79. О палом Стефану
Ми се сећамо и Стефана, палог у срамну распутност, и Евкарпија, и Ирона Александријског, и Валента Палестинског, и Птоломеја скитског, Египћанина. Када ми стадосмо распитивати, шта је узрок те неки који живе у пустињи тако добродетељним животом – залуде, или их заведе чревоугодије, или се одаду разврату – Свети Оци, и међ њима премудри Пафнутије, дадоше нам овакав одговор. Све што се догађа, бива на два начина: или по Божјем благоволењу или по Божјем попуштењу. Све добро што се чини у славу Божју, бива по Божјем благоволењу; а све пак што је шкодљиво, и опасно, и критично, бива по Божјем попуштењу. Попуштење бива према онима које Бог оставља због њихове неразумности и неверја; јер је немогуће да човек, који правилно расуђује и побожно живи, буде остављен од Бога, и падне срамним падом, или преварен од демона. Но подвргавају се паду и они који упражњавају добродетељ: или са нечистом намером или да би угодили људима или из гордости ума. Такви људи бивају остављени од Бога ради њихове користи, да би кроз ту остављеност од Бога, осетивши промену у своме стању, они исправили или своју намеру или своје дело; јер они некад греше намером а некад делом, тј. када имају у виду рђав циљ или поступају онако како не треба. Често се, на пример, дешава, да развратник са рђавом намером даје милостињу младим женама ради срамног циља. Међутим, похвално је дело указивати помоћ сиротици, монахињи и подвижници. Дешава се исто тако, да са добром намером дају милостињу болнима, или старима, или осиротелим богаташима, али цицијашки и с гунђањем. У таквом случају, намера је добра, али је само дело недостојно намере, јер милостињу треба чинити с радошћу и великодушношћу.
Светитељи говораху још и то, да у многим душама има нарочитих предрасположења: у некима – природна доброта душе, у другима – склоност ка подвижништву. Али када и делање по природној склоности, и доброта, не бивају ради самога добра и богоугодног циља; када они који имају нарочите дарове не приписују их дародавцу добара – Богу него својој сопственој вољи, и својој природи, и својој способности – тада они бивају остављени Промислом, и падају у срамна дела, или у срамне страсти и срамоту. Остављени, пошто доживе понижење и срамоту, стану мало по мало избацивати из себе гордост због уображене добродетељи, и престају да се уздају у себе него за све благодаре Богу дародавцу. Када се човек надује и погорди због својих умних способности, па не приписује Богу ни умне способности ни стечено знање него своме труду или својој природи – тада Бог узима од њега Анђела кога је промислом поставио да чува овај дар. Чим Анђео одступи, човеком, који се погордио због својих умних способности, овлада ђаво, и он се одаје разврату, да би тај скотски или псећи разврат изагнао демонску надутост, то јест гордост; да би, другим речима, по удаљењу сведока целомудрија, речи таквих људи постале неверодостојне, пошто благочестиви људи беже од учења које излази из таквих уста, као од извора који има пијавице; и на њима се испуњују речи Светога Писма: А грешнику рече Бог: зашто казујеш уредбе моје и носиш завет мој у устима својим? (Пс. 49, 16).
Душе, заражене страстима, стварно личе на различите изворе: душе чревоугодника и винопија личе на блатњаве изворе; душе среброљубаца и грамжљиваца – на изворе, пуне жаба; душе злобне и горде, које имају способност знања, личе на изворе, у којима живе змије, јер је у њима устајали разум као смрдљива вода у бари, одакле нико неће да захвата због горчине нарави и смрада нечистих дела. Стога је Давид и молио Бога да му подари три дара: благост, разборитост и знање (Пс. 118, 66); јер је знање бескорисно без благости (ἄνευ γὰρ χρηστότητος γνῶσις ἄχριστος). Но ако се такав човек поправи, одбацивши од себе узрок због кога га је Бог оставио, то јест надутост, и прими у себе смиреномудрије, сазна своју ограниченост и престане да се превазноси над другима, већ стане благодарити Бога: њему се тада опет враћа посведочено знање. Јер духовне речи, које нису праћене честитим и целомудреним животом, личе на класје, оштећено ветром, које, иако има изглед класја, ипак је лишено хранљивог зрневља. Сваки дакле пад језиком, или видом, или слухом, или чулом мириса, или делом, или целим телом, одговара мери гордости или самопоуздања, долази од остављености Богом који и тиме штеди остављене. Јер ако би Бог, без обзира на развратни живот таквих људи, стао сведочити о величини њиховог ума сарађујући њиховом учењу, они би гордошћу претворили себе у демоне, надимајући се при свој нечистоти својој.
