ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И НАЦИСТИ
Свети Николај Жички и хитлеровци
Године 1935, у свом говору „Национализам Светог Саве“, одржаном на Коларцу, Свети Николај Жички је истакао да је национализам Светог Саве био универзално хришћански, а никако „уски и глупи шовинизам“. Подсетио је на ону народну: „Богом брате, Суљо Циганине“ и на то да се у Првом светскомрату Срби на фронтовима нису либили дружења са „обојенима“, црнцима и Индусима, којих су се њихови бели колонијални господари, Французи и Енглези, туђили и које су гледали с висине. Том приликом је истакао да највећа заслуга за такав однос према другима припада националној Србској Цркви, коју је основао Свети Сава, и које на папистичко-протестантском Западу нема. Јан Хус, Блез Паскал и Мартин Лутер покушавали су такву цркву да оснују, али им то није пошло за руком. Садашњи немачки вођа (ни име му није поменуто) покушава да направи то исто, од протестантског дела немачке нације, али је питање хоће ли успети, јер је то посао који „припада светитељу, генију и хероју“, то јест човеку какав је био Свети Сава. У свом писму од 20. фебруара 1946, упућеном епископу Дионисију, Николај каже: „Све што је речено и написано у 1935. години речено је у похвалу Светога Саве – Светитеља, генија и хероја, нема у чију другу похвалу. Јер и тад, Паскал и Хитлер послужили су ми као пример неуспеха у сравњењу са сјајним успехом Светога Саве.“ Те, 1935. године, Николај је добио и одликовање од Хитлера, за обнову немачког војног гробља из Првог светског рата у Битољу, јер за Србе мртав човек више није непријатељ. Хитлер му је због тога послао орден за грађанске заслуге. (Или, можда није? Можда је то орден за сарадњу при писању „Мајн кампфа“? Бајфорд ће га знати.)
Сви предратни Николајеви текстови били су антинацистички. У априлу 1939, Николај је у свом тексту о три Рајха (Наполеоновом, аустријско-пруско-талијанском и Хитлеровом) рекао да им је судбина иста, и да се судбина овог последњег види из судбине прва два – „ум за морем, смрт за вратом“. У „Жичком благовеснику“ (2/1939), Николај одговара да православни не припадају ни демократској, ни фашистичкој осовини, него осовини од „Солуна до Владивостока“, то јест „појасу православних народа“, „духовно-моралној осовини потребној целом свету“. Владика је пратио и судбину немачких хришћана које је Хитлер гонио, па је, први у Србији, писао о вођи антинацистички оријентисаних протестаната, пастиру Нимелеру који се „храбро борио за лутеранску цркву против немачких диктатора“ и зато заточен у логор. Он је Нимелера истицао као пример храбрости србском православном свештенству. Из броја у број, у „Жичком благовеснику“, чији је покровитељ био Николај, излазили су текстови против фашизма. Љубомир Иванчевић је, у тексту „Цезар или Христос“, писао да кроз фашизам васкрсава паганизам, свет Јулија Цезара, а не апостола Павла, и да је фашизам неспојив са хришћанством. Неки Гоговић је писао да „расно лудило и националсоцијалистички бес“ нису савезници Хришћана. Не треба заборавити ни Николајеву борбу против „три авети европске цивилизације“, Дарвина, Ничеа и Маркса, од којих су прва двојица главни инспиратори нацистичких идеја.
Михаило Константиновић, отац Радомира, писца „Философије паланке“, у својим дневничким белешкама из јесени 1940. године описује сусрет с Николајем у Жичи, када је Николај оштро иступио против „бечког молера“ Хитлера и владе силе коју он спроводи.
Да је био одлучно, скупа с Патријархом Гаврилом, против Тројног пакта, и да је подржао пучисте 27. марта 1941. године, о томе знају и врапци на грани. Чим су Немци ушли у Србију, Николај је стављен под присмотру.
Један извештај „Reichssicherheitshauptammt„ од 22. маја 1941. године, пише о првом претресу Жиче и првом саслушавању Николаја следеће:
„Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан.“ Усташки „Хрватски народ“ је 7. маја 1941. објавио текст у коме је Николај представљен као „црнорукац“ и „енглески агент“.
Немцима је било врло стало да Николаја превуку на своју страну. Новембра 1941. нацистички официр Тајхман га је убеђивао да Немци „не мрзе Србе“ (после Крагујевца и Краљева!), али је морао да обавести свог шефа, Харолда Турнера, да „Николај још није напустио свој непријатељски став према Немцима“. Николај је из Љубостиње у Војловицу одведен због веза са вођом антинацистичког покрета отпора, Дражом Михаиловићем, и због одбијања да са Немцима сарађује по било ком основу.
