Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Антисемитизам, антијудаизам, антихришћанство…

“Уверен сам да антисемитизма у тој књизи нема. Не сматрам јеврејски народ у било чему горим од руског или неког другог народа. Једноставно, ја не сматрам Јевреје бољим од свих осталих народа. Међутим, сад се чак и то сматра антисемитизмом.”

Ђакон Андреј Курајев

У последње време се, поред приче о расистичком, скинхедовском антијеврејском расположењу, говори и о противјеврејским осећањима Хришћана. Тако је и владика Николај је један од богослова – “антисемита”.
Но, пре но што кренемо да се са овим проблемом суочавамо као православни хришћани треба да сагледамо и другу страну. Ако су велики Оци Цркве, попут Златоуста, говорили горке речи о јудаизму, јудејски угледници и теолози нису били ништа мање одлучни. Ево шта о Христу каже један од најтолерантнијих јеврејских мислилаца, Мајмонид: “Након тога настала је нова секта која је комбиновала ова два метода, наиме, освајање и сукоб, у један, јер је веровала да ће ова процедура бити ефикаснија у брисању сваког трага од јеврејске нације и религије. Она је, стога, одлучила да има претензије на пророчанство и да оснује једну нову веру, противну Нашој божанској религији, као и да тврди да је она подједнако Богом дата. Она се надала да ће тиме пробудити сумње и створити забуну, јер је једна супротстављена другој, а обе наводно еманирају из божанског извора, што би довело до уништења обе религије. Јер, такав изузетан план кује човек који је завидан и гневан. Он ће се борити да убије свог непријатеља и спасе свој властити живот, али кад увиди да је немогуће да оствари свој циљ, он ће смислити заверу у којој ће обојица бити убијени.
Први који је усвојио овај план био је Исус Назарећанин, нека му се кости претворе у прашину. Он је био Јеврејин јер му је мајка била Јеврејка, а отац му је био паганин. Јер, у складу с одредбама нашега закона, дете које роде Јеврејка и паганин, или Јеврејка и роб, законито је (Јевамот, 45а). Исус је само фигуративно назван незаконитим дететом. Он је навео људе да верују да је пророк кога је послао Бог да разјасни компликована места у Тори, и да је он Месија кога је прорекао сваки поједини пророк. Он је тумачио Тору и њена правила на такав начин да доведе до њиховог потпуног уништења, до укидања свих њених заповести и до нарушавања њених забрана. Мудраци, нека је благословено сећање на њих, пошто су постали свесни његових планова, пре него што се његова репутација раширила међу нашим народом, одмерили су му прикладну казну.”
Тако Мајмонид, који тврди да је Христос син паганина и да је с правом кажњен, јер је хтео да разори старозаветни закон. Али, то није било само у Средњем веку. Тако је и данас. Ево шта каже Андреј Курајев, пишући о савременом јеврејском публицисти Сергеју Лезову: “По мишљењу Сергеја Лезова, да би Црква са себе коначно скинула подозрење да култивише антисемитизам и нетолеранцију, треба, наводно, створити нову христологију. Антисемитизам хришћанства гради се на томе што је оно ‘узурпирало претензије Израиља’ на искључивост његовог односа са Богом. (…) Треба се одрећи од признања Исуса за Месију и Бога, треба одбацити спасоносност Његове крсне жртве, треба признати да је Исус просто живео у свету старозаветних норми, не оставивши иза себе ништа ново.” Лезов је у својим чланцима попут “Нови Завет и Холокауст” устврдио да је “најважнији аспект хришћанског антисемитизма – представа о распетом Богу, који спасава свет од последица греха. (…) Протумачивши Исусову смрт као искупну жртву у космичкој борби добра и зла, аутори еванђеља одвојили су Исуса од сваке политичке реалности и правих околности његове смрти. Подигнута на митски ниво, ова прича је митологизовала и Јевреје”. Да би се, по Лезову, превазишао “јудеофобски потенцијал Новог Завета” треба преиспитати “смисаони, догматски центар Хришћанства”.
У књизи савременог јеврејског историчара М. Дајмонта “Јевреји, Бог и историја” (Москва, 1994) о апостолу Павлу се вели: “Да Павле живи сада, он би своје дане завршио у душевној болници… Ернест Ренан га описује као одвратног малоЈ Јеврејина. Повремено га је налазила маларична грозница. Имао је честе халуцинације, и, по мишљењу неких научника, повремене нападе епилепсије.” А Адин Штајнзалц, рабин, у свом делу “Јудаизам и хришћанство” каже: “Следбеници Јешуа показали су се лаковерним у чудеса, јер су били неискусни у закону. Јер из перспективе јудаизма месија не мора да поседује натприродне способности. Он мора да води порекло из царске династије Давидове и да јеврејском народудоносе ослобођење од туђинског јарма. Уопште није посао месије да брине о душама свог стада.”
