НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Научници и вера

Свети Николај Жички, нови Златоуст Православне Цркве, суочио се са проблематиком тзв. „природних закона“ у својој књизи „Номологија / Наука о закону“. У предратној Европи, још увек опчињеној сцијентизмом и материјалистичком гордошћу зачетим у њеним грудима још, у доба „просветитељства“, „природни закони“ били су свеистинита формула стварности у коју се није смело сумњати.
Човек је сав подређен природним законима и, по дефиницији, он је нека врста ламетријевске машине коју је природа ставила у погон, снабдевши је „покретачким нагонима“. Сигмунд Фројд, оснивач психоанализе, своје тврдње о човеку као нагонском бићу, сламци у стихији несвесних пожуда, темељио је на таквом односу према свету. За њега, медицинара – позитивисту, психа није постојала никако другачије до као збир физиолошких, пре свега сексуалних, порива.
Експерименти бихејвиориста који су људе сводили на „антрополошки материјал“, на једну од многих животињских врста такође су извирали из апсолутног поверења у „аксиолошку лествицу“ природних закона. Човек је постао мрежа нерава, пасивно поље примања надражаја. Иако је сцијентистичка олуја прохујала крајем XIX века (одлучне ударце задали су јој Шопенхауер и Ниче, сетне сумњалице), трећеразредни мислиоци и даље су били занети могућношћу да се читава реалност окује у ледене форме „геометријског“ објективизам.
О тој маштарији сведочи Владика Николај кад у уводу своје „Номологије“ вели: „Природа и природни закони најзвучније је гесло нашег времена. Свако друго гесло, које једно европско дете слуша од првог разреда основне школе па до свршетка века малозвучније је и слабије… Свевласт природних закона над духовима и умовима белог човечанства у Европи и Америци постала је данас апсолутна.“
Природним законима били су опчињени и западни теолози који су се мучили да докажу како Свето Писмо и Откривење Божје ни у ком случају не противурече открићима природних наука. Штавише, Библија потврђује домете модерних научних истраживања. Тиме су они само убедили научнике да природни закони уопште не долазе у питање, а нису их уверили у истине хришћанске вере.
Ретки научници савременог доба били су, да тако кажемо, „конфесионални“ Хришћани. Они који јесу, бавећи се научним радом, увиђали су да је стварност у највећој могућој мери логосна, христоцентрична, и то су свим срцем исповедали, томе се радовали, то саопштавали. Луј Пастер, познати медицински геније, говорио је да, што више ради у лабораторији, то му је вера сличнија простосрдачној вери бретонских сељака. Физичар Макс Планк, велики критичар позитивизма, такође је био религиозан у „конфесионалном“ смислу… Међутим, таквих примера је мало, мада слободно можемо рећи да је велики број природњака, пре свега физичара, исповедао неку врсту личног осећања Светог, Нуминозног, која је извирала из увида у складно устројство проучаваних природних феномена.
Пођимо од Алберта Ајнштајна. За њега постоје две ниже врсте религије и једна узвишена. Ниже врсте су: религија страха, најпримитивнији вид доживљавања Савршенства, и морална религија, која је развила појмове добра и зла. И једна и друга су антропоморфне. Самим тим, не достижу пуноту смисла. Врхунска религиозност је космичка: будизам, на пример. Космизам не зна за догме, ни за човеколиког Бога. Најближи су му били јеретици свих времена, а тројица њених „апостола“ – Демокрит, Франциско од Асизе и Спиноза. Што се етике тиче, она нема потребе за религијском основом јер се заснива на саосећању, васпитању и социјалној повезаности. Због овакве космичке религиозности „цркве“ (које?) су увек гониле науку. Религиозност научника састоји се у „заносном дивљењу пред хармонијом природне закономерности, у којој се испољава један такорећи надмоћан ум, да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај“. Физичари морају ићи у потрагу за најопштијим елементарним законима природе да би из њих дедуковали слику света. Елементарни закони не откривају се логички, но интуитивно.
Други велики физичар данашњице, Вернер Хајзенберг (тумачио принцип неодређености), религију је видео као подлогу етичког деловања, док је за њега наука основ за „технички целисходно делање“. Према томе, религија је нешто лично, а наука има „објективни“ карактер. Религија се не може подвести под судове типа „тачно“ и „погрешно“. Она настаје усвајањем одређеног традиционалног васпитања, као плод појединачних склоности, итд. Наравно, појмови субјективно-објективно у модерној физици већ су одавно постали проблематични; квантна теорија, истичући неопходност посматрача и његовог уплива на стварност огледа, помогла нам је да се оканемо „субјект-објект“ приче прошлости. Математика имагинарних бројева и бескрајних величина заснована је на апстракцијама које превазилазе све оно што би се дало срести у „објективној“ природи. Па ипак, у формулисању и изналажењу нових научних резултата, ова врста математике је неопходна. У једном разговору са Нилсом Бором, Хајзенберг је чуо причу о човеку који је изнад кућних врата држао потковицу „за срећу“. Иако није веровао у то ипак ју је ставио – „јер доноси срећу иако не верујеш“. Такав би могао бити однос физичара према Богу. Хајзенберг је веровао у неку безличну душу стварности, у скривену нит хармоније с којом се може доћи у додир.
Докле су дошли постмодерни физичари, наши савременици, људи који свакодневно превазилазе дојучерашње закључке науке?
Америчка списатељица Ренее Вебер, аутор неколико књига огледа о проблемима физике, хемије и биологије краја века, направила је и читав низ интервјуа са познатим научницима и далекоисточним мудрацима, јер она, као и већина интервјуисаних, сматра да су исходишта науке и оријенталне мисли веома сродна. Према њој, основна особина науке са којом живимо и индуистичко-будистичке мисли је „потрага за Јединством“. С тим у вези, наука је покушај да се појми стварност и као таква „квазирелигијска делатност у најширем смислу те речи“ (Џорџ Болд).
Наука и мистика имају исти корен: чуђење, страх и запрепашћеност. Оне скупа сведоче о јединственој нуминозној стварности, обезличној божанствености која стоји из сваког Бога. Ведско божанство Кришна тако и каже свом следбенику Арџуни: „Којим год именом да ме назовеш, ја ћу ти одговорити.“ Знање о универзалној повезаности имали су великани попут Хермеса Трисмегистоса (Трипутвеликог), митског оснивача античке алхемије, Парменида, Питагоре, Платона и Спинозе. Они су код себе развили КОСМИЧКУ СВЕСНОСТ, која им је омогућила увид у структуру ствари. Савремени нуклеарни физичар Дејвид Бом, следећи закључке ове традиције, сведочи: „Људи у прошлости су имали увид у то да постоји некаква интелигенција која је организовала универзум, персонализовали су је и назвали ‘Бог’.“
Чувени теоријски физичар Стивен Хоукинг, човек који истражује „црне рупе“ (једна од омиљених маштарија модерне астрофизике: звезда која је због масе колапсирала и сад гута све око себе, чак и светлост) и питања „раног космоса“ сматра да је Бог нека врста „ивице космоса“ која је све ставила у погон. Он нема везе са моралним бићем: то је начело синонимично са законима универзума. „Ми верујемо да је космос логичан и прелеп, али избегавамо реч ‘Бог'“, вели Хоукинг.
Шта се из наведених примера може закључити?
1. Савремени научници верују да у космосу постоји склад иза кога је некаква интелигенција.
2. Та интелигенција је безлична.
3. Највиша религиозност је космичка: осећање свејединства стварности прожете „божанским начелима“ (дакле, пантеизам).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *