Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ЗАПАД

Тезе за размишљање

1. Човек је, по изворном назначењу, свештеник и богослов, онај који Богу приноси сву твар у знак благодарности због најдивнијег дара – личног постојања у светлости Суштог. Кад је Адам пао у смрт, његово првобитно свештеничко знање – Богопознање – скршило се у многе крхотине. Он који је Богом словио (зборио) читавој твари, позивајући је на славословље Творцу, обрео се пред собом самим, изгнаним из Царства Славе; почео је да заборавља оно што је логосом, кроз Кога је створен, знао… Његово изворно, ЦЕЛО – МУДРЕНО знање постало је плотско мудровање осуђено на трулежност смрти. Одатле су рођене паганске религије (лажна славословља, злославља), уметности (трагови оне исконске Лепоте коју је Адам некада имао, па је изгубио), науке (довијања и догмизивања у покушају да се досегне истинско Знање које је Светлост Невечерња). Разсредиштен и лишен себе, Адам је почео да измаштава ТЕХНОЛОГИЈУ (магијску, алхемијску, научну, уметничку) којом ће досегнути себе негдашњег… Наравно, сам собом био је потпуно немоћан.
Тек у Христу, тј. у Цркви, могућа је обнова ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ која је предокушај живота у Небеском Јерусалиму…
2. Науке су “линија мањег отпора”. Пошто је хлеб богословља, једини на потребу, човек почео да једе у зноју лица свога, јер му је срце зарасло у коров страсти које помрачују пут богопознања, учинило му се да се целосност знања може достићи пречицом, ронећи у твар… Али, како рече Проповедник, то је таштина, таштина над таштинама: твар очекује одговор од човека! Она за њим, потенцијалним Сином Божијим по благодати, уздише и вапи, она у њему жели да открије Бога. Уместо да, Христом живећи и дишући, твар ослобађа и препорађа, човек се крије од Христа у оно у шта се не може сакрити. Он није благи господар свега створеног, него бесомучни тиранин који природу поробљава, мучи, терорише, надајући се да ће њоме утећи од Творца и саздати некакав технолошки рај на земљи…
3. Шта је технологија? Жеља да се живот на земљи, у координатама палости, учини што удобнијим и сигурнијим. То значи: удобније умирати. То значи: стварати себи “слободно време” (тј. оно време у коме смо слободни од рада). Рад у “зноју лица” нас подсећа на нашу палост са њене тамније, теже стране; слободно, пак, време отвара могућности за иживљавање похота у којима се препознајемо као у свом “ја”. Технологија је бекство од теологије: она не ослобађа, него поробљава човека, обзидавајући да делима његових руку, претварајући га у идолопоклоника.
4. Свети Оци су од Бога добили знања о ономе што је потребно за спасење, а не о свему што се може знати. Умножавати безблагодатно знање, знање које никуд не води, значи обмањивати се безначајним.
5. Тежња да се човек, сав у греховним крхотинама, исцели и зацели, нужан је израз наше боголикости. Један пут исцелења је пут Цркве као Евхаристије, у којој се понор између Творца и творевине премошћује личношћу Логоса Божијег, Бога и Човека. Други пут је пут магијског чезнућа за безличним “океаном блаженства”, за спасоносним знањем којим ћемо сами себи бити богови… Наука и технологија углавном увек су били на овом другом путу; беспутици, очито.
6. Не треба се заносити “објективношћу”. Прича о субјекту и објекту је прича схоластичког Запада. Православље зна за личносни однос према свету. Бог је свет створио из љубави и том љубављу Божијом свет се одржава. Бог Отац свет зна Христом и Духом Светим, тј. Црквом; познаје га љубавно, у заједници, а не објективно… Да је Христос био “објективан” још би важио закон “око за око, зуб за зуб”; да је Христос био “објективан”, послушао би синове Заведејеве кад су Га молили да спали самарјанско село које је одбило да Га прими; да је Христос био “објективан”, они који су викали “Распни Га!” изгинули би као Датан и Авирон. Али не! Он није “објективан”! Он нас воли, и очима љубави посматра сваку тварцу коју је створио: од зрна прашине до ангела… Ни човек стварност не зна објективно. Он у њу учитава себе. Ако је са Христом, ако целомудреним оком види свет, тада му све блиста првозданом чистотом; ако је без Христа, он свет назире грехом – и све му је нејасно, мутно, загонетно, страно, туђе, одбојно… “Објективно”, лав и медвед растржу човека кад га виде. Али, лав је био послушни слуга Светог Герасима Јорданског, а медвед је доносио шумски мед Светом Серафиму Саровском. То значи: звери су дивље јер смо ми дивљи, грехом и смрћу озверени. А кад се човек обожи и препороди, сва природа му се умиљава, јер кроз његово око гледа је Света Тројица…
7. Шта ово значи? Да ли науку треба у потпуности одбацити? Наравно да не. Науку, као и све остало чиме се човек бави, треба препорађати, употребљавати оно што је корисно, служити се њоме… Али свагда треба избегавати прихватање научних тумачења стварности која су приближна и непотпуна, тј. само слутње… Откривење је врхунски критеријум истинитости, јер је наука често квазитеологија. Поготову православни апологети морају да избегавају научничко идолопоклонство: они су потребни научницима да би им објаснили тајне откривења, а не да би се одушевљавали сцијентистичком “објективношћу”…
8. И свагда знати: наша знања и прозрења су непотпуна и лишена смисла ако су без Љубави, без Бога нашег… Пунота Љубави је пунота познања; зато са смирењем и надом у Литургијском славословљу, чекамо долазак Свадбе Јагњетове…

Comments are closed.