Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ГРАЂАНСКИ РАТ

Владика Николај и Љотић

О везама владике Николаја и Љотића комунисти су писали много, и зна се како. Као што смо већ поменули, на њих се надовезао Мирко Ђорђевић који је дошао дотле да тврди како му је, после Љотићеве смрти, Николај спевао акатист (“химну у тону акатиста”, “Република”, 130. 9. 2006). Да је владика Николај пре Другог светског рата ценио Љотића као побожног и моралног човека, у то нема сумње; да су неки од Николајевих блиских сарадника пришли Љотићевом “Збору” пре рата – ни у то нема сумње (прота Алекса Тодоровић, Димитрије Најдановић…). Да је Николај 1940. године, кад је Влада ЦветковићМачек гонила “Збор”, устао у одбрану свог ухапшеног сарадника, доктора философије Димитрија Најдановића, и то се зна. Али, да је у доба пуча од 27. марта 1941. владика Николај био на страни пучиста, а Љотић зато да се Немачка не изазива, и да се Југославија не укључује у рат – и то се зна. Зна се и да је за време рата Николај све време био у вези са ђенералом Михаиловићем, као министром војске Краљевине Југославије, а да је везе са Љотићем прекинуо. Зна се да је говорио на сахрани Димитрија Љотића 1945. у Горици у Словенији, обрадован Љотићевом спремношћу да се стави под Дражину команду у борби за повратак краља Петра II на престо и спасавање србског народа од комунизма. Зна се и то да је ђенерала Михаиловића и Недића, као и Љотића, сматрао људима који су се борили за Србство – Михаиловић као традиционални устаник у духу Карађорђа, а Недић и Љотић као трпиоци у име народа, у духу кнеза Милоша. Сарадњу с побожним и честитим емигрантима, својевремено припадницима “Збора”, наставио је Николај и после рата – десна рука у издавању библиотеке “Свечаник” био му је славни и достојни прота Алекса Тодоровић.
Али, да поновимо: Николај је био, пре свега, човек хришћанин, широких видика, и не може се свести ни на једну политичку личност, па ни на Љотића. Њему је, као народни човек и борац за слободу, за време Другог светског рата најближи био ђенерал Дража.
А што се Љотића тиче, његов поглед на свет захтева озбиљније изучавање но што смо га до сада имали. У нашем контексту, поменућемо само оно по чему се Љотићево схватање разилазило с Николајевим у једном суштинском аспекту, који бисмо назвали политичко-мистичким. Јер, за разлику од Љотића, “интегралног Југословена”, Николај је Југославију сматрао “пркосом Богу и Светом Сави”. Такође, Николај је био изразито антиримокатолички расположен, и није ценио духовност Рима; код Љотића је било обратно.
Да покушамо да кажемо неколико речи о Љотићевој духовности.

