инострана банка, државну дозволу за рад. Почетком 2004. она са 500 намештеника већ држи 18 филијала у земљи. Њен успон почива у суштини на три стуба: на богатом постојећем капиталу у иностранству, на удаљеним потенцијалним конкурентима са сцене и на тренутку наступа управо кад је уведен евро. Од затварања великих државних банака Раифајзен банка је извукла корист већ и због тога што је могла да преузме једним ударцем на стотине искусних и школованих банкарских службеника који су се нашли на улици. Из њихових редова Аустријанци су изабрали оне најбоље. А увођење евра 1. јануара 2001. довело је у аустријску банку на хиљаде клијената који су морали да своје немачке марке, до тада скриване у сламарицама, претворе у евро. ‘Кад смо дошли, били смо сасвим ликвидни јер су нас због промене БМ у евро преплавиле приватне муштерије’ – с поносом истиче главни менаџер RZB Оливер Регл. За неколико месеци Раифајзен банка је могла да саопшти да је придобила 20% укупне клијентеле у Србији, за шта би у нормалним околностима, како искрено признаје Регл, била потребна цела једна деценија.”
Дакле, опет “Уједињена Европа” и опет Немачка. Нема, додуше, бољшевика као опасности, али ту су исламски терористи. Ту је и Америка која руководи глобалним процесима (опет Вол Стрит хоће екстра профит, као што је помагао и Хитлеровом режиму, зарад екстра профита). У тој и таквој Европи, која је Србе жигосала као “вирус који треба уништити” (Дејвид Голперт, RAND корпорација) и народ “без вере и закона” (Жак Ширак, председник Француске), Срби ће осећати нелагодно (у најмању руку). У Европи која укључује Турску Србима ће бити непријатно (у најмању руку). А људи попут Светог Николаја Жичког су домаћим и страним евроунијатима опасни јер подсећају на чињеницу да се свет (и Европа) морају посматрати sub speciae Christi; и да ће све што је саграђено у пркос Христу имати судбину Вавилонске куле. Свети Николај Жички је одбрана Срба од свих лажи овог доба, од економских, преко политичких, до религиозних. Ударио је, смело и одлучно, на “картеле богаташке” (читај: мултинационалне компаније), и у свом делу “Средњи систем” подсетио Србе да, поред личне, негују и заједничку својину као основ хришћанске солидарности у друштву, не дозвољавајући капитализму да у њиховим душама убије правду и милосрђе; показао је, у “Србском народу као Теодулу”, да Црква и држава треба да буду у симфонији (сагласју) зарад добра свију; у “Речима српском народу” подсетио је да је Европа без Христа – Бела Демонија; у “Жетвама Господњим” рекао да ће последња глобализација бити антихристова обмана која ће ратовати против Богочовека, “Неуједначитеља и Неуједначивог”; лажи теософије и Њу Ејџа разобличио у “Индијским писмима” и “Теодулу”; и, наравно, свуда упозоравао на опасност римокатоличке пропаганде унијаћења, данас маскиране у причу о екуменизму.
Због свега овога, Србе треба спречити да читају Николаја; зато његово име треба облатити, и приписати му криптохитлеризам, антисемитизам, избегавање личне хигијене, итд.
Али, превише је писмених Срба да би то тако лако успело. И много Николајевих књига дошло је до писмених Срба, који виде беду својих политичара (“А шта Срби партијаши мисле?” питао их је, пророчки оштро, Свети Николај Жички), и знају да су они само слуге једне убоге идеологије, идеологије сиромашније смислом од комунизма, распаљеног жељом да се “скочи из царства нужности у царство слободе”. Евроунијатска идеологија тупог, животињског “потрошачког друштва” (“у се, на се и пода се”). Политичари у Србији данас говоре мртвим језиком “јавке и одзива” (“отворено друштво”, “толерантност”, “евроатлантске интеграције”, “политичка коректност”, “говор мржње”, “лустрација”, “људска права”, “Партнерство за мир”, “менаџмент”, “међународна заједница”, “бела шенгенска листа”, “превазилажење прошлости”, итд.). А Николај – Николај говори као онај који има власт, а не као фарисеји, окречени гробови “врлог новог света”, слуге Великог брата глобализма. И да спале све Николајеве књиге (као у Бредберијевом роману “Фаренхајт 451”), опет ће се његова порука, напамет, од срца срцу, од уста до уста, кроз богомољачку песму и крилатом речју преносити. А што се Николајевих мрзитеља тиче – само нека раде свој посао, посао за који су плаћени. Светитељ Жички ће се за њих молити Богу – да се просветле и уразуме.

Comments are closed.