НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Бајфордови интервјуи

Борећи се да нас увери у своју „објективност“ (романтични анахронизам из XIX века, доказ да млађани Бајфорд није довољно изучио постмодернистичку деконструкцију сцијентистичких метанарација), аутор књиге „Потискивање и порицање антисемитизма“ у Србији је урадио низ интервјуа с људима који су му се учинили значајним за приступ теми. Да је усвојио постмодернистичке „локалне стратегије“ до краја, не би то радио, него би интервјуе једноставно измислио, и касније се позивао на НсепНа роеИса (као Данило Киш, ухваћен у преписивању приче „Пси и књиге“, који се правдао тиме да је реч о борхесовском поступку, а Драгана Јеремића, који га је у преписивању и непознавању француског језика ухватио, оптужио за бољшевизам). Људи који су давали интервјуе мислили су да је Бајфорд дошао да сазна истину, али је он, у ствари, имао једна другачији, фројдовско-психоаналитички, задатак: „Интервјуи су имали за циљ да испитају на који начин су људи привржени Николају Велимировићу, у контексту говорног дијалога, савлађујући проблем контроверзи везаних за његово дело.“ (Још да су лежали на каучу, и сећали се кад су први пут, у детињству, осетили антисемитска расположења! Уосталом, Србија је велика душевна болница, а бајфорди, бајфордичићи и бајфордери су ту да је излече.)
Да су интервјуисани знали како ће се поступити с њиховим изјавама, учинили би као протојереј-ставрофор Милан Јанковић, који је своје одговоре дао у писаној форми. И не би доживели судбину „Ђорђа Јанића, за кога Бајфорд каже да је с њим „разговарао око 100 минута“, но, ипак, „изводи из овог разговора не наводе се у студији“.
Бајфорд је одломке из интервјуа, који су каткад трајали и по четири сата (рецимо, с ђаконом Радошем Младеновићем), сводио на баналности, трудећи се да своје саговорнике представи као интелектуални полусвет, који не уме ода образложи сопствене ставове.
Ево шта Бајфорд узима из разговора са ђаконом Радошем Младеновићем:
„Павле, патријарх наш и свети човек дошао је у Врњачку Бању и ја сам ишао да га посетим. Питам га: ‘Ваша Светости, како сте?’ ‘Врло добро, донесите, послужите ђакона’, а жичке сестре су знале да ја имам привилегију једне попијене ракије код владике Стефана у кабинету, увек ме служио једном ракијом када дођем код њега. Скувају оне кафу па кажу: ‘Ваша Светости, да послужимо ђакона ракијом’, а он ћути. ‘Ваша Светости, хоћемо ли ђакону ракију.’ А он ћути. Ја да бих сада појачао: ‘Ваша Светости, у мом селу кажу, кафа без ракије то је као да човек умре без свеће.’ ‘О томе се и ради ђаконе брате, није ти главни грех онда када га починиш него када почнеш да тражиш оправдање за њега.’ То је наш патријарх Павле.“
Дакле, ђакон Радош је пијандура коју патријарх обуздава. Ова анегдота се може употребити и за Бајфордов циљ; није ствар само у антисемитизму, него пре свега у његовом оправдавању, каже Бајфорд. И то је све што смо сазнали од Младеновића, иначе философа по образовању.