Димитрије Љотић је, од маја до августа 1941, упутио три писма Феликсу Бенцлеру, представнику немачког министарства спољних послова код Врховног команданта немачких снага у Србији. У писмима Љотић протестује због Николајевог стављања под стражу и могућности интернације, чиме би се „комунистима дало много оружја у руке“. Љотић вели да је Николај увек био против интернационала, од масонске до комунистичке, и да би био лојалан Немцима. Али, Немци су знали право Николајево расположење, и Љотићу нису веровали.
Касније су Немци покушавали да преко ђенерала Недића понуде Патријарху Гаврилу и владики Николају излазак из заточења у Војловици, сазивање архијерејског сабора и нормализацију рада Цркве, под условом да осуде комунисте. Николај је рекао Гаврилу да он на тај сабор не би могао доћи јер су му немачки војници побили пола Краљева, попалили Горњи Милановац, гонили свештенство и монаштво, рушили храмове и манастире, па би он на сабору морао прво њих да жигоше. Николај му је, у вези с осудом комуниста, рекао: „/…/ Ми смо и против Хитлерових безбожника исто као и против совјетских.“ Упозорио је Патријарха да Недића не зове „председником владе“, јер „ми имамо свога легалног председника владе у Лондону“.
У Војловици је, по сведочењу Василија Костића (14. VII 1952), однос према заточеницима био понижавајући: „Од ове хране и намирница које су слате из Баната стражари – Немци – често су велики део задржавали за себе, правили пакете и слали својима; чак су такве пакете слали у Немачку. Нико није смео да им се супротстави. Дешавало се да су стражари – Немци – из јела ношеног заоточеницима вадили месо и јели га, говорећи: нису они ту да уживају, већ да у затвору испаштају, то су непријатељи Трећег рајха. Стражари су врло грубо поступали према свима, а нарочито према Патријарху Гаврилу и Епископу Николају. Зато они нису никад користили дозвољено време кад су пола сата заточеници могли шетати у башти поред конака.“ И преписка им је била забрањена.
Есесовац Тајхман је својој берлинској централи 8. септембра 1943. године писао да је Патријарх Гаврило „англофил и има добре везе са англиканским високим клером“, а да је Николај „англофилски настројен и даје потпору српском отпору против Немачке“, као и да је одржавао везе са наоружаним групама (очито, ђенерала Драже).
Приликом спровођења Гаврила и Николаја за Дахау, Патријарх Гаврило је протествовао јер се према њему нечовечно поступа, и јер, иако је болестан, Немци два месеца нису дозволили да га прегледа лекар. Нацистички официр је рекао да ће све жалбе моћи да изјави сутрадан, у Бечкереку, пред вишим официром.
У писму које је митрополит скопски Јосиф, у име Синода СПЦ, упутио Недићу, види се да су Немци Синод обавестили како су архијереји Гаврило и Николај одведени у Винервалд крај Беча. Међутим, кад је Синод одлучио да пошаље Гавриловог синовца Душана и лекара Дрецуна да их посете (јер су Немци то обећали), речено је да се ипак не зна тачно где су Гаврило и Николај. Митрополит Јосиф је молио Недића да помогне да се ова двојица врате у отаџбину. Од тога није било ништа.
Како су Немци поступали с патријархом Гаврилом и владиком Николајем приликом одвођења за Дахау? Ево сведочења из „Мемоара патријарха Гаврила“:
„Док сам био у Војловици у манастирском затвору, заједно са епископом др Николајем, где су Гестаповци вршили своју нечовечну улогу, где смо обојица били као робови, нисмо могли да разговарамо. Генерал Недић је знао за то. Желео је да нас посети и да нас упозна са стањем и приликама у српском народу. Немци то нису никако хтели у почетку да дозволе. Тек кад су њихови неуспеси све више и више доказивали да рат иде на њихову штету, онда су утолико попустили да су дозволили Генералу Недићу да дође у манастир Војловицу да нас види. Он је долазио неколико пута. Наши разговори били су контролисани. Испред собе у којој смо разговарали били су гестаповци, наши држављани немачког порекла, који су добро говорили наш језик, мада су то у свему скривали. Ја желим овде да изнесем наш последњи разговор, коме је присуствовао и епископ др Николај. Трудићу се да га пренесем у целини, онако како је текао.
