69. О Серапиону
Бејаше неко, по имену Серапион, родом Египћанин, назван Синдонит, јер никада ништа није носио осим синдона (σινδόνίον= ланено платно). Он се много упражњавао у лишавању себе од свега, због чега је и назван бестрасним (ἀπαθὴς). Будући добро образован, он је напамет знао цело Свето Писмо. Од многе убогости и изучавања Светога Писма он није могао да спокојно борави у ћелији; не што би га привлачиле материјалне ствари, него што је с радошћу проводио апостолски живот. Путујући тамо – амо по свету, он се толико усаврши у подвигу убоштва, да стече савршено бестрашће. Он се родио са таквом наклоношћу (јер у људи су разне наклоности а не суштине).
Оци казиваху да је он, узевши к себи за подвижника једног свог вршњака, продао себе у једном граду глумцима – незнабошцима за двадесет кованих новчића[1]. И запечативши[2]новчиће, он их је чувао при себи. И остаде код њих, не једући ништа осим хлеба и воде, и непрестано проповедајући реч Божју, док глумце не преобрати у хришћане и не убеди их да напусте позориште. Оставши тако дуго времена код њих, блажени Серапион обрати најпре самог глумца, затим његову жену, и најзад сву њихову породицу. Причају да им је он обојима, док га нису знали, прао ноге. А када се крстише, обоје напустише позориште, и почеше живети чесно и богољубиво, и поштујући веома Серапиона, говораху му: „Брате, сада ми тебе пуштамо на слободу, пошто си ти нас ослободио од срамнога ропства“. Тада им велики Серапион рече: „Пошто је Бог мој радио, а ви сарађивали, да се душе ваше спасу помоћу мене, то ћу вам ја казати сву тајну овога дела. Сажаливши се на ваше душе које живљаху у великој заблуди, ја, слободни подвижник, родом Египћанин, продадох себе вама, ради вашега спасења, да бисте се ви ослободили од великих грехова. И ја се радујем што је Бог учинио то кроз моју смиреност. Узмите своје злато, а ја ћу отићи да помажем другима“. А они га преклињаху и тврђаху му: „Ми ћемо те увек имати као оца и господара душа наших, само остани са нама“. Али пошто га не могоше наговорити, рекоше му: „Подај ово злато сиромасима, јер оно беше залог нашег спасења“. Серапион им одговори: „Подајте га ви, јер је оно ваше; ја не раздајем сиротињи туђе новце“. После тога они га молише да их бар кроз годину дана посети.
Путујући непрестано, овај свети слуга Христов дође једном у Грчку, и у току три дана које проведе у Атини, нико му не подари хлеба, а он новаца не имађаше. Јер он, убоги, не имађаше ни кесе, ни монашког огртача, нити што друго осим синдона којим се обавијао. А када наступи четврти дан, он силно огладне, пошто тих дана не беше ништа окусио. И ставши на једној узвишици у граду, где се скупљаху чиновници, он стаде запомагати, пљешћући рукама: „Атињани, помозите!“ И к њему се слегоше и они са философским огртачима и они са радничким блузама, и питаху га: „Шта је с тобом, човече? Откуда си? Од чега патиш?“ Он им одговори: „Ја сам по рођењу Египћанин а по животу – монах. Пошто напустих своју отаџбину, падох у руке тројици кредитора. Двојица од њих оставише ме пошто им исплатих дуг, и нису имали разлога да ме туже; али ме трећи не оставља, јер немам чиме да му платим“. Распитујући се подробно за кредиторе, са намером да им плате, људи питаху Серапиона: „Где су, и ко су ти људи што те узнемиравају? Покажи нам их, да бисмо ти помогли“. Тада им он рече: „Од младости ме узнемирава — среброљубље, и похота, и чревоугодије. Од двојице сам се ослободио: од среброљубља и похоте; јер немам ни злата нити икакво друго имање, и не наслађујем се задовољствима које подржавају ову болест. Стога ме те страсти не узнемиравају више. Али никако не могу да се ослободим чревоугодија. Ето, ово је четврти дан како нисам јео, а стомак ме као сурови тиранин мучи, и тражи уобичајени дуг, који, ако му не исплатим, неће ми допустити да живим“. Тада неки од философа помислише да је он све то намерно измислио, али му ипак дадоше један новчић. Примивши га, Серапион га однесе у једну хлебарницу, узе један хлеб и одмах напусти град, и више се у њега не поврати. Тада дознадоше философи да тај човек заиста живи добродетељним животом. И плативши колико кошта хлеб, узеше натраг новчић.
Пошто одатле отиде у Лакедемонски[3]крај, блажени Серапион чу, да је један од првих људи у граду – манихејац по вери са целим својим домом, мада добродетељан човек у другом погледу. Овај прекрасни монах опет, као и раније, продаде себе томе човеку, и за две године успе да од јереси одврати њега и сав дом његов, и да их присаједини Цркви. И они га љубљаху, не као роба већ више него рођеног брата и оца, веома га поштоваху, и заједно с њим слављаху Бога.
Пре неког времена овај духовни дијамант – Серапион, пошто их довољно поучи у много чему, отиде од њих, вративши и овим господарима својим новац за који беше продао себе. И немајући са собом апсолутно ништа, он седе на лађу као да му је ваљало пловити у Рим. Гледајући Серапиона, морнари мишљаху да је он или већ платио за свој пут или има код себе злата за трошак; стога га примише без распитивања, и сваки држаше да је неко други узео његов пртљаг. Када запловише, и беху већ на пет стотина стадија од Александрије, путници стадоше јести око сунчева заласка, а морнари беху раније јели. Видећи да Серапион не једе првога дана, они мишљаху да му се смучило од пловидбе; то исто би другог, трећег и четвртог дана. Али петога дана, када сви јеђаху, видећи њега где спокојно седи, рекоше му: „Што ти, човече, не једеш?“ „Немам шта“, одговори им он. Када то чуше, морнари почеше распитивати један другог, ко је унео на лађу његов пртљаг. И када дознадоше да то није учинио нико (јер Серапион није имао ништа), они га стадоше грдити, говорећи: „Како си ти ушао овамо када ниси платио? Како ћеш на толиком путу издржавати себе? Чиме ћеш нам платити за путовање?“ Он им спокојно одговори: „Ја ништа немам. Одвезите ме и избаците тамо где сте ме узели“. А морнари му рекоше: „Што се љутиш? При оваком, хвала Богу, повољном ветру, ми не бисмо то учинили па да нам даш сто златника. Ми ћемо отпловити своме циљу, и извршити пут који нам предстоји“. Тако Серапион остаде безбрижно на лађи, и лађари га снабдеваху храном све до самога Рима. А када стиже у Рим, јунак Христов се распита, ко је у том граду најбољи подвижник или подвижница.
НАПОМЕНЕ:
[1]двадесет кованих новчића (монета) (είκοσι νομισμάτων) – напом. приређ.
[2]Запечаћивање новца било је практиковано у античко доба, као и запечаћивање драгоцених предмета, чуваних у кући – напом. Д. Станилое.
[3]Лакедемонија – уобичајени назив за Спарту, град-државу у Античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу полуострва Пелопонез – напом. приређ.
