NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

Oklevetani svetac – Vladika Nikolaj i srbofobija

VLADIKA NIKOLAJ I ZAPAD

Teze za razmišljanje

1. Čovek je, po izvornom naznačenju, sveštenik i bogoslov, onaj koji Bogu prinosi svu tvar u znak blagodarnosti zbog najdivnijeg dara – ličnog postojanja u svetlosti Suštog. Kad je Adam pao u smrt, njegovo prvobitno svešteničko znanje – Bogopoznanje – skršilo se u mnoge krhotine. On koji je Bogom slovio (zborio) čitavoj tvari, pozivajući je na slavoslovlje Tvorcu, obreo se pred sobom samim, izgnanim iz Carstva Slave; počeo je da zaboravlja ono što je logosom, kroz Koga je stvoren, znao… Njegovo izvorno, CELO – MUDRENO znanje postalo je plotsko mudrovanje osuđeno na truležnost smrti. Odatle su rođene paganske religije (lažna slavoslovlja, zloslavlja), umetnosti (tragovi one iskonske Lepote koju je Adam nekada imao, pa je izgubio), nauke (dovijanja i dogmizivanja u pokušaju da se dosegne istinsko Znanje koje je Svetlost Nevečernja). Razsredišten i lišen sebe, Adam je počeo da izmaštava TEHNOLOGIJU (magijsku, alhemijsku, naučnu, umetničku) kojom će dosegnuti sebe negdašnjeg… Naravno, sam sobom bio je potpuno nemoćan.
Tek u Hristu, tj. u Crkvi, moguća je obnova CELOMUDRENOSTI koja je predokušaj života u Nebeskom Jerusalimu…
2. Nauke su „linija manjeg otpora“. Pošto je hleb bogoslovlja, jedini na potrebu, čovek počeo da jede u znoju lica svoga, jer mu je srce zaraslo u korov strasti koje pomračuju put bogopoznanja, učinilo mu se da se celosnost znanja može dostići prečicom, roneći u tvar… Ali, kako reče Propovednik, to je taština, taština nad taštinama: tvar očekuje odgovor od čoveka! Ona za njim, potencijalnim Sinom Božijim po blagodati, uzdiše i vapi, ona u njemu želi da otkrije Boga. Umesto da, Hristom živeći i dišući, tvar oslobađa i preporađa, čovek se krije od Hrista u ono u šta se ne može sakriti. On nije blagi gospodar svega stvorenog, nego besomučni tiranin koji prirodu porobljava, muči, teroriše, nadajući se da će njome uteći od Tvorca i sazdati nekakav tehnološki raj na zemlji…
3. Šta je tehnologija? Želja da se život na zemlji, u koordinatama palosti, učini što udobnijim i sigurnijim. To znači: udobnije umirati. To znači: stvarati sebi „slobodno vreme“ (tj. ono vreme u kome smo slobodni od rada). Rad u „znoju lica“ nas podseća na našu palost sa njene tamnije, teže strane; slobodno, pak, vreme otvara mogućnosti za iživljavanje pohota u kojima se prepoznajemo kao u svom „ja“. Tehnologija je bekstvo od teologije: ona ne oslobađa, nego porobljava čoveka, obzidavajući da delima njegovih ruku, pretvarajući ga u idolopoklonika.
4. Sveti Oci su od Boga dobili znanja o onome što je potrebno za spasenje, a ne o svemu što se može znati. Umnožavati bezblagodatno znanje, znanje koje nikud ne vodi, znači obmanjivati se beznačajnim.
5. Težnja da se čovek, sav u grehovnim krhotinama, isceli i zaceli, nužan je izraz naše bogolikosti. Jedan put iscelenja je put Crkve kao Evharistije, u kojoj se ponor između Tvorca i tvorevine premošćuje ličnošću Logosa Božijeg, Boga i Čoveka. Drugi put je put magijskog čeznuća za bezličnim „okeanom blaženstva“, za spasonosnim znanjem kojim ćemo sami sebi biti bogovi… Nauka i tehnologija uglavnom uvek su bili na ovom drugom putu; besputici, očito.
6. Ne treba se zanositi „objektivnošću“. Priča o subjektu i objektu je priča sholastičkog Zapada. Pravoslavlje zna za ličnosni odnos prema svetu. Bog je svet stvorio iz ljubavi i tom ljubavlju Božijom svet se održava. Bog Otac svet zna Hristom i Duhom Svetim, tj. Crkvom; poznaje ga ljubavno, u zajednici, a ne objektivno… Da je Hristos bio „objektivan“ još bi važio zakon „oko za oko, zub za zub“; da je Hristos bio „objektivan“, poslušao bi sinove Zavedejeve kad su Ga molili da spali samarjansko selo koje je odbilo da Ga primi; da je Hristos bio „objektivan“, oni koji su vikali „Raspni Ga!“ izginuli bi kao Datan i Aviron. Ali ne! On nije „objektivan“! On nas voli, i očima ljubavi posmatra svaku tvarcu koju je stvorio: od zrna prašine do angela… Ni čovek stvarnost ne zna objektivno. On u nju učitava sebe. Ako je sa Hristom, ako celomudrenim okom vidi svet, tada mu sve blista prvozdanom čistotom; ako je bez Hrista, on svet nazire grehom – i sve mu je nejasno, mutno, zagonetno, strano, tuđe, odbojno… „Objektivno“, lav i medved rastržu čoveka kad ga vide. Ali, lav je bio poslušni sluga Svetog Gerasima Jordanskog, a medved je donosio šumski med Svetom Serafimu Sarovskom. To znači: zveri su divlje jer smo mi divlji, grehom i smrću ozvereni. A kad se čovek oboži i preporodi, sva priroda mu se umiljava, jer kroz njegovo oko gleda je Sveta Trojica…
7. Šta ovo znači? Da li nauku treba u potpunosti odbaciti? Naravno da ne. Nauku, kao i sve ostalo čime se čovek bavi, treba preporađati, upotrebljavati ono što je korisno, služiti se njome… Ali svagda treba izbegavati prihvatanje naučnih tumačenja stvarnosti koja su približna i nepotpuna, tj. samo slutnje… Otkrivenje je vrhunski kriterijum istinitosti, jer je nauka često kvaziteologija. Pogotovu pravoslavni apologeti moraju da izbegavaju naučničko idolopoklonstvo: oni su potrebni naučnicima da bi im objasnili tajne otkrivenja, a ne da bi se oduševljavali scijentističkom „objektivnošću“…
8. I svagda znati: naša znanja i prozrenja su nepotpuna i lišena smisla ako su bez Ljubavi, bez Boga našeg… Punota Ljubavi je punota poznanja; zato sa smirenjem i nadom u Liturgijskom slavoslovlju, čekamo dolazak Svadbe Jagnjetove…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *