9. О ави Ору
На овој Нитријској Гори бејаше један чудесни подвижник, по имену Ор. У његовим манастирима бејаше до хиљаду братије. Изглед његов беше анђелски; и када му беше деведесет година, тело његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше веома светло и свеже, и од првог погледа уливаше поштовање према њему. С почетка се он подвизавао у далекој пустињи, али касније основа манастире у суседној пустињи; својим сопственим рукама засади шуму, пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте густа шума. Оци који су живели са њим причали су нам да тамо није било ни жбуна када је Ор дошао из пустиње. Он је засадио ову шуму да братија, која се скупљала око њега, не би лутала по околини за оним што јој је потребно. Он се у сваком погледу старао за братију, молећи се Богу и трудећи се за њихово спасење, да они не би оскудевали ни у чему потребном, и да не би имали никаквог изговора за лењост.
Живећи у пустињи, ава Ор се с почетка хранио травама и слатким корењем, пио воду када је налазио, и све време проводио у молитвама и славословљима. А када достиже дубоку старост, јави му се у сну Анђео и рече: „Ти ћеш бити у многобројном људству, и многи људи биће поверени твоме руководству; спашће се помоћу тебе десет хиљада; и које год овде стекнеш, они ће ти се покоравати и у будућем животу. Не сумњај нимало – настави Анђео – ти нећеш оскудевати ни у чему потребном до саме смрти своје, кад год призовеш Бога“. Када то чу, ава Ор отиде у суседну пустињу и, начинивши себи колибицу, живљаше у њој најпре сам, хранећи се разним травама, које је често једанпут недељно јео.
Он испрва беше неписмен, али, по изласку из пустиње у насељено место, њему би дата благодат од Бога, те је напамет знао Свето Писмо. Када му је братија давала Библију, он ју је читао као писмен. Он доби и другу благодат, благодат – да изгони бесове; те су тако многи од бесомучника громко причали о његовом житију, и ако он то није желео. И многа друга исцељења учини он. Стога се око њега слеже три хиљаде монаха. Када их угледа, он их прерадосно поздрави и изгрли. Он им је својим сопственим рукама ноге умивао, и затим поуке давао. У Светом Писму је био веома искусан, пошто је ову благодат примио од Бога. Пошто би им објаснио многе главе из Светога Писма, и предао им православно учење о вери, он их је подстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи да не приступају телесној храни пре но што душу своју нахране духовном храном; а та је храна – примање Тела Христова. После Причешћа и принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао братију за трпезу, а сам је увек за време обеда давао братији важне савете и говорио им о спасењу.
Он се славио међу многим Оцима и стога што је за један дан подизао ћелије за многе монахе који би к њему дошли: сазивао је сву присутну братију, те је један правио кал, други цигле, трећи је вукао воду, четврти секао дрва. И када би ћелије биле готове, он је давао дошавшима све што им треба. Једном дође к њему један лажни брат са својим оделом које је био сакрио, и ава Ор га изобличи пред свима. Отуда нико није смео да лаже пред њим, јер су сви знали колику благодат добродетељи он има, коју је стекао својим дугим светим животом. Мноштво монаха, када су с њим бивали у цркви, личили су на хорове Анђела који Бога славе.
Сва братија сведочаше о његовим великим добродетељима, нарочито слушкиња Божја Меланија[1], која је пре мене дошла на ову Гору. Ја га сам нисам затекао у животу. Причајући о великим савршенствима овога човека, Меланија је говорила, да он никада није лагао, нити се клео, нити икога клео, нити икада говорио ишта без потребе.
НАПОМЕНА:
[1]Племенита Меланија (старија) је напустила Рим 366. г. и живела као подвижница у Нитрији. Упокојила се 410. г. – напом. Д. Станилое.