А Бранимир Нешић, из „Двери српских“ изгледа овако:
„Православни Срби немају тај проблем са Јеврејима, немају проблем антисемитизма… Срби немају проблема ни са једним народом… Та прича о антисемитизму у Србији не пролази, неко може да то постави… ми имамо толико чињеница и доказа… да се неко зауставља на качењу етикета…“
Бајфорд додаје:
„Баш као ни Синод Српске цркве, Нешић не износи детаље релевантних чињеница и доказа који би могли да оправдају тврдњу о непостојању проблема ни са једним народом.“
На мину Бајфордовог „дискурса прећуткивања“ налетео је и Матија Бећковић. Бећковићеву изјаву Бајфорд анализира овако:
„Нешто раније током интервјуа, Бећковић је инсистирао на семантичкој разлици између антисемитизма и антијудаизма. /…/ Он и овде понавља тај аргумент и примећује да је антисемитизам са библијском димензијом (односно антијудаизам) нешто што је својствено хришћанском веровању (у смислу да би било тешко пронаћи хришћанина који не би могао бити оптужен за антисемитизам). Бећковић истовремено одбацује оптужбу за антисемитизам (небиблијске врсте) упућену Николају Велимировићу, тако што је, да би је омаловажио, поставља упоредо са једним ‘екстремним’ ставом који се лако може одбацити, у овом конкретном случају са претпоставком да је и сам Христ био антисемита.“
Вешт је Бајфорд, нема шта. Успева да испровоцира своје саговорнике да кажу оно што је њему битно, оно што је њему по вољи. Ево шта је направио од разговора са протођаконом Љубомиром Ранковићем, уредником „Гласа Цркве“ (Бајфорде, мајсторе! И Вишински и Милош Минић би ти позавидели):
„Протођакон Љубомир Ранковић такође наводи да говорећи о Јеврејима као о ‘деци ђавола’ у Речи српском народу, ‘Николај само понавља Христове речи’ што и ‘јесте примерено једном духовнику да се држи Христа и његовог учења’. Ранковић је, на крају, почео да показује знаке нервозе што мора да објашњава Велимировићеве ставове према Јеврејима, говорећи:
‘Према томе, охладимо мало ту причу о антисемитизму, јесам антисемита, па шта сада? Јесте био антисемита, против таквог народа, наравно да јесте био и мора бити ако је хришћанин. Јер је потпуно, потпуно антихристовско и антијеванђељско… Он је био против једног концепта и доктрине јеврејске религије…’
Термин ‘антисемитизам’ – овде пркосно употребљен – конструисан је као став који је Велимировић морао да прихвати ‘ако је хришћанин’. Притом је значајно што ова изјава садржи два супротна тумачења онога против чега би хришћани требало да буду. Иако каже да је Велимировић био против ‘једног концепта и доктрине јеврејске религије’ Ранковић истовремено тврди да је Велимировић морао да буде ‘против таквог народа’ и говори о народу, а не о верској догми, док нешто касније објашњава: ‘Види се зверство у њиховој природи, без пардона… Они су народ без емоција’. Овде уочавамо да граница између ‘грешника’ и ‘греха’ садржана у старој хришћанској максими ‘воли грешника, мрзи грех’, није баш непробојна.“
Никад нико неће сазнати како су изгледали прави ставови интервјуисаних. Никад нико неће видети шта је Бајфорд избацио, а шта додао. Разговори нису ауторизовани. Све стоји само код Бајфорда у архиви (а можда и другде, кад буде време за прва суђења у новој, „демократској“ Србији, за „говор мржње“ -hate speech). Заиста, Бајфорд је човек који је заслужио плату своју. За истраживања, наравно. За науку, свакако. Научник је то, еј! Какви су били и Милош Минић и Вишински. (Или Гебелс, доктор књижевности.)
Начин на који је Јован Бајфорд испитивао своје саговорнике описао нам је ђакон Радош Младеновић, који се налази на челу дома Св. Николаја Жичког у Краљеву. Њему је дотични дошао и испричао да спрема докторат на Оксфорду, о мисли и делу Владике Николаја. Представио се као син Тимотија Џона Бајфорда, што је ђакона Радоша одобровољило, јер је био поштовалац Бајфордовог режисерског рада, нарочито дечје серије „Невен“. Иако је био веома заузет, ђакон је свом госту посветио скоро цео дан. Било му је помало чудно што је дотични све време држао укључен диктафон, али, пошто је мислио да је то у сврху научног рада, није реаговао. Тема Младеновићевог излагања била је теорија комуникације у делу Николајевом. Истичући да је православна вера комуникативна (општењска), да је отворена према свима, Младеновић је нагласио Николајев православни „космополитизам“ и отвореност за све људе и народе чији је циљ спасење и вечни живот. И Царство Божје је, рекао је, преимућствено општење, које се продужава у бескрај, а ад је управо недостатак општења. На крају, као добар домаћин, Младеновић је Бајфорда одвео на ручак, и био запањен НЕПРИСТОЈНОШЋУ овог „научника“: млађани ловац на антисемитизам (који се лажно представио) укључио је диктафон да би бележио неформалне изјаве, шале и све оно што припада опуштеној атмосфери у таквим ситуацијама. (Одатле је и анегдота о патријарху Павлу и чашици ракије.) Ништа од суштински важних елемената изјаве ђакона Радоша Младеновића Бајфорд није навео у свом раду (очито, тако је поступио и са изјавама осталих).
Поштено зарађивање хлеба и осталог што уз хлеб иде. Зар не, господине Бајфорд?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *