Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

“Западне демократије” и Хитлер

Хенри Форд, угледни индустријалац и један од кључних америчких богаташа, веома је утицао на нацистички покрет својом књигом “Међународни Јеврејин”. Године 1923. Хитлер је изјавио да Форда доживљава као “вођу фашистичког покрета који расте у Америци”. Поменуо је његову књигу и у “Мајн Кампфу”, као дело које је веома утицало на фиреров мисаони свет. Форд је тврдио да су Јевреји лукави и подмукли упропаститељи, а да је обдарена и вешта англосаксонска раса “предодређена да влада светом”. Хитлер је, још у раној младости, одбацио религиозни антијудаизам као безвредан. Јеврејин је Јеврејин – по раси, макар се обратио у Хришћанство.
Хенри Форд је, због свега тога, усрдно почео да финансира нацисте. Син Рихарда Вагнера, Зигфрид, и његова жена учествовали су у пребацивању Фордовог новца Хитлеру. (Нимало случајно: Хитлер је обожавао Вагнера, и говорио да онај “ко хоће да схвати националсоцијалистичку Немачку, мора познавати Вагнера”) Године 1938, Хитлер је одликовао Хенрија Форда Великим крстом немачког орла највишег реда. Био је то први Американац који је добио највеће одликовање што га је могуће дати неком ко није Немац. Хитлер га је одликовао због стварања “аутомобила потребних масама”.
А Британци?
Алфред Розенберг се, почетком тридесетих година XX века, у Енглеској састајао са Џофријем Досоном, издавачем и најутицајнијим човеком “Тајмса”. Розенберг и Досон су сматрали да Британци и Немци треба да сарађују. Чланци у “Тајмсу” нису дуго чекали да пријатељство потврде; рецимо, 3. фебруара 1933, ова угледна енглеска новина писала је: “Нико не сумња у искреност хер Хитлера. Већ то што га скоро 12 милиона Немаца слепо следи говори много о његовом личном магнетизму.” Розенберг је ступио и у везу са Монтагју Норманом, који је 21 годину био на челу Енглеске банке – најдуже у њеној дотадашњој историји.
Овај моћни човек био је “нагонски пронемачки настројен” (Ендрју Бојл). Норман је кумовао са кључним човеком Хитлерових финансија, челником Рајхсбанке, Хјалмаром Шахтом. Чим је Хитлер дошао на власт, 1933, Норман је нацистичком режиму почео да даје зајмове.
Лондонска Шредер банка такође је помагала Хитлера.
Розенберг се срео и са лордом Бивербруком, власником “Daily Express”, “Sunday Express” и “Evennv Standard”, трудећи се да га придобије за нацистичке ставове.
У то време, Британија је сматрала да би “нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало” (Џејмс и Сузан Пул).
Виконт Ротермер, власник “Daily Mail”, ковао је нове немачке властодршце у звезде. Он је 1930. хвалоспевно писао о нацистима и урадио интервју с Хитлером. Овај енглески племић, снажно антикомунистички настројен, новчано је помагао “Британски савез фашиста” и величао вођу истог, сер Освалда Мозлија. Престао је да јавно хвали нацистичке идеје тек кад су Јевреји запретили да код њега више неће давати огласе. Но, 10. јула 1933, “Daily Mail ” је писао да ће се “мања дела појединих нациста утопити у великој добробити коју нови режим доноси Немачкој”. Ротермор је веровао у савез Немаца и Британаца, а његове новине су се, сваког дана, продавале у два милиона примерака!
Британски краљ Едвард VIII, после абдикације војвода од Виндзора, такође је био Хитлеров симпатизер. Сер Хенри Ченон је у свом дневнику записао: “И он иде путем диктатора, настројен је пронемачки, против Русије је и против сувише лабаве демократије. Не бих се чудио да он намерава да постане умерени диктатор.” То је био кључни разлог за његову, изнуђену, абдикацију, а брак са грађанком Симпсон само повод. Хитлер је то добро знао. У јесен 1937. у Лајпцигу, бивши краљ је рекао да је оно што је видео у Немачкој чудо које је немогуће схватити осим кад се појми да је иза тога “један човек и једна воља – Адолф Хитлер”.
Сер Хенри Детердинг, моћник из нафташког лобија, састао се у мају 1933. са Розенбергом у Лондону. Био је на челу Royal Dutch – Shell компаније, и имао удео у многим нафтним подухватима – од Румуније до Ирака и Ирана. Детердингови економски интереси у Русији били су, доласком бољшевика, угрожени, па је и он био спреман да финансира нацисте, који су му обећали помоћ у враћању монопола на нафтна поља у, од Немаца окупираној, Русији. Друга нафташева жена била је нацисткиња, а он је и 1936. године помагао Хитлеров режим. Британски држављанин холандске крви био је прави пример аријевца заинтересованог за победу “аријевске идеологије”.