* * *

Лик Димитрија Љотића код нас, иако страствено брањен и много острашћеније нападан, још увек није довољно осветљен. Ова, несумњиво значајна фигура предратног политичког живота Краљевине Југославије, као и човек са знатном улогом у Србији за време Другог светског рата, тек чека озбиљнији приступ и анализу свог дела. На страну треба оставити причу о Љотићу као хитлеровцу. Она је идеолошки површна. Али, Љотић мора бити објашњен из различитих углова и са разних стајних тачака да би се о њему и његовом делу судило трезвено. Чини нам се да има неколико чињеница на које би требало обратити пажњу:
1. Љотић се формирао под снажним утицајем моралистичког хришћанства Лава Толстоја, које је оставило трајан печат на његовој мисли и делу. Љотић је касније одбацио Толстојев рационализам кад је у питању хришћанска догматика, али је заувек био обузет (као и писац из Јасне Пољане) класично руским (и словенским) питањем: “Шта да се ради?” решавајући га моралистички.
2. Љотић се Толстоја ослобађа преко француског римокатоличког пијетизма и мистике (Паскал, Фрања Салешки, итд). Уопште, његов поглед на свет и на хришћанство прожет је римокатоличким духом снажне сцољашње дисциплине, која од чула води ка разуму, потпуно предатом у послушност ауторитету земаљских верских установа. Организовање “Збора” и касније србских добровољаца као “militia Christi”, идеја вођења политике као мистичког учитељства, строга послушност и беспоговорно следбеништво једног витешког реда западног типа – све то има везе са римокатоличком традицијом (при чему нипошто не треба заборавити језуите, чији је оснивач, Игнацио Лојола, бивши ратник, сматрао да је војничка дисциплина у религиозном животу незаобилазна).
3. Љотићево југословенство, које је било најискреније (за разлику од политички прагматичног југословенстава многих србских Политичара), имало је своју мистичку основу у чврстом уверењу да су Православна Црква и римокатолицизам само две пројаве једне исте вере. Зато није нимало случајно што Љотић својој супрузи није дозвољавао да пређе у православље (она је то, по својој жељи, учинила тек после његове смрти), нити је чудно што он православна чуда изједначава са мистичким визијама које се збивају међу римокатолицима (довољно је видети његово кључно богословско предавање, “Светло истине”, па да се у то уверимо: јављање Госпе у Фатими и Лурду за њега је исто као и јављања из вишњег света која је имао Свети Серафим Саровски). У том истом предавању, одржаном добровољачким просветарима пред саму Љотићеву смрт 1945, он каже да је главни извор сукоба између четника и добровољаца био у томе што је код првих више наглашена политика, а код других духовност. Југословенство је, за њега, било више мистичко но политичко стремљење народних душа Срба, Хрвата, Словенаца и Бугара (и зато не може бити праве Јутославије док јој се не придружи Бугарска).
4. Човек ка Христу стреми подвизавањем, то јест “надзором над срцем” (Љотићев израз), индивидуалном борбом за очишћење од греха и страсти. Ово пренаглашавање борбе појединца за чистоту такође је особина западног приступа светости (при чему, наравно, мислимо на стари, нереформисани римокатолицизам, пре Другог ватиканског концила). Зато код Љотића веома присуствује молитва, пост и самосавладавање, али Причешће, као смисао хришћанског живота, упадљиво одсуствује (то не значи да је Љотић избегавао Причешће или исто избегавање препоручивао својим следбеницима, него да је за њега, по свему судећи, Причешће било награда за индивидуалну врдину, а не свецелосно учешће у пуноти литургијског, саборног спасавања човека у Цркви). Тај пут, у аскетском смислу (јер православна аскеза је надасве саборно-литургијска, а не индивидуално-пијетистичка), може да води у прелест. У прелест је овај пут увео римокатоличке мистике, међу којима је био и Тома Кемпијски, омиљени Љотићев писац. Јер, дело “О угледању на Христа” је, како је исправно уочио Свети Игнатије (Брјанчанинов), нека врста кокетирања с Богом, умишљања близине Божје, која води у чулну фамилијарност самообмане. Човек верује да се с Христом сјединио, да је коначно блажен, а, у ствари, стекао је само неку врсту душевно-телесне равнотеже. У таквом стању, неком се може учи”ити да је кадар да сам општи с Богом, без “посредника” (рецимо, свештеника), јер је достигао верско-морално савршенство, па гледа Бога лицем у лице (ни у најузвишенијим тренуцима боговиђења православни Свети се нису одрицали неопходности свештеника који нам предају благодат Христову у Светим Тајнама; Причешће је и за Највеће мистичаре, попут Светог Симеона
Новог Богослова, остајало хлеб живота без кога се не може, а који нам предају свештеничке руке).