Овај наш састанак, саопштили су нам гестаповци, треба да буде почетком августа 1944. године. Тако исто да ће и епископ др Николај Велимировић присуствовати томе разговору. Тако је и било. Немци су прихватили молбу Генерала Недића да нас види и разговара са нама. Предвиђеног дана дошао је Генерал Недић. Било је око 16 часова после подне, када смо га ја и епископ очекивали. Ушао је у нашу собу у цивилном оделу. Био је озбиљног изгледа и његово лице показивало је замореност и човека који је неиспаван. Али његова углађеност и понашање били су увек на своме месту. У рукама је имао црну ташну…
Пошто смо се поздравили и заузели места, почели смо разговор. Наш сусрет личио је на суочење три заробљеника: двојице лишених слободе, својих верних и свога народа, и Генерала Недића који је био у нешто бољем положају, и то само у погледу кретања. У ствари, и он је био заробљеник, као што је био и цео народ српски… /…/
Разбијање јединства српског народа треба сматрати као највеће зло… рекао сам тада. Према томе, будући наш задатак састоји се само у овом спасоносном решењу, да се иде правим путем и да се не окреће ни лево ни десно, нити пак размишљати о ономе што је до сад рђаво било и што је разарало јединство и снагу српског народа. То је баш оно што је најпотребније за наш опстанак. Јер, ако би се разбило српско јединство, онда је без сумње његова пропаст неминовна…
Епископ Николај је био необично радостан. У његовим очима биле су сузе. Његово родољубиво срце куцало је увек за српски народ, његову срећу и добро. Ја га погледах. Био је то узбудљив и дирљив моменат. Он се диже, приђе ми руци и рече:
‘Ваша Светости, кроз Вас говори Свети Сава. То је једино српски пут и другога нема. Ви сте казали све оно што ми Срби желимо и осећамо.’
Генерал Недић је био такође импресиониран, али се држао чврсто. Био је очито задовољан са мојим мишљењем и епископа Николаја о српском путу, па одговори:
‘Хвала Вашој Светости и Вашем Преосвештенству на Вашим речима, које су на моје срце и душу деловале као мелем на рану…
Сматрам да нам у овом тренутку једино ово треба, и сви други имали би да се са овим сагласе.’ Затим узе реч епископ Николај:
Тосподине Генерале, хвала Вам што сте правилно оценили оно што нам предстоји на путу нашега спасења, које се састоји у братскоме измирењу и заједничкој одбрани наших српских интереса. Његова Светост је то изложио на један начин, по коме не може бити никакве дискусије. У њему је све речено што је најпотребније за нашу слогу и јединство.’ На ово, генерал Недић одговори:
‘Ваша Светости, Ви сте рекли што је за мене најпотребније и најважније и ради чега сам дошао да са Вама разговарам…
Мени је такође драго што и Ваше Преосвештенство дели ово мишљење, као једино спасоносно за даљи ток наше заједничке српске сарадње… Нарочито Вам захваљујем на саветима шта све треба да чинимо, помажући једни друге, у одбрани нашег народа и његових интереса.’
(…) После неколико дана, саопштено нам је да се спремимо за пут, а у ком правцу, нису хтели да нам кажу. Освануло је дивно јутро. Дошли су камиони и у један смо ушли ја и Епископ Николај у пратњи око 20 гестаповаца. Они су имали дужност да нас некуд спроведу. Тако смо стигли до Великог Бечкерека, где смо сишли с камиона. Овде смо чекали на воз који је имао да нас одвезе у правцу Будимпеште. Обојица смо били болесни и уморни од вожње у камиону. Немац је био шофер који је возио таквом брзином да смо се целим путем тресли. Наше здравствено стање овим је било погоршано. Чим смо стигли у Велики Бечкерек, рекао сам епископу Николају, пошто говори добро немачки, да лично протестује противу оваквог поступка вожње са камионима, која нам је проузроковала погоршање нашег ионако слабог здравља. Немци су на све то гунђали и нису ништа одговарали, али су ипак предузели да нам доведу једног лекара, који је био по народности Рус, али је био наш држављанин. Увели су нас у чекаоницу на станици где нас је овај лекар нашао. Он нас је питао шта нам фали. Ми смо му објаснили своје здравствено стање, а нарочито последице вожње камионом коју је било тешко издржати. Лекар нас је добро разумео, али нам је слабо могао шта учинити. Дао нам је неколико пирамидона и аспирина, како би нам умирио болове. Са овим лекаром наставили смо вожњу до Пеште, гладни, жедни и изнурени. У Пешти су нас трпали у жељезничке фургоне и под таквим условима дошли смо до злогласног логора Дахау. Лекар нас је у Пешти напустио, а остала је само гестаповачка пратња. Ми смо обојица били толико изнурени од пута давшсмо били ни за шта. Немци нису о томе водили рачуна, него су нас по доласку стрпали у злогласне бараке, где је живот био немогућ.“
Немци од патријарха Гаврила и Владике Николаја не одустају ни после одвођења у Дахау, где су обојица били подвргавани понижењима. Др Станишић, у својој књизи „Кратак осврт на животни пут и философију Владике Николаја“ (Вест Лафајет, Индијана 1977) прича како су србски архијереји морали да, по доласку у логор, износе и просипају кибле. Кибле су носили на обрамици. Владика Николај је често посртао под теретом, док је патријарх Гаврило био јачи. Једном их је један есесовски пуковник питао: „Како вам је?“, на шта је патријарх огорчено рекао Николају: „Кажи му: па зар слепац не види да су пропали и да ће за ово бити праведно кажњени?“ Знајући да то може прескупо да их стаје, Николај је есесовцу то „превео“ овако: „Његова Светост Српски патријарх се диви Вашем раду и организацији; овде нам је доста добро, али Вас моли, пошто смо ми верски представници, и стари људи, да нас поштедите овога посла.“ Есесовцу се одговор свиди, и србске владике од тада нису износиле кибле.
