Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

БАЈФОРДОВЕ КЛЕВЕТЕ

Увод у ревизију Николајеве биографије

Николај Велимировић (1882-1956) био је један од најпознатијих нацистичких мислилаца. Алфред Розенберг је, после сусрета с њим, написао “Мит XX века”, а сматра се да је утицао и на Чемберлена и његову расну теорију. Велимировић је био један од оснивача “Друштва Туле” и лични пријатељ Карла Хаусхофера и Дитриха Екарта. Видимо га и на списку првих чланова Националсоцијалистичке радничке партије Немачке. Редовни контакти с Хитлером надахнули су будућег фирера на писање “Моје борбе”. Сматра се да је Хитлер “Моју борбу” посветио Велимировићу, али је моћни лоби Србске Православне Цркве, на чијем челу су били “зелоти”, Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић, ту посвету уклонио, делујући преко србске црквене општине у Берлину. Велимировић лично је саветовао Химлера у организовању концлогора, а крај 1944. и почетак 1945. провео је у Дахау на одмору и опоравку, скупа с патријархом Гаврилом. Тада су проверавали како функционише “фабрика смрти” и припремали геноцид над Бошњацима и Хрватима у рату 1991-1995. Сматра се да су они осмислили појаву Аркана, Френкија и Јовице Станишића, и припремили паравојне формације за слање преко Дрине. Уопште, за све кривице Срба, од убиства султана Мурата 1389, који је на Косову нудио Србима “партнерство за мир”, преко атентата на надвојводу Фрању Фернинанда, који је на Видовдан 1914. Србима у Босни нудио суживот и толеранцију, све до прављења нуклеарних бомби у Ирану и угрожавање Израела, криви су, пре свега, Николај Велимировић, и, у нешто мањој мери, Гаврило Дожић, чију је геноцидну политику наставио Павле Стојчевић, “патријарх српски из деветог круга” (М. Томанић: “Српска Црква у рату и ратови у њој”, Круг, Београд 2001). Да, драги читаоче!
Можда се чудиш оваквом уводу? Што би рекао Мајаковски: “Ви мислите – бунца маларија?” (“Облак у панталонама”). Било је то, било, али не у Одеси, као код Мајаковског, него у земљи Србији, крајем XX и почетком XXI века, када је требало оклеветати “највећег Србина” после Светог Саве, владику Николаја.
Текст о Николају као нацисти могао би да се појави било где на Западу, од “Њујорк Тајмса” до “Шпигла”, и сви би поверовали у њега, као што, већ две деценије, верују да су Срби “вирус који треба уништити” (Дејвид Гомперт, КАИВ корпорација, Савет за иностране односе), снимајући филмове попут Спилберговог “Миротворца”, у којима Срби нуклеарном бомбом прете Уједињеним нацијама.
Метода по којој је састављен увод у анализу најновијег пљувања по Николају позната је из оне шаљиве народне приче о Ери који продаје пшеницу. Знам да се сећате – Ера продаје најчистију, најкрупнију, најбољу пшеницу. Турчин долази да је купи, и каже:
– Еро, ова пшеница ти ничему не ваља! Пуна је главнице и љуља!
– Јесте, аго, ове године је ударила нека болест!
– Ал’ није само то, – него је и ситна!
– Јесте, аго, ситно је родило!
– А и пуна је сламе!
– Јесте, аго, није на гумну овејана како треба! Тада ага запањено каже:
Па, добро, бре, Еро! Ја ти кудим добру пшеницу да јој спустим цену! А што је ти кудиш?
– Помажем ти, спрдати, аго.
Тако смо и ми клеветницима Николајевим помагали спрдати. Јесте, Николај је био све то – нациста, хитлерофил, одмарао се у Дахау, није претрпео никакво мучеништво. Крив је за све, и крив је свима. Но, спрдња је спрдња, а од спрдње се не може дуго живети. Таква јој је онтологија – мехур од сапунице. Зато нам је дужност да се озбиљније позабавимо проблематиком, осврћући се на књигу Јована Бајфорда “Потискивање и порицање антисемитизма”.

Comments are closed.