87. О Инокентију
О блаженом Инокентију, презвитеру елеонском, ти си, свакако слушао од многих великих људи, али ево да чујеш и од нас смирених, који смо три године живели заједно са њим, јер су његове добродетељи, често сакривене од њих, постале познате нама. Но није лако једноме, и двојици, па и десеторици људи, да изложе добродетељи овога човека. Овај прекрасни подвижник бејаше неизмерно прост. Он је најпре био један од доглавника на двору цара Константина, па се одрекао света, и напустио брачни живот, у коме је и сина имао, по имену Павла, који је служио у царевој гарди.
Када овај син његов сагреши са ћерком једног презвитера, Свети Инокентије прокле свога сопственог сина молећи Бога и говорећи: „Господе, дај моме сину таквога духа, да он никада не нађе времена да греши телом, јер је боље да се бори са демоном него ли да робује разврату“. Тако и би. Он се још и сада налази на Маслинској гори, носећи вериге и мучен духом. И чудновато је да отац његов, који је друге исцељивао, није хтео да се смилује на њега који је толико патио од демона.
Будући неизмерно безазлен и прост, он би удостојен дара да изгони демоне. Тако, једном приликом доведоше к њему на наше очи младића, поседнутог злим духом и узетог. Када га угледах, ја изгубих сваку наду на његово исцељење и хтедох да удаљим мајку бесомучнога заједно са онима што га беху донели. У том се деси да, док ми гледасмо његове несносне муке, старац наиђе. Угледавши бесомучнога и с њим његову мајку где плаче и кука над неизразивом несрећом свога сина, расплака се добри старац (ὁ καλόγηρος) и, сажаливши се на њих, узе младића и уђе у своју молитвеницу (τὸ μαρτύριον), коју беше сам саградио, и у којој се налажаху частице моштију Светога Јована Крститеља. И пошто се помоли над њим од трећег часа до деветог[1], он истера из њега демона, и исцели га од узетости, и предаде га матери здрава. Узетост младићева бејаше таква да када је он пљувао, пљувачка му је падала на леђа – толико је он био искривљен. И овај јадник би зачас исцељен молитвом праведника.
Једна старица, чувајући овце у околини Лазарије, изгуби једну овцу. Беху је украли тамошњи младићи. Сва уплакана, старица дође овом Божјем човеку. А он јој рече: „Покажи ми место где си је изгубила“. Она пође ка Лазарији; Велики иђаше за њом. Када стигоше на место, он се стаде молити. У међувремену, они који беху украли овцу, заклаше је, и месо сакрише у винограду. Док се Светитељ молио, а ниједан од криваца не признаваше, по дејству благодати долете један гавран однекуд, паде на украдено месо, откину један комад и одлете опет. Опазивши то, блажени Инокентије приђе том месту, и пронађе и месо и крадљивце. Тада младићи који беху украли овцу, падоше пред ноге његове, признадоше своју кривицу и платише за овцу колико је коштала. На тај начин они
НАПОМЕНА:
[1] од девет сати пре подне до три сата после подне – напом. приређ.