Историја узајамних односа хришћана и следбеника јудаизма сложена је и немамо простора да је озбиљно изложимо, али срж хришћанства није ни у каквом “антисемитизму”. Кардинал Лустиже наглашава: “Оци Цркве без престанка говоре да је Мојсије говорио Израиљу у Божје име. Ако и критикују Јевреје, то је зато што они нису остали верни свом назначењу и свом завету са Богом. Али Оци Цркве су знали Стари Завет напамет и никад није било Библије без Старог Завета.” Дакле, да се сложимо с Лустижеом: “Оно што одбацујем је потпуно хомогена визија историје која би тврдила да су током 20 векова хришћански антијудаизам и атеистички антисемитизам формирали један блок.”
А руски теолог Андреј Курајев у свом огледу “Тајна Израиља” додаје: “Хришћанска мисао узвишеније оцењује мисију Израиља него сам Израиљ. Хришћани историју Израиља виде узвишенијом него сами следбеници јудаизма, јер у њој не виде служење Израиља самом себи, него његово служење човечанству, свеопштем Новом Завету. Израиљ не постоји себе ради, не ради свог усконационалног тријумфа, него ради свих: доћи ће Онај Кога сви народи очекују. (…) Зато се Библија ни не може читати као просто национална хроника, то јест јеврејским очима. Само узевши (отевши) Библију из руку Јудеја могуће је сачувати поштовање човечанства према њој. Хришћани нису украли, него су сачували Библију. Хришћани нису распалили антисемитизам, него су га, на много столећа, пригушили (подвукао В. Д.). Сетимо се антике: ‘Причају да је Марко Аурелије, путујући за Египат, пролазио кроз Палестину и, осећајући одвратност према смрдљивим и често бунтујућим Јудејима, тужно узвикнуо: О Масркомани, о Кведи, о Сармати! На крају сам нашао људе горе од вас (Амијан Марцелин, Римска историја, 24,5, 5). А Марко Аурелије је – ‘философ на престолу’, човек учен и толерантан. (…) У доба садашње моде разговара о хришћанском антисемитизму не треба губити из вида две чињенице од суштинске важности: прво, јудејска дијаспора у току векова је, из неких разлога, живела само у хришћанском и исламском окружењу. Зашто Јевреји од “хришћанског угњетавања” нису побегли под покровитељство ‘толерантног’ паганизма? Ако сухришћани антисемити који кипте мржњом – зашто од њих не побећи не на Запад од Палестине, него на Исток, у Индију и Кину? Никакви ситни сукоби не могу да уклоне чињеницу: хришћани су Јеврејима помогли да преживе. (…) Хришћани су спасили Библију и Израиљ тиме што су јој дали тумачење узвишеније од оног које су јој давали Јевреји. Хришћани су спасили Јевреје тиме што су ‘варварима’ наметнули поштовање према јеврејској Библији и дали небуквално, некрволочно значење многим њеним стиховима. Ево јудаистичког коментара на прве стихове Библије ‘У почетку створи Бог небо и земљу’ (Пост. 1,1), који припадају најауторитативнијем тумачењу у јудаизму, тумачењу Рашија: ‘Свевишњи је историју стварања света свом народу приповедао зато да би Јевреји знали како да одговоре ако неки народ света оспори право народу Израиља на земљу тог народа, говорећи: ‘Ви сте, наводно, освајачи, који су себи присвојили туђу земљу!’ Јевреји ће им рећи: ‘Сва земља припада Свевишњем. Он је створио и дао је коме хоће. А затим је отео од њих, кад је сматрао да тако треба и, по вољи Својој, дао је нама’ (Петокњижје Мојсијево, или Тора, у руском преводу и са коментаром заснованом на класичним тумачењима, ред. X. Брановар, Јерусалим, Москва 1991).’ (…) Како ће се паганин, то јест човек за кога у Библији нема ничег светог, односити према агресивном национализму Израиља? (…) Како се можеш односити према народу који све сматра за своје потенцијалне робове и актуелне непријатеље? Без Христа је Стари Завет једна од најстрашнијих књига у историји човечанства. (…) И друга кључна чињеница из историје хришћанско-јеврејских односа: једна од првих тема хришћанског богословља је заштита Израиља. ‘Црква Божја, избегавајући крајности и једних и других (јудеја и гностичара) иде средњим путем и не пристаје да се покори јарму старозаветног закона, и не допушта ДА СЕ НА ЊЕГА ХУЛИ – јер је он у своје време био користан’ (Св. Јован Златоусти, Шест књига о свештенству). Довољно је сетити се изругивања Келса и Јулијана, дивљих испада гностичара Иа рачун старозаветне историје и религије – и опет ће постати јасно да је Црква уклонила претњу Израиљу. (…) Хришћани, узгред, виде могућност светле и стваралачке будућности за Израиљ као народ. Ако Израиљ једном прими свог Христа, он ће опет бити првенац љубави БожјеГ
Курајев примећује да се нацизам у Немачкој појавио кад је немачко Хришћанство било поткопано неопаганизмом – од окултних друштава, попут “Туле”, до дарвинистичких и еугеничких идеја; и тај нацистички расизам није имао везе са хришћанством, него је био пагански. Хитлер је прво хтео да се обрачуна с Јеврејима, па са Хришћанима.