Из свега овде реченог произилазио је однос Љотићевих присталица према осталим учесницима нашег несрећног грађанског рата. Љотићеви борци су веровали да су следбеници једног Учитеља, који је знао прави Пут; остали су били у заблуди, и то им је требало показати и доказати, некад и силом. Љотић је био човек несумњивог личног поштења, снажне визије и често прецизан у предвиђању развоја политичких догађаја. Био је одан Краљу и Отаџбини, и сматрао је да сав свој живот треба посветити служењу идеалу. То је веома снажно утицало на младе добровољце да га приме као “пророка”. Димитрије Љотић се наслањао и на мисао оснивача “Француске акције” Шарла Мораса. Морас је био паганин, који није много волео хришћанство, сматрајући га вером која је разрушила њему драгу Римску империју. Међутим, за римокатолицизам је имао пуно поштовања управо зато што су римокатолици преузели много од античког паганства, и зато што је Ватикан постао снажни политички и културни чинилац у историји Европе. Морас је био монархиста и творац идеје “интегралног национализма”, тако драге Љотићу. Вођ “Француске акције” је говорио: “Интегрални национализам не значи национал-империјализам нити разуздани национализам. Он обележава једну врсту национализма, који преко краљевства одговара административним, социјалним, правним и политичким потребама народа. (…) Такав национализам врло је различит и од фашизма и од нацизма. Такав национализам није ни етатистички ни партикуларистички систем. Интегрални национализам сматра да је монархија неопходна народу.” “Ми смо за Краља, јер се судбина на гласање не ставља”, писаће, одлучан као и увек, Љотић 1944, уочи Титовог доласка на власт.
На Љотића су значајан утицај извршили и “бели” Руси, монархисти који су у Краљевину Југославију избегли пред крвавим терором бољшевика. Од њих је добијао податке о нечувеном прогону Цркве и злочинима над православним народом, који су му, као и сваком здравоумном човеку, ледили крв у жилама. Љотић је свим силама настојао да спречи победу комунизма у Југославији, и зато је био спреман да се с комунистима бори на “крв и нож”. Од руских емиграната је, по свему судећи, примио и снажну нетрпељивост према Јеврејима, од којих су многи били у самом врху вођства бољшевичке револуције.
Када су Немци поробили Србију, Љотић је знао да су они окупатори, али је, а то се из његових говора и чланака види, сматрао да су они мање зло од комуниста. Мислио је (или се претварао да верује) да ће Хитлер ипак водити одлучну борбу против Совјетије, и да ће у “новом европском поретку” националних држава можда бити места и за Србе. Сличним путем пошли су и многи “бели” Руси, који су веровали да ће Стаљинова Совјетија пасти под ударима Хитлеровим, и да ће се тада обновити стара Русија. Плашио се Љотић нове Европе, подељене између бездушног капитализма и тиранског социјализма. Његово ослањање на Немце, које није било потпуно поистовећење с њима, делимично је слично Морасовом ставу у вишијевској Француској. То јест, ослободити се комуниста, а Немци ће вероватно сами отићи, и тада ће опет бити могуће градити националну државу.
Др Марко С. Марковић, наш чувени емигрантски писац, у једном огледу из 1953. покушао је да одгонетне тајну привлачности Љотићевог стваралаштва, и открио је (с пуним правом, што се види из поступка доказивања) да је Љотић био надахнут беседник и књижевно обдарен писац. Марковић уочава да је оснивач “Збора” у себи пригушио књижевни таленат да би онима који пођу за њим могао да саопшти нешто више и значајније него што би то књижевно дело могло. Он сматра да се у томе, можда, огледа и тајна Љотићеве личности – јер он је политичар био само због жеље да послужи ближњима тамо где је мислио да је то најпотребније. Из тога су произилазили и сви неспоразуми и сва сурова оспоравања Љотићеве мисли и дела. Оснивач “Збора” је видео оно што партијски политичари нису могли (или нису хтели) да виде: “космичку револуцију” која ће изменити лице планете, и скору пропаст хришћанске цивилизације, чији је заточник смедеревски адвокат био. Нарочито је значајно оно што је Марковић открио о Љотићевом утицају на омладину, којој никад није ласкао, али која је за њим ишла очарана идеалом “сунчаних људи”. Тај идеал им је председник “Збора” понудио у многим својим беседама, од којих је најпознатија “Омладини на Стражилову”. Марковић запажа: “А младост гледа и слуша. Необичан јој изгледа овај човек који тако говори. Јер је она навикла на бестидну и циничну демагогију партијских политичара, чула за убилачке планове усташа, познаје класну мржњу комуниста. (…) Ко хоће да открије праве изворе онога хероизма који је та младост показала у јуришу на Хаџијиним Ливадама, газећи Ибар и Млаву, у Истри и на Сочи, нека прво прочита две песме у прози: ‘Од Мојковца до Кајмакчалана’ и ‘Омладини на Стражилову’. Тада ће му све постати јасно.”
У сумњу се не може доводити чињеница да је Љотић настојао да читав свој живот заснује на начелима вере. У сјајној књизи Станислава Кракова “Живот човека на Балкану”, познати писац “Пламена четништва” и режисер филма “За част отаџбине”, описује Љотића како на првим борбеним линијама на Рововској коси (у Првом светском рату) чита као молитву Паскалове речи: “Како не знам одакле долазим, исто тако не знам ни куда идем; ја знам само да ћу одлазећи са овога света пасти или у ништавило или у руке расрђеног Бога.” У време свог другог сусрета с Краковом (први је био предратни, док је Љотић још био толстојевац), млади официр се већ био ослободио утицаја грофа из Јасне пољане. Толстој својим делима није могао да га утеши кад је Димитрију умро отац, кога је јако волео. Краков о Љотићу вели: “Сада су св. Августин, св. Фрања Салски и Блез Паскал постали његови религиозни саветници. У једном џепу своје тесне официрске блузе носио је ‘Мисли’ Паскалове у једном издању из 18. века, а у другом “Introduction a la vie devote”‘ од св. Фрање Салског. Неколико година касније, место ових књига, имао је увек у унутрашњем џепу свог капута једну малу икону на дрвету. (…) Нас двојица смо били толико различити по животним схватањима и