Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

СВЕТАЦ?

Канонизација у Православној Цркви

За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, па блаженик може да постане и Алојзије Степинац, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање пријатељу Господњем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светац се не одређује административном одлуком: Сабор епископа само “прибраја лику светих” некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Наш народ је цара Душана звао Силним, али га никад није осећао као свеца. И Милоша Обилића сматра јунаком над јунацима (чак му и фреска постоји у Хиландару), али му се није молио за заступништво пред Господом. А владику Николаја су још за живота звали “свети дека”, и осећали благодатну помоћ његових молитава (у манастиру Никољу у Овчару чува се марамица над којом је Николај у Америци читао молитву, и од које се много људи исцелило. Таквих је чуда било ко зна колико, али многа нису записана). Свештеници на Охриду су се овом смерном човеку Божијем клањали до земље, иако то нико од њих није тражио, а обични људи су ишли пешке, чак од Славоније, да га виде и пољубе му руку, као да иду у Јерусалим. Из Енглеске и Америке су долазили инославни да узму благослов од њега. Англикански бискуп Џорџ Бел, говорећи после упокојења Николајевог о владики, рекао је да је он светитељ Божији чија је смрт губитак за читав свет.
У Православној Цркви, рекосмо, канонизација није ствар јуридичка, спољашња, него светодуховска. Неки подвижници су у раним данима Цркве још за живота сматрани свецима, и у њихову част су подизани храмови (тако је цар Маркијан подигао храм у част преподобног Васијана још док је овај био жив). Пошто се број светих увећавао, од IV и V века епископи настоје да надзиру изградњу и посвећење нових храмова, да случајно не би почели да се поштују јеретици и лажни свеци. Светитељи су се прво поштовали локално (на нивоу манастира, храма или епархије), а затим су уздизани за свеправославно поштовање. Крајем X И почетком XI века, Свети Симеон Метафраст и Јован Ксифилин написали су житија светих који су чествовани широм Византијског царства. Из историје прибрајања светима великог Григорија Паламе очито је да је византијски поредак био веома једноставан. Патријарх Филотеј, који је прибрајање обавио, каже да свештеници Солуна, договорно и у братској слози, износе Григоријеву икону, савршавају празновање на дан његовог уснућа и подижу му храм, не чекајући велике Саборе и општа решења, него су задовољни што им је о томе објављено од Бога. Патријарх Филотеј истиче да је таква пракса за многе упокојене побожне људе и жене, истакнуте светим животом, које верници празнују, иако Црква још није званично рекла своју реч.[1]
О Светом Николају Жичком говоре многе чињенице: довољно је прегледати књигу владике Атанасија “Свети владика охридски и жички Николај” у којој се налазе фреске, иконе и службе са свих страна православног света, још пре но што је Свети званично унет у календар. На симпосиону о Светом Николају, одржаном у Жичи почетком 2003, Андреј Шестаков из Москве је потврдио да је он у Русији омиљен богослов, а да и највећи подвижници савремене Русије воле и читају Светог Николаја Жичког. “Он је за све нас СВЕТИ владика Николај, и у то нико не сумња”, каже Шестаков пре саборске канонизације. У православној Америци, владикин Пролог на енглеском једно је од најомиљенијих штива. Монахиња Назарија, из манастира Светог Пајсија Величковског, рођена Американка, написала је владики стихире у којима га прославља као новог “Апостола и Проповедника”, “храброг ратника вечности”, “милог Оца сирочади и Исцелитеља напаћених душа”, итд. Француски богослов Жан Клод Ларше, један од најбољих православних теолога на савременом западу, каже да “Касијана” и њен “Стослов о љубави” стављају Николаја у ред Отаца Цркве, поред Светог Максима Исповедника (Свети Јован Шангајски га је називао новим Светим Григоријем Богословом). Као свеца га поштују и у Грчкој. Као свеца га је поштовао и један од највећих румунских духовника XX века, старац Клеопа, који је његову фотографију држао у својој келији… Дакле, прибрајање владике Николаја лику светих плод је свенародног поштовања Николаја као угодника Божијег не само међу Србима, него и у читавом православном свету. (Одавно је у манастиру у Есексу, где се подвизавао старац Софроније, насликана икона сусрета Светог Николаја Жичког и Светог Силуана Атонског; о другим местима да и не говоримо.) Он је “предмет спорења” само међу злонамерним инославнима (не свим инославнима, наравно, јер су га и многи од њих сматрали за свеца) и србским “активним грађанима” о којима је реч у овој књизи. Да није требало можда сачекати да Мирко Ђорђевић, који тврди да се светитељима лакирају мошти (комунисти су били бар виспренији кад су говорили о балсамовању светих, иако је и то лаж), осети да је Николај светац, па да о томе обавести Свети Архијерејски Сабор и своју латиномислећу централу? Или да Џејмс Лајон из Међународне кризне групе, скупа са Соњом Бисерко, запева тропар Светом Николају Жичком? Наш Архијерејски Сабор, хвала Богу, никад није ни помишљао на такве “мудраце”, нити је чекао њихово “зелено светло” па да учини оно што Бог благосиља.
Николај је контроверзна личност, кажу Ђорђевић и слични њему. Наравно! Господ његов, Исус Христос, још је контроверзнија Личност, и тако је о Њему, Спаситељу свих који то желе, пророковао и Свети Симеон Богопримац, узевши Га као одојче на своје старачке руке и рекавши: “Ево га овај лежи да обори и подигне многе у Израиљу, и да буде ЗНАК ПРОТИВ КОГА ЋЕ СЕ ГОВОРИТИ” (Лк 2, 34). Дакле, знак препоречни, знак спорења, знак контроверзе. Шта све нису причали о Христу? Талмуд Га је називао “сином блуднице”, Коран пророком мањим од Мухамеда, окултисти су тврдили да је магију учио у Индији, а комунисти да није ни постојао. Школа “библијске критике” је устврдила да су апостоли “халуцинирали” Његово васкрсење, а Ерих фон Деникен да је Исус дошао из летећег тањира… И? Шта с тим? Да ли је због тога Христос мање Бог или мање Човек? Већ смо рекли: ако су Домаћина називали демоном (Христа), зар неће укућане Његове – дакле, свеце попут Николаја? Николај је “контроверзан” само онима који не могу или неће да уђу у дубину његове богожедне душе. Наравно, то не значи да о Николају не треба расправљати; треба, али мудро, одмерено, озбиљно, аргументовано. а не бацањем прашине у очи. Јер, безгрешан и савршен је само Бог, а Николај је био човек.
Прича о “деканонизацији” србских светаца коју помиње Ђорђевић, а која се збила за време Марије Терезије, јесте лаж. Марија Терезија није деканонизовала свете, нити је то учинила Србска Црква, него је “просвећена апсолутисткиња” наредила и римокатолицима и православнима да смање број “црвених слова” и нерадниих дана, из чисто економских разлога, а под утицајем француског просветитељства (сетимо се Доситеја: “Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорце!”). Ђорђевићево хватање за АустроУгарску плод је његових дубоких симпатија према “црножутој монархији”, исказаних у тексту “Да ли је било корисно распарчавање Аустрије / Спољња страна носталгије” (“Данас”, 45. март 2000). У том свом огледу, Ђорђевић, који је својевремено имао разумевања и за Степинца, има разумевања и за хабзбуршку “тамницу народа”. Између осталог, вели: “Архитекти модерне Европе траже ‘модел’, он није некадашњи аустријски, али наде има ако се он буде тражио у смеру наднационалног принципа. Крај свих мана, стара је Монархија поседовала ту несумњиву врлину. Ако се данас класични принцип суверенитета доводи у питање, још више је разлог да се доведу у питање мали балкански ‘суверенитети’ који се гложе и опстају у атмосфери медијевалне мржње и узајамног негирања, без икаквих простора грађанске слободе. /…/ Није наравно, стара Монархија неки готов ‘модел’, али и све присутнија носталгија говори да је имала вредности које се могу надграђивати и дограђивати.” А то су већ идеје, рецимо, једног Ота Хабзбурга у данашњем Савету Европе, који је године 1989. у тужној поворци отпратио мајку – царицу Зиту до њеног вечног дома. Јасно је да Ђорђевић не може волети човека који је о њему драгој “K und K” монархији говорио у својој беседи “Аустрија-маска”: “Шарена је сва споља као вашарска шатра, но где је год прстом дохватите, ту провали чир од лажи. Њена дипломатија, њена журналистика, бирократија, хришћанства, цео државни систем, све лаж, лаж. Она је лаж и отац свију лажи које су се у Европи чуле о нама.” Николај Хабзбуршку монархију, најблаже речено, није волео.
А што се Николаја као “пушача” тиче, владика Николај јесте пушио као млад јеромонах, а можда извесно време и као епископ. У то време, о дувану се није знало оно што се зна сада, а поготово не о његовој штетности. Дуван је сматран за нешто попут кафе. У делу руског свеца XIX века, Светог Игнатија Брјанчанинова “Допринос савременом монаштву”, препоручује се монасима који шмрчу бурмут да то не чине у храму јер праве буку и друге ометају (дакле, ово се није сматрало грехом). Касније, међутим, владика престаје да пуши. У његовој оставштини постоје чланци из новина о штетности пушења, а у правилима за будуће србске манастире он вели да у њих не треба примати искушенике који пуше.