Митар Џаковић, рођак патријарха Гаврила, сведочи да су патријарх и владика у логору јели „чорбу од репе која је мирисала и имала укус земље“, и да су, на обрамици, у своје собе носили и воду. Једном је Николај пао и повредио колено. Лекар је дошао да га превије тек после шест сати.
Боравак у Бечу није био ништа бољи: „Добили смо /…/ хотел који није имао грејања, сем мало млаке воде у раним јутарњим часовима. /…/ Контрола Гестапоа у цивилу била је стална и дању и ноћу.“
Џаковић пише и о немачким комбинацијама, које су Гаврило и Николај одлучно одбили:
„Пре доласка у Беч, патријарха Гаврила и епископа Николаја Немци су преместили из Дахауа, јужно од Минхена 70 км и сместили их у једну гостионицу, у месту Шлирзе, на једном језеру, где су се мало опоравили. Поново су их вратили у Беч…
Стање њиховог здравља било је очајно. Били су обојица оронули, с тим што се епископ Николај држао боље. Били су обојица заморени и тужног изгледа… нису били ни слика од оне како су изгледали уочи рата 1941. године…
Добили смо (у Бечу) хотел који није имао грејања, сем мало млаке воде у раним јутарњим часовима. Патријарх Гаврило добио је собу, са једним креветом, у којој је било и једно канабе, на коме сам ја спавао…
Епископ Николај је (добио) имао једну малу собу. Контрола Гестапоа, у цивилу, била је стална – и дању и ноћу. Контрола при улазу била је врло строга, код свих Срба који су тражили посету код патријарха Гаврила и епископа Николаја.
Прва посета њима била је од генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Они су их обавестили да су вршили интервенције на Немце да их пусте из затвора… Немци су увек обећавали… али то је остајало само на обећању…
Генерал Недић и Димитрије Љотић тражили су од Немаца да им се (П. Г. и Е. Н.) дозволи да отпутују у Швајцарску и тамо се опораве и лече. Немци су то нерадо примили и, са разним мотивацијама, износили да је то тешко, али да ће покушати…
Први покушај Немаца да их придобију за своје политичке циљеве био је овај: у фебруару 1945. у Салцбургу био је сазват конгрес цркава, под окупацијом Хитлеровом… Патријарх Гаврило и Епископ Николај су то категорички одбили…
Други покушај био је да раздвоји патријарха Гаврила и епископа Николаја, с тим што би он (епископ Николај) отпутовао у Словенију, да обиђе Србе избеглице. Међутим, епископ Николај није желео да улази у замке, и да се одваја од српског патријарха Гаврила.
Трећи покушај Немаца био је у овоме: Немци су сугерисали Милану Недићу да образује своју другу владу коју је у Београду био напустио, пред полазак у Немачку. По њиховом мишљењу влада би била састављена од свих српских група, које би се сложиле у једном програму. Међутим, сам генерал Недић је причао да нема никакво поверење у Немце, нити им верује. Нарочито од 23. фебруара 1944. године, кад су Немци покушали, иза кулиса, да га смене. Он је све то… причао патријарху и епископу Николају. После његовог одбијања, Немци су покушали са епископом Николајем и својим разговорима понудили му да он лично образује владу. Епископ Николај је био противан горњој понуди, али је о свему одмах обавестио патријарха Гаврила, који му је одговорио да он лично зна шта треба да ради и да му савети нису потребни. Поготову када му то нуде наши непријатељи, који су нас упропастили и рат већ изгубили. Епископ Николај је то поновио Немцима. Услед бомбардовања, прилике у Бечу биле су тешке и очајне. Хотел у коме смо били био је пола уништен. Било је много жртава. Морали смо да мењамо хотел.