Не треба заборавити ни велике финансијере са Вол Стрита. Вол Стрит је двадесетих година XX века, са добром зарадом за себе, подстакао стварање банкарског комитета чији је челник био амерички банкар Чарлс Дју. Да би Немачка платила ратну одштету, били су расписани међународни зајмови. Немачка је од 1924. до 1931. платила 36 милијарди марака одштете, а добила је зајмове у вредности од 33 милијарде марака. Вол Стрит је уложио паре у “IG Farben” (хемијска индустрија) и “Ферајгните Шталверке” (индустрија челика), које су биле главни произвођачи Хитлерових ратних потрепштина. Ентони Сатон, у свом класичном делу “Вол Стрит и успон Хитлера” каже да је немачка ратна индустрија настала “на основу америчких зајмова и, у извесном смислу, америчке технологије”.
Незаборавни “Standard Oil” дао је Немачкој технологију за добијање синтетичке нафте из угља. (Чак погодите колико је то Хитлеру значило у односу на једну реченицу Николајевог говора из 1935. године!)
Пол Варбург, из “Америкен И. Г.”, са својим компањонима, дао је за “IG Farben ” 400 хиљада долара; “Џенерал Илектрик” је приложио 60 хиљада долара, итд.
Аверел Хариман, из “Гаранти Траст компаније”, човек од поверења Лењина и бољшевика и први амбасадор САД у Совјетији, учествовао је и у пребацивању новца младом нацистичком режиму, преко Хитлерових финансијера Хендрика Јозефа Коувенховена и Јохана Гренингера.
Ту је и Ернест Сеџвик Ханфштенгл (звани Пуци), Американац немачког порекла, који се на Харварду дружио са будућим председником САД, Френклином Д. Рузвелтом. Он је компоновао СС маршеве и финансирао “Фелкише Беобахтер”. Кад је, 1941, пао у немилост немачког режима, вратио се на северноамерички континент. Канађани су га заробили, али је Рузвелт интервенисао да га пусте.
Амерички амбасадор у Немачкој, Виљем Дод, записивао је у своје дневнике много занимљивих појединости тог доба. Ентони Сатон каже: “Ми из дневника Виљема Дода /…/ знамо да је у току 1933. године, низ банкара и индустријалаца са Вол Стрита прошло кроз амбасаду САД у Берлину, изражавајући своје дивљење Адолфу Хитлеру – нестрпљиво да пронађе начине за вођење пословних активности са новим тоталитарним режимом. /…/ Ајви Ли, Рокфелеров агент за односе са јавношћу, се, према Доду, “истовремено показао као капиталиста и као бранилац фашизма”.
И за време Другог светског рата, Фордова компанија је била у пословним везама са нацистичким поретком; Рокфелерова ,Нејс банка” у
Паризу сарађивала је с Немцима, а клан Рокфелера је имао везе са “IG Farben” до 1942. године.
Сви ови подаци су пажљиво уклоњени од очију јавности, да се на суђењу у Нирнбергу не би знало шта се стварно збивало. Нацисти су у Нирнбергу представљени као марсовци, а не као плод западног капитализма и његових метастаза.
А шуровање “западних демократија” с Хитлером? Олимпијада у Берлину 1936? А Чемберлен и Даладје?
И, наравно, велики маг европске политике, Винстон Черчил, који је Србе продао Титу. Сетимо се шта је овај писао у првом тому својих мемоара (“Други светски рат”), о Хитлеровим раним данима: “Ове недаће нису га одвеле у комунистичке редове. Сасвим супротно, и то му служи на част, гајио је снажно и абнормално осећање расне лојалности и страсно и мистично дивљење за Немачку и немачки народ.” О Мусолинију Черчил вели: “Од Дучеа сам примио најтоплије изразе захвалности. Штавише, у сукобу између фашизма и бољшевизма није било никакве сумње на чијој су страни моје симпатије и убеђења. У двема приликама, 1927. године, кад сам се састао са Мусолинијем, наши лични односи су били присни и неусиљени.”
Дакле, Черчил се дивио Хитлеровој “расној лојалности” и срдачно се дружио са Мусолинијем. Љупко, нема шта. Али, Бајфорд је ипак ухватио главног мрачњака – Николаја Велимировића. Честитамо! Овај Симон Визентал новог енглеског интелектуалног естаблишмента, ловац на покојне криптохитлеровце, није се нимало случајно определио да живи у земљи која је Черчила изабрала за свог најугледнијег државника, у једној од многих анкета крајем XX века.

Comments are closed.