Сваки религиозно писмен човек схвата да Хришћанин не може да мрзи Јеврејина. Али, Хришћанин зна да је јудаизам, у најбољем случају, ПРЕЗРИВ, а у најгорем – АГРЕСИВАН према хришћанству. Др Израел Шахак, јеврејски родољуб и борац за људска права, који је преживео логор за време Другог светског рата, у својој студији о односу Израиља према нејеврејима, каже: “И само име Исус за Јевреје је симбол гнусобе, а ова традиција још опстаје у народу.” Шахак наводи и случај када је верска организација “Јад Леаким” 23. марта 1980. спалила јавно на стотине примерака “Новог Завета”. Такође, Шахак нас подсећа и на то да сваки Јеврејин, верујући или неверујући, има сва грађанска права у Израелу, али их губи ако пређе у хришћанску веру. Има још много примера такве нетрпељивости.
Понављам: православни Хришћанин не мрзи никог, јер му је његов Бог Који је постао Човек заповедио љубав и према непријатељима. Срби Јевреје у својој историји нису доживљавали као непријатеље, него као људе и комшије с којима се дели добро и зло. Рецимо, Жени Лебл у својој књизи о Јеврејима у Србији до краја Другог светског рата каже и следеће: “У Пироту је било много Срба који су ортачки радили са Јеврејима, лепо се слагали, а породице су им се посећивале и поштовале као крвни сродници. (…) Трговци Пироћанци без обзира на народност путовали су често заједно по градовима Балкана, од вашара до вашара. За све време чували су један другог и помагали се као рођена браћа. (…) После венчања и главне гозбе многи су правили засебну вечеру за своје пријатеље Турке и Јевреје. (…) То се чинило јер Турци нису пили алкохолна пића, а осим тога ни Турци, ни Јевреји, нису јели свињско месо, које је било главна гозба на српским трпезама.”
У роману “На Дрини ћуприја” види се како су Срби умели да се слажу и са муслиманима, и са римокатолицима, и са Јеврејима. Уопште, како запажа сефардски рабин родом из Сарајева, Елиезер Папо, у Босни је у то доба била у употреби изрека “Добар човјек, не хвалећи му вјере”. То јест, он је иноверац – веру му не хвалим, јер своју исповедам као истиниту и спасоносну, али видим да је добар човек, видим племенитост душе његове, и то признајем. То значи израз: “Алал ти вера!” То јест: “Нека ти је Богом проста твоја (за мене погрешна) вера, али ти је поступак за сваку похвалу!”
Такав је став православних. Ја своју веру доживљавам као Богом откривену (која ми није повод да се преузносим, него да се бојим – јер ако по њој не живим на Страшном суду ћу проћи горе од оних који за ту веру нису знали). Али, Божји лик и Божје добро видим у сваком човеку и сваком желим оно што и себи. Ако мислим другачије, грех ми је, и као грех треба да се покаје и исповеди. Србин се тога увек држао, док је био ПРАВОСЛАВНИ Србин. Такав је био и Свети Николај Србски: могао је да не воли талмудски јудаизам као антихришћански, али је био спреман да спасе Елу Најхауз и њену мајку. Зато понављам: Србин није мрзитељ ниједног народа, ако му се допусти да се развија под благотворним утицајем своје вере и свог Завета, Светосавског и Светолазаревског.

Comments are closed.