Пошто су совјетске трупе биле на домаку Беча, то су Немци у последњем моменту решили да евакуишу Патријарха и Епископа Николаја. То је било 31. марта 1945. године. На пут смо пошли нешто око 20 часова. Са њима сам био у једним малим колима. Немачка пратња састојала се од мајора Чернија, великог Хитлеровог присталице. Он је био главни који је у свему био надлежан за наше путовање. Затим један капетан Гестапоа и камион са 20 наоружаних војних лица. У јутарњим часовима стигли смо у Клагенфурт. Треба да додам да је у пратњи био и професор Алојз Шмаус, велики искрени пријатељ Срба, који је увек желео да их заштити и помогне. У Клагенфурту смо остали дан и по. Али тога дана било је страшно бомбардовање и Немци су нас евакуисали у Фелден, где смо остали седам дана. Били смо смештени у једној малој гостионици тек што смо се одморили, почело је бомбардовање… То се понављало сваки дан. Гостионица је била страховито оштећена и полупана стакла. Пред вече првог дана, изашли смо у башту гостионице и сели. Одмах су дошли Словенци, који ту станују, да поздраве Патријарха Гаврила и Епископа Николаја. Само што смо се поздравили, мајор Черни нам је наредио да немамо право да са њима разговарамо. Патријарх Гаврило био је љут и на француском језику му је рекао: ‘Мислим да је доста ваше тираније. Зашто нас овако мучите и уцењујете? Ваш поступак је дивљачки…’ Немци су Словенце отерали из баште. У тој свађи дошао је са оружаном пратњом војвода Момчило Ђујић. То је Немце изненадило, јер то није било предвиђено. Немци су се смирили, али мајор Черни предузео је потребите кораке, са телефоном. Настала је свађа између мајора Чернија и војводе Ћујића, који је рекао: да ће патријарха и епископа Николаја да води у Словенију, где се налазе Срби… Мајор Черни је то одбио. Тек сутрадан, увече, дошао је немачки генерал Клобочник (Глобочник, нап. В. Д.), из Трста, и захтевао да је немачка влада наредила да се патријарх и епископ Николај врате у Немачку, без поговора. Они су обојица одбили драконску заповест Немаца. Није било силе да их врате. У дискусију се умешао војвода Ђујић и рекао: ‘Ако Немци намеравају да их врате у Немачку, овако болесне, онда се варате! Гарантујем ако се то деси да ћемо вас напасти свим нашим снагама!’ – Генерал Клобочник нашао се у тешкој ситуацији. Ишао је да телефонира и дуго се задржао. Око поноћи је отпутовао. Ништа није рекао, ни једно ни друго… Ми смо, најзад, око једног сата ујутро пошли у Горицу, са оружаном пратњом војводе Момчила Ђујића. Било је то тешко путовање преко Бренера, где је пут и саобраћај био поремећен бомбардовањем првог дана. Али, поред свега непријатног, стигли смо у Свети Петар – Горицу, где се налазио штаб г. Ђујића.
Дочекани смо у свему добро и срдачно. Срби су поздрављали свуда патријарха Гаврила и епископа Николаја, који нису правили разлику између Срба и њихових различитих гледишта.
Дочекани смо у свему добро и срдачно. Срби су поздрављали свуда патријарха Гаврила и епископа Николаја, који нису правили разлику између Срба и њихових различитих гледишта.
Димитрије Љотић, и остали, поздравили су их срдачно. Тако исто и представници Словенаца, који су много чинили за избеглице. Патријарх Гаврило им је захвалио на њиховој братској пажњи и разумевању у тешким ратним приликама.
Боравак патријарха Гаврила и епископа Николаја (овде) није био никако по вољи (Немцима), окупљање Срба и разговори са Словенцима, нису им били драги. Мајор Черни је саопштио да ће немачка влада да им дадне дозволу за Швајцарску.
На пут је требало да се крене 23. априла у поноћ, ради бомбардовања. Он је нагласио да ће сви потребити папири бити спремни како то и треба да буде. Патријарх Гаврило и Епископ Николај нису у то веровали: они су мислили да су то немачке смицалице, само да би их уклонили из Словеније. То је било два дана пред Ускрс, а патријарх и епископ Николај желели да посете Српску цркву у Трсту и да одрже богослужење, мајор Черни се прво опирао, али пред захтевом Срба морао је попустити. У Трст смо дошли у суботу вече, 20. априла. Коначили смо у једном хотелу и сутрадан дошли у Цркву Светог Спиридона, једну од најлепших и најлуксузнијих наших цркава. Патријарх и Епископ Николај, иако су били изнурени и слабог здравља, одслужили су Службу. Чим је било готово, ЦО у Трсту желела је да приреди ручак у њихову част. Међутим, мајор Черни није хтео да то одобри…
Тога дана дошао др Нојбахер, министар (и рекао им): ‘Ви идите у Швајцарску. Сви папири су у реду.’ Настала је дискусија, а др Нојбахер је преклињао да приме понуду. На крају, морали су пристати. Полазак је предвиђен за 24. април у 11 часова… Најзад, смо пошли у 1 час, 22. априла и стигли рано у Горицу, код војводе Момчила Ђујића. Било је потребито да се одморе за путовање. Међутим, на путу за Горицу, погинуо је Димитрије Љотић, који је требало да се опрости са патријархом и епископом Николајем. То је било у зору 24. априла. Његова смрт била је велика жалост. У његовим колима био је судија Јово Сарчевић, пријатељ епископа Николаја, кога је чим смо дошли тражио да му буде секретар. Тога дана извршено је опело над Димитријем Љотићем, где је Епископ Николај одржао свој говор. Обојица су присуствовали опелу. После свршеног опела вратили смо се да се одморимо за пут, код г. Ђујића. Патријарх и Епископ Николај су били страшно уморни. Желели су да почину. Јаша Љотић је дошао да се поздрави с патријархом и да му објасни смрт свога брата, како се десила. Епископ Николај је разговарао са Војводом Ђујићем, скоро све време. Пошто се Јаша поздравио са патријархом Гаврилом, ја сам пријавио епископу Николају, који га је примио одмах у присуству г. Ђујића. На крају разговора, Јаша га је обавестио да су изабрали Ђоку Слијепчевића да га прати на путу, пошто је Сарачевић био рањен и није могао путовати. На то је епископ Николај одговорио: ‘Добро Јашо!’ Одмах после тога прешли смо у велику салу, где су чекали остали Срби да се поздраве. Био је присутан и генерал Миодраг Дамјановић…“
* * * * *
„На дан 8. маја 1945. дошао је код патријарха Гаврила и епископа Николаја амерички виши војни свештеник, у чину пуковника, да се информише о њима и њиховим потребама. Пошто се упознао… узео је улогу на себе да их помогне и да поднесе извештај генералу Колинсу, команданту 22. америчке дивизије. После тога… добили смо леп смештај, у једној лепој новој кући која је била лепо намештена. Први спрат добио је Епископ Николај, са његовом пратњом.