темпераменту да ми је после првог радосног осећања што сам срео неког блиског почео да смета његов испоснички став. Чинило ми се на тренутке да је то поза. Уз то, никада није хтео да говори о женама и једном приликом рекао ми је да би се, да није било рата, по свршеним студијама у Паризу, закалуђерио.” Једном приликом, да би га изазвао, Краков је у друштву млађих официра почео да прича распусне повести о солунским блудницама. Љотић га је молио да престане, јер га је стид да то слуша. То је Кракова још више раздражило, па је постајао све безочнији. Љотић му је, на крају, ставио руку на уста, што је Краков једва дочекао да се физички обрачуна с “чистунцем”. Свом снагом ударио је Љотића песницом и овај се тешко затетурао и ударио леђима у зид. Шта се даље збило? Ево Краковљевог описа: “Истог тренутка уплашио сам се свог инстиктивног, али дивљег поступка. Погледао сам, збуњен, на свог рођака. Он је пошао ка мени. Сада сам био решен да га пустим да он мене удари и да се не браним. Он ми је спустио руку на ра,ме:
Ја знам, Сташа, да ти то ниси хтео да урадиш. То је било изван твоје воље… Ево…
И уместо очекиваног ударца, он ме је пољубио у образ.
Када сам га ударио, ја сам пребледео, али у овом тренутку био сам тако црвен да сам осећао да ми образи горе. Никад се тако нисам стидео себе.
Од тог тренутка постао сам најбољи пријатељ и друг са Љотићем. У мени је стално будила радозналост његова крајња уздржљивост према женама, чак и када се о њима говорило. Једном ми је одговорио озбиљно и кратко:
За мене ће се то питање поставити само код оне жене са којом се будем венчао.”
Тако је било на Солунском фронту. Али, тако ће остати и уочи Другог светског рата. Познати предратни новинар Милан Јовановић – Стоимировић, покретач листа “Вардар”, у разговору са Слободаном Јовановићем дотакао се и Димитрија Љотића. Слободан Јовановић је том приликом рекао да познаје Љотића: “Ми уосталом имамо једну заједничку црту, због које се и интересујем за тог човека. То је побожност!” Стоимировић је Јовановићу рекао да и он цени Љотићеву веру, јер је она негована, и јер ју је Љотић градио читајући Августина и Тому Аквинског, имајући чак већу ерудицију од многих епископа; истовремено, исказао је да му код Љотића смета “његов клерикализам, његово подређивање поповима, његово певање за певницом, његова смелост да чита апостол кад се нико други не прихвата те дужности…”. Јовановић је непрестано хвалио Љотићеву побожност, која је у нашој средини увек сматрана скоро женском слабошћу, и за коју Стоимировић вели да човек мора имати извесну кураж због могућих исмевања која прате манифестације личне религиозности. Јовановић му је одговорио: “Или се је побожан, и онда се иде до краја, или се није, и онда се стаје на пола пута, и остаје…”
Предратни левичар Драгољуб Јовановић, у књизи успомена “Људи, људи” пише да је Љотић у затвору с младим комунистима делио последњи комад хлеба. Он Љотића не воли, али истину не прећуткује.
Дакле, Љотић је био човек који је настојао да живи у складу са хришћанском науком и својом савешћу. Његова религиозност је била дубока и свепрожимајућа. Али, као што смо већ рекли, она је сва била осенчена духом римокатоличке мистике, која не даје исправну основу за изградњу унутрашњег човека. У тим противуречностима треба трагати за Љотићем, а не осуђивати га као наводног “хитлеровца”.
Чак и његов улазак у сарадњу са окупатором се може доживети као последњи покушај одбране једног света који се руши. То га, наравно, не амнестира од историјске одговорности. Али, то не амнестира ни његове критичаре од историософске озбиљности. Треба разумети трагедију морално чистог човека који је хтео да се бави политиком у корумпираној средини предратне Краљевине, при чему је тврдио да “политика није блато у коме се прасци ваљају, него страшна и света служба народу и држави”. Чињеница је да су Љотићеве идеје и став умногоме биле туђе доmаћем духу. Срби су, листом, били уз равногорство. И то је задатак за једног будућег истраживача, али истраживача непристрасног и озбиљног, а не позера и фразера.

* * * * *

Још једном да подвучемо: Николај Велимировић је био изричито равногорски настројен, из једног простог разлога: ђенерал Михаиловић је био Министар војни краљевске Владе у Лондону, под командом краља Петра II, а Југословенска војска у отаџбини била је легална војска Краљевине Југославије. Као доследни монархиста и легалиста Николај је за време Другог светског рата био на страни легалне власти и легалне војске. Имао је разумевања и за ђенерала Недића и његове сараднике, али патријарха Гаврила је, уочи разговора с Недићем, изричито упозорио да дотичног не назива Председником Владе (јер је председник наше Владе у Лондону), него да га само ословљава као ђенерала.
Комунисти су оптужили владику Николаја да је био “збораш” и на основу тога му одузели држављанство. Министарство унутрашњих послова ФНРЈ одузело је држављанство Николају 27. 9. 1951. године зато што је био “припадник противнародне политичке организације Збор и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем”.
Дакле, повезивање Николаја и Љотића, као припадника истог политичког покрета, потиче од комуниста! Николај није био припадник “Збора”, а са “зборашима” је, и пре и после Другог светског рата, сарађивао као са хришћанима, на православним и србским пословима који су били изнад идеологије.

Comments are closed.