2003


НАПОМЕНЕ:

[1] Говорећи о Светом Никодиму Агиориту, чувеном богослову са Свете Горе (XVIII век), који за живота није чинио чуда, али је увршћен у календар целокупне Православне Цркве, један савремени светац, Јован Јаков Хозевит (Румун), чије мошти целоимане почивају у Светој Земљи, каже: “Преподобни Никодим Агиорит није творио знаке и чудеса у животу, али цели његов живот је био истинско чудо, кроз плодове доброте који су испунили свет. Његова учења су озарила хришћански народ и укрепила су Православну Цркву у најтежим временима. По сведочењима Светих Отаца човекова светост се не пројављује у чињењу чудеса него у врлинском животу. Чудеса су Божије ствари и творе се више ради просвећења неверника и ради окрепљења слабих у вери, а врлинска дела јесу плодови по којима се препознају светитељи. Ево шта казује Свети Григорије Богослов у “Слову на погребењу Светог Василија Великог”: “Чудеса су за невернике, а не за оне који верују. Знаци светих мужева јесу
њихов живот по Богу и њихово свето стање.” А Свети Јован Златоуст казује: “Врлина је изнад чудеса.” Исто он пише и ово: “Светитељи су они који имају праву веру и чист живот, чак ако и не творе знамења, чак ако и не изгоне зле духове, као што се за Јована, највећега од свих рођених од жене, нигде не помиње да је творио знамења” /…/ Свети Јован Крститељ није чинио чудеса у животу, али је живео као анђели на земљи и удостојио се да крсти Спаситеља света у водама Јордана. Исто тако ни преподобни Никодим није творио чудеса, али његов живот је био анђеоски, и он је крстио милионе душа свештеном светлошћу свога учења. Његове књиге су као горуће воштанице које обасјавају хришћанство.”
Владика Николај је својим делом највеће чудо. Он је чинио и чини и друга чуда, али је највеће чудо чудо љубави Божије која га је просветлила и Духом Светим водила да напише беседе и поуке којима ће се православни хранити док је света и века.

Comments are closed.