Другог дана донео је пун џип намирница сваке врсте…
(Приликом посете коју им је учинио генерал Колинс) обојица су га замолили да њихову писмену молбу уручи генералу Ајзенхауеру, главном команданту америчке војне силе. Он је обећао да ће све учинити. Међутим баш тих дана, појавио се маршал Геринг и разговарао са америчким официрима, што је одмах изазвало протест совјетске војске, тако да је 22. дивизија смењена и дошла је 36. дивизија…“
По сведочењу др Ђоке Слијепћевића, када су се патријарх Гаврило и владика Николај нашли у Бечу, поред њих је била немачка пратња, „која није ограничавала њихову слободу“. (Зашто их онда нису пустили да оду Англо-американцима?) У Фелдену, где су из Беча србски епископи стигли, поред професора Чернина и Шмауса (у немачким униформама), био је и један подофицир нацистичке државне безбедности.
(„Ослобођени“, зар не?) И њихов боравак у Словенији био је под немачким надзором.
Чак и кад су, наводно, Немци одобрили србским епископима одлазак до швајцарске границе, преко које је требало да се илегално пребаце, и даље их нису остављали без своје пратње. Слијепчевић, поводом њиховог боравка у Кицбилу, каже: „Кад смо се овде нашли, било је разних комбинација како ћемо и када бити пребачени у Швајцарску. Од тога није, разуме се, било ништа.“ Једном речју – Немци су лагали кад су Љотићу обећали да ће све учинити да србски епископи стигну до швајцарске границе.
Кад су стигли Американци, они нису обраћали посебну пажњу на србске великодостојнике, тако да су се ови хранили у избегличкој кухињи аустријских власти.
Владика Николај је примљен од стране бивших немачких заробљеника, Срба – војника из априлског рата 1941, у Салцбургу, и одатле је отишао у Енглеску, па у САД.
Јован Бајфорд у својој књизи „Потискивање и порицање антисемитизма“ све време инсинуира да нацисти своје непријатеље нису тек тако пуштали на слободу. Ево шта он каже: „Жртве нацистичког терора ретко када су ослобађали њихови мучитељи, а нарочито не, као што је то био случај са Велимировићем и Дожићем, на основу преговора између Немачке и нацистичких колаборациониста.“
О чему је, заправо, реч?
Пуштање из Дахауа није исто што и ослобођење од немачке страже. Као што је записао Живота Миленковић („Искра“, 1. децембар 1996):
„(…) О ослобођењу патријарха Гаврила и епископа Николаја писано је до сада доста, а вероватно ће се о тој теми још писати, јер изгледа да још увек није све објективно разјашњено о њиховој судбини у временском периоду од априла 1941. до маја 1945. године.
Оно што ми се чини да мањевише у свим досадашњим освртима на ову тему недостаје, то је једна објективна анализа појма ослобођење, јер баш на овоме се разилазе схватања самог патријарха Гаврила од схватања појединих чланкописаца на ову тему.
Да бисмо имали јасну слику о самом појму ослобођење потребно је да пођемо од стварне ситуације у временском периоду између априла 1941. године Ђ. од напада немачког Трећег рајха на Југославију, па до 8. маја 1945. године, када је Немачка побеђена од стране Англоамериканаца и капитулирала као велесила и као окупатор скоро целе Европе.
Немачка ратна машина је разбила Југославију, распарчала је на више делова, а Србију је окупирала и у њој завела сурови окупаторски режим. Од априла 1941. године однос између Немаца и Срба је био јасно постављен: Немци су окупатори и господари живота и смрти, а Срби су робови, ратни заробљеници без обзира где се налазе, било у заробљеничким логорима широм Немачке, било у Србији, без обзира на каквом су се положају налазили и без обзира чиме су се бавили, Срби су били почев од генерала Милана Недића, председника Владе народног спаса, па до последњег сељака, радника или детета у колевци, немачки заробљеници на одсуству. Немачки окупатор је могао са Србима да ради што му се прохтело, без обзира да ли је то било у складу са одредбама међународног права или не.
