45. О ави Теону
Недалеко од Александрије ми видесмо у пустињи другог светог човека, по имену Теона, који, закључан у ћелији својој, упражњаваше ћутање (σιωπὴν ἀσκήσαντα) тридесет година. Пошто је чинио врло многа чудеса, житељи Александрије сматраху га за пророка. Свакодневно му је долазило мноштво болесника, и он кроз прозорче стављаше на њих руке своје, и они оздрављаху. Лице његово беше као лице анђела; очи му беху светле, и он сав бејаше испуњен многом благодаћу.
Недавно га касно у ноћи нападоше разбојници са намером да га убију, надајући се да ће код њега наћи злато. Светитељ се помоли, и они до изјутра остадоше непомични крај његових врата. А када се к њему слеже народ и жељаше да их спали, Светитељ, приморан нуждом, изговори народу ове речи: „Пустите их здраве нека иду; ако то не учините, од мене ће одступити благодат исцељења“. Народ га послуша, јер се нико не усуђиваше да му противречи. А разбојници одмах отидоше у оближње манастире к монасима, и покајавши се од дела својих, променише начин живота.
Ава Теон беше образован човек; читао је на три језика: римском, грчком и египатском. О томе смо сазнали од многих, а и од њега самог. Када дознаде да смо странци, он сатвори за нас благодарну молитву Богу, написавши је на дашчици. Јео је само неварено семење. Причају, да је ноћу излазио из своје ћелије, и појио водом дивље звери које су се стицале к њему. Око његове ћелије могли су се видети трагови бивола, дивљих магараца и газела; у њима је он уживао.
