40. Повест аве Јована о брату који се покајао
У једном граду, причао је ава Јован, живљаше неки младић, који бејаше многа зла починио и тешко грешио. Али по тајанственом дејству Божјем, он се сакруши у срцу свом због многих грехова својих, настани се међ гробовима, и стаде оплакивати пређашњи свој живот. Падајући лицем на земљу, он се није усуђивао да пусти глас, нити да изговори име Божје, нити да моли, јер је сматрао да је недостојан живота. Он пре смрти затвори себе у гробницама и, одрекавши се живота, он само јецаше из дубине срца. Пошто тако проведе недељу дана, ноћу устадоше на њега демони, виновници његовог пређашњег рђавог живота, вичући и говорећи: „Где је онај покварењак, пресићен телесним уживањима? Он је сада незгодан за нас, јавио се целомудрен и добар, и хоће да постане уредан хришћанин када већ нема снаге за то. Испуњен нашим злом, какво добро ти још очекујеш себи? Зар нећеш скоро поћи са нама на уобичајена дела своја? Очекују те блуднице и крчмари; зар нећеш поћи да се наслађујеш сладострашћем, пошто је свака друга нада изгубљена за тебе? Тебе ће свакако убрзо постићи суд када тако убијаш себе. И што хиташ на своју казну, јадниче? Што се напрежеш да убрзаш своју осуду?“ И много друго говораху му, као: „Наш си, сјединио си се с нама; творећи сваку неправду, ти си нам постао дужан за све, а сада се усуђујеш да нам умакнеш? Што не одговараш? Зар нећеш поћи заједно с нама?“ Али он, јецајући непрестано, не слушаше их, нити им одговори иједну реч, мада демони веома наваљиваху на њега. Када ништа не успеше, иако су много пута понављали ове ствари, зли и гадни демони га шчепаше, и почеше тешко тући и мрцварити тело његово, и пошто га измучише страшно, оставише га полумртва. Лежећи непомичан онде где га оставише демони, он ипак одмах поче јецати чим се освести. Међутим рођаци који су га тражили, када га нађоше и сазнадоше од чега је његово тело тако изранављено, хтедоше да га одведу дома, али он не пристаде, иако су га они дуго наговарали. Идуће ноћи демони опет нападоше на њега са још већом жестином него ли прошле. И опет га рођаци не могоше наговорити да напусти ово место. Боље је умрети, говораше он, него ли живети у греховним нечистотама. Треће ноћи демони га тако немилосрдно истукоше, да га умало не убише. Пошто видеше да он не уступа, отидоше, оставивши га без даха. Одлазећи они викаху: „Победио си, победио си“.
После тога му се ништа страшно није дешавало, него је он без страха живео у гробовима све до краја свога живота, подвизавајући се у чистој добродетељи. И Бог га тако прослави знамењима и чудесима, да је многе подстакао на дивљење и ревност према добру. Шта више, врло многи од оних који се беху предали очајању, стадоше чинити добра дела и подвиге. И зби се на њима реч Светога Писма: Који се сам понижује, подигнуће се (Лк. 18, 14). Стога се, децо, подвизавајмо нарочито у смиреномудрију; оно је темељ свију добродетељи. За ово подвижништво веома нам је корисна и пустиња што удаљенија од насеља.