Срби, немачки заробљеници, су могли да говоре о ослобођењу само онда кад више нису били под контроломнемачке окупаторске силе.
И патријарх Гаврило и епископ Николај су били притворени и стављени под директан надзор немачке војне силе у манастиру Војловица. Кад су Немци почели да се повлаче из Београда онда су повели са собом и њих двојицу и стрпали их у злогласни концентрациони логор у Дахау, крај Минхена. Кад су генерал Недић и Димитрије Љотић сазнали где се налазе патријарх Гаврило и епископ Николај, одмах су замолили немачког опуномоћеника за Југоисток Хермана Нојбахера да издејствује њихово пуштање из концлогора Дахау. Нојбахер је на састанку у Бечу, 13. децембра 1944. године обавестио Љотића да се ‘његовој молби изашло у сусрет’ и да су патријарх Гаврило и епископ Николај пуштени из Дахау и ‘сада се налазе у једном месту у Баварској ради лечења и опоравка’ (Б. Костић: За историју наших дана, стр. 187). Нојбахер је такође издејствовао да се патријарху Гаврилу и епископу Николају ‘дозволи слободно кретање на немачком тлу’. (Мисли свакако на све тло окупирано од стране немачке војне силе – Ж. М.) Тако су они могли да оду у Беч, да посете националне јединице у Словенији и Истри и да одатле крену за Швајцарску, где је требало да обаве своју мисију код савезника. На жалост, стигли су само до Кицбила и били су смештени у Гранд хотелу, где се налазио и генерал Милан Недић.
Дакле, овде није реч о ослобођењу из концлогора Дахау, већ о њиховом пуштању из логора. Немачка војна сила их је довела у Дахау и та иста сила их је пустила из Дахау, а на молбу генерала Милана Недића и Димитрија Љотића. Они су, међутим, и даље остали немачки заробљеници на одсуству, као што је то било и са осталим Србима. Зато је патријарх Гаврило могав да говори о ослобођењу тек кад су америчке трупе стигле у Кицбил 8. маја 1945. године. Англоамеричке трупе су потукле и приморале на капитулацију немачку војну силу. Тако патријарх Гаврило у својим Мемоарима (стр. 563) каже: ‘Ја сам ослобођен од стране 22. америчке дивизије генерала Коленса, који им је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу 8. маја 1945. године.’
Овакво схватање патријарха Гаврила је било исправно. Њега је ослободила 22. америчка дивизија и на тај начин учинила крај односу окупатор – роб, заробљеник на одсуству. И Димитрије Љотић је однос Немаца и Срба од априла 1941. године до маја 1945. године окарактерисао као однос окупатора и роба, односно заробљеника на одсуству.“
И, на крају, да видимо шта су сами патријарх Гаврило и владика Николај изјавили америчким ослободиоцима о свом боравку међу Немцима (текст се налази у архиву покојног владике Саве шумадијског, а објављен је у „Каленићу“ 13/1995. године):
„Двадесет петог априла 1941. био сам ухапшен од стране Немаца и држан у затвору од Гестапоа, под врло бедним околностима, до краја јануара 1943. Тада су ме повели и преместили у санаторијум господина Живковића у Београду где сам био у кревету девет месеци. Овде сам морао плаћати све трошкове, не само за себе, већ и за војнике Гестапоа.
У мају 1943. премештен сам из манастира Раковице преко Дунава у други манастир, Војловицу, где сам затекао епископа Николаја, који је био затворен шест месеци раније. Овде смо провели све време до краја септембра 1944, под ужасним околностима, и после свега обојица смо одвучени у Баварију у концентрациони логор у Дахау близу Минхена. Овде није потребно описивати живот који смо ми имали на овом месту, чија је историја позната целом свету. После два месеца ја сам се разболео, скоро на смрт, и у сагласности и на инсистирање др Унтермајера, војне власти логора упутиле су нас опет Гестапоу. Управо пред Божић ми смо премештени у Шлирзе у јужној Баварији.
Крајем јануара 1945. немачки конзул Кронхолц дошао је са друга два чиновника и одвео нас у Беч. Нама је речено: ‘Ви сте сада слободни.’ Ипак, ми нисмо били слободни у свему, већ смо смештени у један званични гестаповски хотел. Тада су нам рекли: ‘Ви ћете бити премештени у Мериенбад где ћете се моћи одморити.’ Убрзо после тога су нам рекли: ‘Ви нећете ићи у Мариенбад већ у Баден близу Беча, где ћете се моћи одморити и имати све што је потребно за лечење ваше болести.’ Од тога није било ништа. Ми смо држани у Бечу под врло страшним дневним бомбардовањем преко два месеца. Више смо живели у склоништу него у собама, што је деловало врло много на погоршање нашег здравља. Када смо питали: ‘Колико дуго?’ – одговорили су на: ‘ви ћете бити одмах премештени у Бад Гештајн у Тирол.’ То је такође била једна обмана. На крају нам је речено да ћемо бити премештени у Трст.