И ево шта нам још казиваху ови најбољи између Отаца, преподобни људи: „Када видите некога човека, по животу рђавог а по речима привлачног, сетите се демона који је, како вели Еванђеље, разговарао са Господом, и сведочанства Светога Писма које говори: а змија беше разборитија од свега звериња на земљи (1. Мојс. 3, 1). Та разборитост (ἡ φρόνησις) послужила је змији више на штету, јер није била праћена другом добродетељу. Стога, верујући и добар човек треба увек да мисли о ономе што Бог даје, треба да говори оно што мисли, и да чини оно што говори. Јер ако истину речи не прати сустопице добродетељни живот и благородна и добра нарав, онда је то, по речима блаженога Јова, хлеб без соли (Јов. 6, 6). Такав хлеб нигде неће јести; а ако ко и поједе, подвргава своје здравље великом растројству. Ако неко и стане јести хлеб без соли, ако и има укуса у празним речима, онда, ваљда, само за оне који немају у себи сведочанство добрих дела.
„Различити су узроци због којих Бог оставља људе. Некада то бива, да би се обелоданила сакривена добродетељ, као на пример добродетељ трпљења великога јунака Јова, са којим је Бог спорио и говорио: Не одбацуј мој суд. Хоћеш ли мене осудити да би себе оправдао? (Јов. 40, 3). Ти си од почетка познат мени који видим сакривено и проничем у дубину људских помисли. Али пошто твоје добродетељи беху непознате људима, и неки те оговарачи подозреваху да ми служиш због богатства, ја сам и навео на тебе такву невољу, одузео ти богатство, да бих им показао твоју благодарну мудрост. – Некада пак Бог оставља човека, да би га одвратио од гордости и отргао од самопоуздања или уображености. То се може видети на блаженом апостолу Павлу. Јер и он би препуштен невољама, и подвргаван ударцима и разним мукама, због чега је и говорио: даде ми се жалац у месо, анђео сатанин, да ме ћуша да се не поносим (2. Кор. 12, 7), то јест да га спокојство, и благополучност, и почасти због толиких чудеса не би повукли у ђаволску гордост, ако би се предао безбрижности. Остављен беше због својих грехова и раслабљени, коме Исус Христос рече: ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе (Јн. 5, 14). Остављен би и Јуда, који претпостави сребро Речи живота, због чега се и обеси (Д. А. 1, 18). Остављен би и Исав; због тога и паде у неуздржљивост, и грубу храну претпостави очевом благослову (Мојс. 25, 30-34). Дознавши све ово Духом Светим, блажени Павле рече онима који су на такав начин остављени: И као што не мараху да имају Бога у разуму, тога ради предаде их Бог у покварен ум да чине што не ваља (Рм. 1, 28). А о другима који мишљаху за себе да, при исквареној души и празној охолости, имају познање о Богу, рече: Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим мислима, и потамне неразумно срце њихово. Кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 21-22); ударени демоном самопоуздања и безумља, они се предадоше телесним нечистоћама (Рм. 1, 24). Отуда треба да знамо, да не може пасти у разврат онај који није остављен Промислом Божјим; а људи бивају остављени Богом и предају се разним невољама због нехата и лености“.