На крају преместили су нас у место Фелден, где смо држани десет дана. То је било крајем марта, близу Васкрса (према западном календару). После десет дана ми смо премештени у Горицу, у друштву гестаповског полицајца под чијим надзором нам је било дозвољено да видимо наш избегли народ, укључујући свештенике и војнике. После тога отишли смо у Трст свега на један дан. Тада опет у Горицу. Одатле смо, по др Нојбахеру, требали да идемо у Швајцарску преко Кицбила. Речено нам је да узмемо храну за тридесет шест сати, што смо и учинили.
Стигавши у Кицбил, 24. априла, стављени смо у Гранд Хотел. Овде смо се нашли у средини свих врста људи свих земаља и занимања. Уместо да нас једном упуте према швајцарској граници, као што су обећали, Немци су нам рекли да треба да чекамо један или два дана. После тога, они су наставили да нам говоре да ће то бити сутра’. После једне недеље Нојбахер нам је рекао да су путеви према Швајцарској доведени у опасност од америчких и француских трупа и да је било немогуће ићи даље од овог места. Ми смо били срдити и протествовали смо, али он је био равнодушан.
Тумачење за овакво понашање према нама сигурно мора бити у овоме: Они су желели да изврше притисак на нас, да нам нареде да чинимо њихову вољу. Док смо били у Шлирзеу, Гестапо је тражио од нас да напишемо посланицу српском народу и да га окуражимо да се бори против комунизма. Да смо то учинили, ми бисмо били слободни и идемо где желимо. Ми смо категорички одбили да пишемо такву посланицу.
Док смо били у Бечу, они су предлагали патријарху да формира нову српску владу уместо генерала Недића, или најмање да формира велики национални комитет који би имао своје седиште у Љубљани и помагао би Немцима у борби против југословенских партизана. Ми смо одлучно одбијали ово рекавши: ‘Ми смо духовне и религиозне вође српског народа, и немамо ништа са политиком и војним пословима.’
Тада су они дошли са другим предлогом, Ђ. пошто је ту требало одржати Свеправославну конференцију свих избеглих епископа и свештеника из Русије, Пољске, Бугарске и других земаља, под председништвом Српског патријарха у циљу (како др Клибер рече) ‘дискутовања унутрашњих ствари Православне цркве’. Преко других агената нама је речено да је циљ ове конференције био непризнавање Свеправославне конференције која је неколико дана раније одржана у Москви, која је донела декларацију против нацизма и фашизма. Зачетник идеје о овој конференцији је био извесни румунски епископ. Српски патријарх и епископ Николај петнаест пута су одбили да приме овог човека зато што је, противно црквеном праву, на молбу др Павелића, посветио новога српског епископа у Загребу[1]. Наравно, ми смо одбили да имамо било шта у вези са овом предложеном конференцијом, и због тога је ова одложена.
На крају нам је др Нојбахер рекао да ћемо ми бити премештени из Беча јужније. После неколико дана ми смо покренути и склоњени у Фелден, како стоји горе, у Горицу и Трст. У овом месту је дат патријарху један аутомобил. То је био ‘пакард’ узет са бензином од наших четника. То је учињено у циљу да ми ‘наравно идемо да говоримо против светског комунизма против кога се Немци боре’. Ми то нисмо учинили. У то време, видећи да је Немачкој близу крај, др Нојбахер нам је хитно дао чувара грофа Чернина, који нас је са гестаповским агентом пребацио у Кицбил. Он, др Нојбахер, чекао нас је у Кицбилу и држао нас овде до краја. ‘Будите мирни’, рекао нам је једном, ‘ја ћу лично ићи са вама’, – Ђ. у Швајцарску.
Ми верујемо да су Немци покушавали све време од Шлирзеа до Беча да нас заваравају и да нас искористе за своје политичке циљеве. Пошто то нису постигли, желели су да нам се освете водећи нас у Кицбил међу оне мешовите странце да би нас изложили ризику. То је учињено можда зато, да би они били под нашом заштитом када Американци буду дошли.
Ову изјаву пишемо у циљу да америчке власти знају све махинације кроз које су Немци желели да нас искористе за себе и против туђинаца, после четири године мучећи нас.
Они су нам понављали да је Српска национална црква била одговорна због одбијања познате прошлости између Немаца и Југославије – Ђ. одговорна за рад између ове две земље.
Сада молимо да нам се да могућност да поправимо наше оронуло здравље и да се одморимо. Ми такође имамо потребе, врло непријатне, за извесну помоћ око набавке материјала за одећу и друге потребе.“
Sapienti sat.
НАПОМЕНЕ:
[1] Реч је о неканонској, усташкој „Хрватској Православној Цркви“, коју је створио Павелић (нап. В. Д.).